Da li imate preko 18 godina?

Adrijen Doerti: tragična sudbina “doktora” koji je svirao gitaru i čitao o filozofiji

Neverovatna životna priča idealnog Fergijevog fudbalera, jedne od najslikovitijih ličnosti u istoriji Mančester junajteda.

6
0

Takozvana „klasa 92“ je jedna od najpoznatijih generacija fudbalera u nekom klubu kada je svet sporta u pitanju. Naravno, u pitanju je Mančester junajted i njegove „Fergijeve bebe“. Rajan Gigs, Dejvid Bekam, Niki Bat, Geri Nevil, Pols Skols, Fil Nevil su imena koja su ostavila dubok trag ne samo u engleskom, već i u svetskom fudbalu. Kako u svakoj generaciji uspešnih sportista postoji jedan koji je bio bolji od svih, ali nije uspeo, ovo je priča u Adrijenu Doertiju.

Nikada čuli? Ne krivim vas, momak rođen u Strabejnu u Severnoj Irskoj  10. juna 1973. godine nikada nije ni zaigrao fudbal na profesionalnom nivou iako je bio, prema Gigsovoj tvrdi, „idealan fudbaler Aleksa Fergusona“. Iza priče o razlozima neuspeha u surovom svetu fudbala, krije je jedna neverovatna ličnost sa tragičnom sudbinom. Doerti je bio okružen fudbalom od malih nogu, njegov otac Džimi igrao je u lokalnom Deri sitiju, ali Adrijen je bio nešto posebno već na početku njegovih igrarija sa loptom. Ubrzo je u lokalnim klubovima oduševio momak izuzetne tehnike, hitrine, ali i hrabrosti, pa su mnogi brže bolji požurili da ga uporede sa Džordžom Bestom. Skautu Mančester junajteda je trebalo svega 10 minuta da se uveri u njegove kvalitete i nazove Aleksa Fergusona da mu javi kako je Doerti „nešto najbliže Bestu što je ikada video“. Legendarni Škot nije imao dilemu kada je pogledao izveštaj 14-godišnjeg dečaka u kojem su sva polja bila štiklirana što je značilo da on zapravo nema fudbalskih slabosti.

KAD „DOKTOR“ ZAIGRA…

Momak iz Severne Irske se ubrzo zatim obreo u Mančesteru gde je živeo u stanu koji je plaćao klub. Doerti se odmah nametnuo kao vođa svoje ekipe, a njegovi tadašnji saigrači Rajan Gigs i Geri Nevil nemaju dilemu da bi on danas izrastao u jednog od najboljih fudbalera sveta. Opisuju ga kao „miks Kristijana Ronalda i Pola Skolsa“, dok Velšanin tvrdi da je Doerti bio brži od njega. Imao je sjajan dribling i vrhunsku tehniku, često je svoj tim vukao napred u najtežim trenucima i nikada nije odustajao na terenu. Mrzeo je da gubi, međutim to se nije tako često dešavalo kada je on bio u mladom timu „crvenih đavola“. Igrao je podjednako dobro i levom i desnom nogom, pa je u paru sa Rajanom Gigsom, koji je bio po levojs strani, pravio dar-mar uz desnu aut-liniju. Sa 14 godina je zaigrao za U16, sa 16 za U18 tim Junajteda, pa su mnogi prognozirali da će on sa svega 16 godina prvi put zaigrati u dresu prvog tima velikana iz Mančestera i oboriti rekord legendarnog Dankana Edvardsa.

Nosio je nadimak „Dok“, skraćeno od „doktor“ koji su mu nadenuli saigrači koji su mu se divili ne samo zbog svog fudbalskog umeća, već i zbog neizmerne hrabrosti koja ga je krasila iako je bio omalenog rasta i na prvi pogled krhke konstitucije. Nije ostao ravnodušan ni sam Aleks Ferguson koji ga je opisao kao „momka sa najneverovatnijim fudbalskim veštinama koji je najsrećniji sa svojim knjigama, poemama, pesmama i gitarom“.

