Sam protiv svih: zaboravljeni velikan Dinamo iz Drezdena

Svedočimo vremenu u kom novac diktira uslove i “gazi” mukom stečene uglede klubova građene decenijama. Na terenu se nerertko sudaraju arapske novčanice, a ono romantičnije fudbalsko doba davno je iza nas. Ipak, da se ljubav, poštovanje i istorija ne mogu kupiti najbolji je primer upravo junak ili tragičar ove priče kako izaberete…

Nekadašnji strah i trepet iz Istočne Nemačke pred kojim je u jednom periodu drhtao dobar deo fudbalske Evrope tipičan je primer kluba kog je tranzicija sažvakala i ispljunula. Velikan istočnonemačkog fudbala se nije snašao u vrtlogu globalnih promena. Klub je u svojoj bogatoj istoriji prošao pravu golgotu. Beležio je stravične skokove i padove, šetao od četvrte lige do pobedničkog postolja…

Bilo da se odnosi na period pre, tokom ili posle Drugog svetskog rata, grad Drezden je oduvek uživao reputaciju fudbalskog centra Nemačke i važio za pravi rasadnik talenata. Nakon zavšetka Drugog svetskog rata, došlo je i do podele Nemačke, a sam grad je pripao onoj Istočnoj. Usled političkih promena krenulo se i u proces denacifikacije. Gradska narodna policija je u okviru sportskog društva narodne policije Drezden osnovala 1950. godine fudbalski klub koji je nešto kasnije pridružen centralnom sportskom društvu Dinamo, stoga mu je i pridodat taj prefiks.

Klub je odmah predskazao da će biti sila istočnonemačkog fudbala, te je već 1952. godine osvojio prvi Kup novoformirane države.

Centralna vlast i Štazi (Ministarstvo za državnu bezbednost Istočne Nemačke) nisu se pomirili sa činjenicom da se u prestonici ne igra najubedljiviji fudbal s obzirom da je po nepisanom pravilu trebala da bude reprezent svega najboljeg. Sledeći tu logiku vlast odlučuje da klub izmesti u glavni grad i tako osnuje novi Dinamo, samim tim je i većina fudbalera drezdenskog prešla u novoosnovani berlinski. Tako oslabljeni nisu uspeli da sačuvaju prvoligaški status i počeli su da lutaju od cvajte do četvrtog ranga tražeći put povratka na veliku pozornicu. Stoga rukovodstvo ubrzo dolazi na ideju da okupi darovitu generaciju igrača koji će u narednih nekoliko godina biti nosioce igre i tako klub vratiti prvobitnoj zamisli. Misija je delimično uspela. Dinamo je otključao blindirana vrata prve lige u sezoni 1957/1958, međutim ni narednih deset godina nije uspeo dosegne vrh, štaviše tavorio je na dnu tabele i povremeno ispadao u nižu ligu ili je na mišiće držao glavu iznad vode i opstajao sve do 1969. godine. Klub je u sezoni 1966/1967 prvi put u svojoj istoriji izašao na evro scenu i bio učesnik tadašnjeg Kupa sajamskih gradova, ali su drezdenski policajci poraženi od škotskih već u prvom kolu. Naredna decenija označila je eru uspeha na stadionu “Rudolf Harbig”. Osvojeno je pet naslova prvaka države kao i dva nacionalna kupa, dok su na međunarodnoj sceni padali na kolena velikani poput Juventusa i Benfike. Voljom žreba 1973. godine došlo je do “sudara svetova”, tako je u 1/8 finala Kupa evropksih šampiona Dinamo po prvi put odmerio snage sa klubom iz Zapadne Nemačke. Na kraju je minhenski Bajern u tesnom dvomeču prošao dalje sa ukupnih 7:6.

Poraz nije delovao demorališuće, naprotiv, narednih godina Dinamo je stizao korak dalje u prestižnom Kupu evropskih šampiona. Pritisci centralne vlasti i Štazija ni tih godina nisu jenjavali. Ponovo su u berlinsku ekipu po direktivi prelazili fudbaleri, ali su se čelnici “drznuli” da sačuvaju kostur tima, pa čak i istaknute pojedince. Odliv fudbalera i sve izdašnija ulaganja vlasti u konkurentski nacionalni fudbalski projekat doprineli su da osvojeni trofeji u klupskom muzeju počnu da skupljaju prašinu, a društvo im je katkad pravio pehar Kupa. Prestonički klub je u periodu između 1979. i 1988. godine vezao čak deset naslova prvaka države, dok su u Drezdenu utehu tražili u ulozi “večitog drugog”. Konačno, uticaj Štazija počeo je da slabi, tako su šampionske titule ponovo blještale muzejem 1989. i 1990. godine.

Slom komunizma 1989. godine nije doneo Dinamu pravedniji tretman, pošto je Fudbalski savez Nemačke prema opštem mišljenju favorizovao Bavarce. Ujedinjenje u jedinstvenu državu širom je otškrinulo vrata gravitiranju fudbalera iz istočnog u bogatiji zapadni deo zemlje što se u direktno odrazilo da klub iz Drezdena doživi novi pad. Minhenski Bajern je iskoristio trenutak tj. svoju ekonomsku nadmoć i tako pokupio skoro sav “kajmak” sa istoka.

Poslednju evropsku odiseju Dinamo je imao 1991. godine kada je ugostio Crvenu zvezdu koja je u svojoj istorijskoj sezoni u KEŠ-u lako preskočila tu prepreku sa ukupnih 5:1 (3:0, 1:2).

Meč je ostao u senci krvoprolića i horor scena u režiji navijača oba kluba, a policija je izvukla deblji kraj na ulicama sablasnog grada tada zaspalog u siromaštvu i dubokim socijalnim podelama.

Nad Drezdenom su se ponovo nadvili sivi oblaci. Nakon četiri godine ponos grada je potonuo u niži rang, a zbog nagomilanih dugova nije mu bilo dozvoljeno čak ni učešće u “cvajti” – gurnut je na ivicu propasti. Dinamo je živeo novu realnost u trećoj ligi (sezona `95/6) u kojoj je proveo narednih nekoliko sezona. Kasniji dometi kluba ostajali su u drugoj ligi gde se i danas grčevito bori za goli život sa ubedljivo najskromnijim budžetom.

Raspad bipolarnog sveta značio je tektonske poremećaje u klubu koji je iznedrio sijaset asova poput Hafnera, Heildera Uli Kristena, Matijas Zamera Hans-Jinger Donera, Makuša i drugih. Istorija nije duvala Dinamu u leđa, te mu je spletom okolnosti namenjena teška sudbina. Entuzijazam igrača, kao i frenetična podrška navijača do danas neizostaju. I pored ozbiljnih finansijskih poteškoća klub je sačuvao svoj šmek i beleži rekordnu posetu publike u “cvajti”, a čini se da ga je jedino ljubav navijača održala svih ovih turbulentnih decenija.