Juventus u XXI veku: između trofeja i marketinga

Juventus je, tokom prve dve decenije XXI veka, prošao kroz turbulentne promene, ali ovom klubu i dalje izmiče trofej Lige šampiona. To se nije promenilo ni nakon što se Staroj dami priključio Kristijano Ronaldo, a postoje i dve dokumentarne serije o ovom periodu…

Serija B ili tamo i natrag…

Ako bismo uspehe torinskog Juventusa, najpopularnijeg i najtrofejnijeg kluba u Italiji – makar kada je reč o Seriji A – posmatrali kroz prizmu italijanske reprezentacije, dobili bismo zanimljiv uvid u igrački kadar ovog kluba. Italija je 2006. postala prvak sveta, a letos, petnaest godina kasnije, i evropski prvak u fudbalu. Ova reprezentacija je te godine u Berlinu igrala finale Svetskog prvenstva protiv Francuske. Juventus je iznedrio devetoricu igrača tog finala, ali je istovremeno izbačen u Seriju B, zbog skandala oko nameštanja utakmica, poznatog kao Calciopoli. Za Italiju su, predvođenu jednim od najboljih italijanskih trenera u istoriji, Marčelom Lipijem, nastupali Del Pjero, Bufon, Kanavaro (najbolji svetski igrač te godine), Zambrota, Jakvinta i Kamoranezi, a za Francusku Tiram, Trezege i Vijera. Još malo pa prvi tim Juventusa iz te sezone; igrači koji su bili dostojni naslednici Širee, Platinija, Bađa, Perucija i dr. pre njih.

Igrači koji su ostali verni Staroj dami i u Seriji B

Današnja reprezentacija, predvođena Robertom Mančinijem, koja i pored prisustva Veratija i Žoržinja, nema superstar igrače kao nekad, nakon završetka Evropskog prvenstva je postavila i rekord, niz od 37 utakmica u nacionalnom dresu bez poraza, čime je pretekla Brazil i Španiju. Odbrambeni stub te ekipe čine Juventusovi veterani, Kjelini i Bonuči. Na putu ka zvezdama se nalazi Federiko Kjeza, a sve više se ističe i novi veznjak Stare dame, Lokateli, koji je zasijao na EP. Tu je i još jedan vezni igrač, Bernardeski. Ovo mnogo govori o snazi Stare dame danas, naspram ekipe koja je osvojila SP.

Federiko Kjeza, igrač s potencijalom da obeleži narednu deceniju kako u klubu, tako i u reprezentaciji Italije

Igranje u Seriji B je značilo odlazak većine prvotimaca. No, ostali su Bufon, Nedved, Kamoranezi, Trezege i kapiten Del Pjero, koji je tom prilikom izjavio kako “pravi džentlmen nikada ne napušta svoju damu”. Usledio je brz povratak u Seriju A, ali ništa nije bilo lako sve do dolaska nekadašnjeg kapitena, Antonija Kontea, na čelo ekipe u, po mnogo čemu prelomnoj, sezoni 2011/12. Pre toga je Juve dvaput sezonu završavao sedmi, a Konte je već te sezone osvojio prvi u nizu od rekordnih devet skudeta (on tri, Masimilijano “Maks” Alegri pet i Mauricio Sari jednu titulu). No, nezadovoljan transfer politikom i izostankom pojačanja za Ligu šampiona, na pripremama za sezonu 2014/15. Konte je napustio klub.

Nova uprava i pametna transfer politika

Ekipu je preuzeo bivši trener Milana, Alegri, i ostalo je, kako se to već kaže – istorija. Alegri je iznenadio sve redom: najpre navijače, zatim rivale, ali i sâmu ekipu i menadžment kluba. Postao je treći najtrofejniji trener Stare dame, tik iza Lipija i Trapatonija. Sazreo je kao trener i postao jedan od najboljih fudbalskih taktičara. U eri Reala s Ronaldom i Barselone s Mesijem, Juve je već te sezone izbacio kraljevski klub u polufinalu LŠ, ali ga je u finalu zaustavila Barsa, pobedivši s 3:1. U sezoni 2016/17, Juventus je ponovo došao do finala LŠ, a ovoga puta je s druge strane bio Real, koji je pobedio razultatom 4:1. Činilo se kao da je tokom prvog Alegrijevog angažmana Juventus imao skoro sve za najviše domete, osim jednog od dvojice najboljih igrača na svetu.