Doerti nije bio klasičan klinac koji je čekao na vrata prvog tima pritom batalivši gotovo sve ostale stvari i hobije. Obožavao je Boba Dilana, muziku, svirao je gitaru i gotovo po pravilu birao da slobodno vreme provodi na ulicama i pabovima Mančestera svirajući iz zadovoljstva nego na Old Trafordu ili u trening centru. Sa sobom je uvek nosio gitaru koju je često svirao i svojim saigračima, pisao je pesme i poeme i često je viđan u gradskoj biblioteci kako traži knjige sa temama koje su ga posebno interesovale – filozofija, religija i umetnost. Gigs i drugovi danas tvrde da ga, i pored činjenice da su sa Adrijanom proveli nekoliko veoma bitnih godina,  oni zapravo nikada nisu ni upoznali na pravi način, van sveta fudbala. Često je vozio svoj stari bicikl u „second hand“ odeći jer sebe nije smatrao materijalnom osobom. Kada su mladi igrači dobijali karte za meče prvg tima Junajteda, on je svoje delio prijateljima i saigračima dok bi on za to vreme išao da svira gitaru i uzima časove pevanja. Bio je tih i miran, ali uvek raspoložen spreman pomogne bilo kome u nevolji, kako su ga opisivali prijatelji. Već sa 16 godina bio je priključen prvom timu, pa su mu sledili i bonusi za pobede seniora bez obzira što još uvek nije stigao da debituje. Prvu premiju je iskoristio kako bi kupio novu kucaću mašinu jer je želeo da završi knjigu koju je započeo. Ferguson mu je ponudio petogodišnji profesionalni ugovor kakav Junajted još uvek nijednom mladom fudbaleru nije ponudio, 16-godišnji mladić je želeo da se obaveže samo na godinu dana. Našli su se na kraju na tri…

NESREĆA, PA TRAGEDIJA

Upravo je Doerti trebalo da debituje prvi u „generaciji 92“ sa svega 16 godina, ali se desetak dana pre toga na susretu mlađih timova protiv Karlajla desila stravična povreda ukrštenih ligamenata koja je i danas jedna od najtežih povreda u svetu sporta. Sportisti se nakon nje vraćaju tek posle šest meseci, tada je taj period bio mnogo duži i neizvesniji. Nije očajavao Doerti koji je sa tribine potom ispratio debije svojih klasića iz generacija  uporedo radeći na svom oporavku. Da nesreća bude još veća, ista noga je stradala na istom mestu na povratku na zeleni teren, pa je usledila još duža pauza nakon toga. U čitavom košmaru koji jedan mladi sportista proživljava kroz tešku povredu, Doerti je sa jednim prijateljem samoinicijativno otišao u Njujork u maju 1992. godine kako bi pokušao da izbori ugovor sa nekom od muzičkih izdavačkih kuća. To mu nije uspelo, te se vratio u Mančester koji ga se godinu dana kasnije oslobodio. Sa svojih 20 godina pokušao je da oživi karijeru u Deriju, međutim ubrzo je odustao jer nije želeo da igra fudbal na tom nivou.

Njegov dalji životni tok nije bio naročito poznat sve dok poznati engleski novinar Oliver Kaj nije izdao knjigu pod nazivom „Zauvek mlad, priča o izgubljenom fudbalskom geniju Adrijenu Doertiju“ (ovde možete pročitati nešto više o tome). On je dugotrajnim i mukotrpnim istraživanjem stigao do njegove životne priče koja je sada poznata i širokom auditorijumu, a ne samo ljudima koji su radili u Mančester junajtedu. Život ga je vodio ka Prestonu gde je radio u fabrici čokolade, da bi se nedugo zatim obreo u Republici Irskoj gde je bio zaposlen kao portir u Galveju gde je takođe svirao po pabovima u svoje slobodno vreme. U potrazi za boljim životom 2000. godine stigao je i do Holandije gde je tragično nastradao na poslu. On se u Hagu okliznuo i upao u kanal gde se utopio jer nije umeo da pliva. Nakon nekoliko nedelja provedenih u komi, Doerti je preminuo 9. juna 2000. godine, dan pre njegovog 27. rođendana. Malo je falilo da bude upisan u nesrećni „klub 27“ u kojem su muzičari Džimi Hendriks, Džim Morison, Kurt Kobejn, Dženis Džoplin, Ejmi Vajnhaus i mnogi drugi. Pretpostavljam da je isto toliko malo nedostajalo da ga gledamo kako u dresu Mančester junajteda osvaja Ostrvo, Evropu i čitav svet…

Mančester junajted mu je u jednom od programa pred meč odao počast uz lepe reči od strane Aleksa Fergusona, Rajana Giga, Pola Skolsa i Gerija Nevila koji je Doertijev stil igre uporedio sa „onim što iz nedelje u nedelju možemo videti od Lea Mesija“.

Mešavina Ronalda, Mesija, Gigsa Skolsa – deluje nemoguće! A opet, kažu da je postojala.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: