Seks, droga, alkohol – uspon i pad „Ukletog princa“, prve fudbalske zvezde Brazila

Život u Rio de Žaneiru 40-ih godina 20. veka bio je pravi raj na Zemlji za sve hedoniste koji su neumereno uživali u svim ovozemaljskim čarima. Brazil nije bio deo vrtloga Drugog svetskog rata, već jedna od najstabilnijih država sveta i sve to uz idilični pogled na more i Kopakabanu koji oduzima dah. Fudbal je već tada ulazio u krv svih Brazilaca koji su bili potpuno zaslepljeni ovom prelepom igrom, pa su od svojih fudbalera počeli da prave i prve idole. Jedan od njih, svakako i najkontroverzniji, bio je Heleno de Freitas.

Heleno je rođen 12. februara 1920. godine u malom mesto zvanom Sao Žoao Nepomuceno u Brazilu. Odrastao je u bogatoj porodici koja je držala velike plantaže kafe, novca nikada nije falilo, ali je već sa 12 godina ostao bez oca koji je preminuo. „Imao je lice Rudolfa Valentina i narav besnog psa“, pisao je kasnije o njemu legendarni urugvajski književnik Leandro Galeano. Momak lepih crta lica i gospodskog držanja i manira završio je državnu školu za advokata tako stekavši mogućnost da se bavi pravom, ali njegova sudbina je otišla na drugu stranu. Za sve su krive narandže na Kopakabani koje je žonglirao, ako je sudeći po legendi. Heleno je obožavao fudbal, pa se nije libio da svako slobodno vreme provede sa bosonogim dečacima koji su se igrali na plažama Rija, gde ga je i zapazio skaut Botafoga sa svega 17 godina. Tada i počinje legenda.
Nakon nekoliko godina u mlađim kategorijama „crno-belih“, ušao je u prvi tim i odmah zavredeo pažnju navijača čiji je miljenik ubrzo i postao. Botafogo je bio jedan od najvećih klubova okruga Karioka, pa je talentovani napadač želeo da što pre osvoji titulu sa svojim voljenim timom. Golovi su se ređali kao na traci, za osam godina provedenih u klubu postigao je 204 pogotka na 233 nastupa. Publika ga je obožavala zbog svoje spontanosti ne samo na terenu, već i van njega, a i danas se prepričava njegov potez protiv Fluminensea čiji su ga navijači vređali čitav meč. Kada je Botafogo primio gol za 1:1 u gostima, De Freitas je skinuo donji veš, pokazao svoju „muškost“ i usmerio prst ka semaforu pokazujući broj dva prstima. Nedugo zatim, Botafogo je postigao drugi gol i pobedio na kraju, pa su ga gostujući navijači bukvalno izneli sa tribina iako nije on bio taj koji je presudio velikom rivalu. Ipak, frustracije sjajnog napadača su se gomilale pošto ekipa četiri godine zaredom nije uspevala da osvojio šampionat Karioka u periodu od 1944. do 1947. godine. Botafogo je svaki put završio kao drugi na tabeli. U isto vreme je nastupao i za reprezentaciju Brazila, ali tu postoje različite informacije – činjenica je da je odigrao 18 utakmica za „Selekao“, ali dok jedni izvori navode da je postigao 15 golova, drugi tvrde da ih je bilo 19. Kao fakat ostaje to da je bio najbolji strelac na Kopa Americi 1945 sa šest datih pogodaka.

ADVOKAT PUN POROKA

Fudbalera željnog slave žestoko je pogodilo to što je Svetsko prvenstvo odlagano u dva navrata (1942, 1946) i to u trenucima kada je bio u naponu snage, pa je svoju utehu pronalazio u ženama, kocki, alkoholu i eteru (popularna vrsta droge u predratnoj Južnoj Americi). Premda je Heleno imao suprugu Ilmu sa kojom je dobio i sina Luisa Eduarda, markantni fudbaler je bio poznat kao veliki zavodnik u elitnim krugovima u kojima se kretao pre svega zahvaljujući svom poreklu i zvanju advokata, a ne fudbalskim veštinama koje su bile nesporne.

Danima i noćima je uživao u klubovima širom Rija, a gotovo po pravilu u njegovom društvu bile su neke od najlepših Brazilki tog vremena. Uživao je u cigarama, ali i lakim drogama.

Sa druge strane, bivao je sve teži za svoje saigrače, svlačionica bukvalno nije imala mira zbog njegovog prevelikog ega i ponašanja prema svima u klubu. Godine 1947. bio je toliko besan zbog izgubljenog finala državnog šampionata da je razlupao sve u svlačionici, a svoju premiju je podrugljivo ostavljao saigračima vređajući ih zbog poraza. Bio je to jasan signal predsedniku Botafoga Karlitu Roki koji ga je ubrzo zatim i prodao Boki Juniors koja je izdvojila 200 hiljada pezosa za njegov dolazak što je bio najskuplji transfer u Južnoj Americi. Argentinski velikan se nije proslavio sa Brazilcem koji je na 17 mečeva postigao sedam golova, pa je Boka završila sezonu na sredini tabele. Freitas je svoju suprugu sa sinom ostavio bivšem saigraču iz Botafoga na „čuvanje“, a u međuvremenu se pročulo da je Brazilac navodno spavao sa Evom Peron, suprugom predsednika Argentine Huana Perona. Za to vreme, izgubio je kontakt sa suprugom koja je nastavila da živi sa Helenovim najboljim prijateljem iz bivšeg kluba.

Nakon samo godinu dana, temperamentni napadač se vratio u domovinu i zaigrao za Vasko de Gamu u kojoj je konačno doživeo da osvoji titulu prvaka države Karioka, ali je posle briljantne sezone morao da napusti klub posle incidenta ispred stadiona. Zbog odluke trenera Flavija Koste da ga izbaci iz tima usled konzumacije lakih droga, Freitas je rešio da čitavu situaciju reši pištoljem kojim je i zapucao, ali na sreću bio je prazan. Nedugo nakon toga, Kosta je postao selektor Brazila pred Mundijal 1950. godine i to je značio kraj svih Freitasovih snova da zaigra na jednom Svetskom prvenstvu…

SUZE ZA „UKLETOG PRINCA“

Sreću je potom potražio u Junioru de Barankilji, klubu iz Kolumbije koja je u tim trenucima pravila neverovatnu ligu, međutim ona nije bila priznata od strane FIFA. Ponovo se vratio u Brazil, zaigrao za Santos za koji je postigao 18 golova na 20 mečeva, ali u isto vreme je oboleo od sifilisa koji nije želeo da leči zbog fudbalske karijere. Na kraju je ispunio još jedan svoj san – da zaigra na Marakani i to u dresu Amerike. Bio je to poslednji fudbalski meč Helenija de Freitasa.

U svojoj 33. godini je završio karijeru, a njegov brat ga je zbrinuo u sanatorijumu u Barbaseni kako bi se izlečio od sifilisa. Međutim, spasa nije bilo, pa se to užasno odrazilo i na njegovo mentalno stanje. Od „lica Rudolfa Valentina“ i velikog zavodnika ostala je samo senka čoveka koji je postao prva velika fudbalska zvezda u Brazilu i nadimak „Ukleti princ“. Kada su bivši saigrači iz Botafoga došli da ga posete u sanatorijumu 1956. godine, bio je sav izdeformisan od lekova, bez kose i bez zuba. Neki od igrača nisu mogli da zadrže suze, ali su bili itekako svesni da je Heleno sam sebe doveo do takvog stanja. Postao je veoma agresivan, često cepao odeću sa sebe i bio praktično nepodnošljiv za medicinsko osoblje. Svi u bolnici su sa oduševljenjem dočekali trenutak kada je Brazil prvi put osvojio titulu prvaka sveta 1958. godine, dok je nekada veliki fudbaler u tim trenucima zapalio više cigareta u istom trenutku pokušavši da izvrši samoubistvo. Nije pomoglo ni to što su brižne medicinske sestre stalno donosile isečke iz novina u prošlosti koje su svedočile o njegovim neverovatnim uspesima na terenu, on ih je besno kidao i jeo ogorčen najviše na sebe. Pred kraj života je postao dementan, a 8. novembra 1959. godine pronađen je mrtav u svojoj sobi sa tek 39 godina.

Legenda kaže da je Freitas uživao u pesmi Bilija Ekstina „My foolish heart“, numera koja se mogla čuti noćima u najekskluzivnijim klubovima u Riju, tik uz plažu. Brazil ga i danas pamti kao „prvog nestašnog dečka brazilskog fudbala“ koji nažalost nije uspeo da ostavi značajan trag i u svetskom fudbalu.

De Freitas je ponovo „oživeo“ 2011. kada se pojavio film brazilskog reditelja Hozea Enrikea Fonseke pod nazivom „Heleno“, a uloga fudbalera dodeljena je brazilskom glumcu Rodrigu Santoru, poznatijem široj javnosti po ulozi Kserska u filmu „300“.