Čovek koji je bio najzaslužniji za dovođenje novih igrača, isprva se, u sezoni 2010/11., nije najbolje snašao. Došao je iz Sampdorije, zajedno s trenerom Luiđijem Delnerijem. S jedne strane je unapred bio upoređivan s prekaljenim Lučanom Mođijem, kome je zbog Kalčopolija zabranjeno bavljenje fudbalom, dok su ga protivnici kritikovali da je vođenju Juventusa pristupio kao da se radi o nekom palanačkom klubu. Međutim, Đuzepe “Bepe” Marota se već od naredne sezone – one u kojoj je angažovan Konte – istakao kao svojevrstan transfer mag. Za razliku od svojih prethodnika, koji nisu štedeli na dovođenju novih igrača (jedino se Bonuči izdvojio u tom periodu), ali isto tako nisu postigli nikakve rezultate, Marota je postao poznat po dovođenju slobodnih igrača, koji su svoj angažman višestruko opravdali. (Ruku na srce, imao je i promašaja, ali to nije ono što se pamti…)

Bepe Marota je na svoj način takođe bio zvezda kluba…

Marota je već u sezoni 2011/12. kao otpisanog od strane Milana, angažovao velemajstora Andreu Pirla, a Artura Vidala doveo za svega 12 miliona €. Sledeće sezone je kao slobodan igrač doveden Pol Pogba, 2013/14. je to bio Fernando Ljorente, uz transfer Karlosa Teveza od 9 miliona €. Kasnije su kao slobodni igrači ili po niskoj ceni dovedeni još Sami Kedira, te Patris Evra i Dani Alveš. Upravo ovi igrači doprineli su učešću u dva finala LŠ. Pogba je 2016. prodat Mančesteru – ekipi u kojoj se i razvio kao igrač – za vrtoglavih 105 miliona €, a taj novac je iskorišćen za dovođenje Gonzala Igvaina, od koga se očekivalo da bude čovek odluke u Ligi šampiona.

A onda: Ronaldo!

Ipak, iako je Marotina transfer politika učinila Juventus najjačim u Italiji, bilo je očigledno da torinska ekipa zaostaje za evropskim velikanima. Zato je, kao grom iz vedra neba, leta 2018. odjeknula vest o prelasku Kristijana Ronalda u Juventus. Tome je, može biti, delimično prethodio jedan istorijski trenutak: u četvrtfinalu LŠ te godine, Real je u Torinu slavio s 3:0, a dva gola je postigao Ronaldo. Utakmica se završila tako što su juventini na nogama pozdravili njegovo zalaganje i igru. Juve je u revanšu pobedio s 3:1, ali je to opet bila Realova godina (finale protiv Liverpula sudio je, podsetimo se, naš Milorad Mažić!). U XXI veku je slično poštovanje od strane protivničkih navijača doživeo Alesandro del Pjero deset godina ranije, kada je, u dve utakmice maltene sâm bacio veliki Real na noge u grupnoj fazi LŠ. U Torinu je bilo 2:1 (jedan gol Del Pjera), a u Madridu 2:0 za Juve, kada je oba gola postigao legendarni kapiten Stare dame, u svom možda i poslednjem velikom evropskom izdanju.

Dolazak Ronalda je trenutak u kome počinje medijska bajka, ali i da bledi ona – fudbalska. Bepe Marota se nije slagao sa ovim potezom, jer je Ronaldo plaćen preko 100 miliona € s naizgled jednim-jedinim ciljem: da se Juve konačno popne na evropski tron. No, tu se nije radilo isključivo o sâmom transferu, već i vrtoglavoj godišnjoj plati igrača. Marota je želeo da osveži i podmladi ekipu, ali je prevagnula ideja njegove dotadašnje desne ruke, Fabija Paratičija. Marota je napustio klub i prešao u Inter, gde je pokrenuo sličnu revoluciju kao u Juventusu, opet s Konteom, pa je milanski klub prekinuo devetogodišnju dominaciju Juventusa na Čizmi.

Predstavljanje Ronalda u Italiji – odavno već kultni broj 7 na dresu…

Ronaldovo prisustvo je trebalo da bude ključni potez u osvajanju Lige šampiona, ali se to nije desilo ni tokom tri sezone koje je proveo u Torinu, a tokom kojih je Juve promenio čak tri trenera. Karlo Ančeloti, koji ga je trenirao u Realu, je za njega rekao da je fenomen koji u startu svojoj ekipi donosi gol prednosti. Golovi nisu izostali ni u Juventusu i za tri sezone je postigao 101 gol na 134 utakmice. Na trenutke je delovalo da čak ni jedan od najboljih igrača u istoriji ne može biti iznad kluba, pa je, makar u prvoj sezoni, pod palicom autoriteta kakav je Maks Alegri, delovalo da se od Ronalda može očekivati da podredi svoju igru ekipi. Tokom naredne dve, u kojima su ekipu vodili manje iskusni Sari i debitant Pirlo, čiji se autoritet ne može porediti sa Alegrijevim, igra i razultati Juventusa postali su gotovo zavisni od Ronaldovih golova. Sari je osvojio skudeto, ali ne ubedljivo kao Alegri prethodnih godina, a Pirlo je vodio Juve do Kupa i Superkupa, ali njih dvojica nisu uspeli da nametnu atraktivniji, napadački stil igre, što je bila želja uprave. Pored toga, tokom te tri sezone nije zabeležen nikakav pomak u Ligi šampiona.

Ronaldo je i pored toga bio impresivan, kao kada je u četvrtfinalu LŠ 2018/19. sam načinio preokret het-trikom protiv Atletika u revanšu, koji je imao prednost od 2:0 iz prve utakmice.

Zbog toga je predsednik Andrea Anjeli vratio Maksa Alegrija na klupu, čoveka koji odlično poznaje defanzivni, ali čvrsti Juventusov stil igre i pred kojim je zadatak da u narednim sezonama klubu vrati prepoznatljivi sjaj. Alegri je navodno još 2019. istakao da Ronaldovo prisustvo koči razvoj ekipe, a priliku da to dokaže dobio je već ove sezone, jer se Ronaldo vratio u Mančester. Ipak, iako je Juve grupnu fazu LŠ završio prvi, uspevši da pobedi Čelsi, aktuelnog prvaka Evrope, 2021. godinu je u Seriji A završio na petom mestu i, kako stvari stoje, pred Alegrijem je ozbiljan zadatak da sezonu završi na trećem ili četvrtom mestu, jer Inter, u stopu praćen Milanom, grabi ka još jednom skudetu…

Međutim, marketinški uticaj Kristijana Ronalda na Juventus (ali i šire!) je predmet ozbiljnih ekonomskih analiza. Broj Juventusovih pratilaca na relevantnim društvenim mrežama je više nego dupliran (sa oko 50 na blizu 110 miliona usled Ronaldovog transfera), a klub je znatne prihode stekao od prodaje dresova i obezbedio izdašnija sponzorstva. Svakako bi rezultati bili još bolji da se nije dogodila kriza izazvana pandemijom kovida, ali je Ronaldo uticao i na sâmu Seriju A. Italijanska liga je posle niza godina stagnacije opet privukla neke od najboljih svetskih igrača i trenera. Trenutna situacija u Juventusu je daleko od sjajne, ali jakog Juventusa nikad nije bilo bez jakih rivala.

Igrači Juventusa u sezoni 2021/22.

Drugi marketinški potezi Juventusa

U Italiji fudbalski klubovi igraju na gradskim stadionima (stadio comunale). U Rimu, Roma i Lacio igraju na stadionu “Olimpiko”. U Milanu se, recimo, isti stadion naziva različitim imenima: za Milan je to “San Siro”, a za Inter “Đuzepe Meaca”. Juventus je dugo igrao na “Dele Alpiju”, otvorenom 1990. za potrebe SP koje je igrano te godine u Italiji, a pre i posle toga na torinskom “Olimpiku”, koji je delio s gradskim rivalom, Torinom.  Otvaranje stadiona u sezoni 2011/12. je koincidiralo s prvom od devet titula u nizu. Pored toga, bila je to poslednja sezona legendarnog Alesandra del Pjera u crno-belom dresu. Zanimljivo, tokom devetnaest sezona (1992-93.—2011/12.), igrao je na tri stadiona; najpre na “Dele Alpiju”, potom na gradskom “Olimpiku” i konačno na “Juventus stadionu”, od 2017. poznatom po sponzorskom imenu “Alijanc”. U okviru stadiona je 2012. godine otvoren i muzej, “J-muzej”, koji se u mnogome oslanja na savremenu tehnologiju s ciljem da dočara veličinu kluba. Čine ga segmenti poput Bilo jednom, Hram trofeja, Juve danas i sutra i dr.

U skladu s novim tendencijama, Juventus je 2017. promenio i grb, na kome se duže od jednog veka nalazio crni bik. Tradicionalni, heraldički pristup fudbalskim grbovima, koji podsećaju na viteške štitove, napušten je u korist jednostavnijeg i prepoznatljivijeg stilizovanog slova “J”. Novi grb se zaista razlikuje od drugih u Seriji A, ali ga juventini nisu lako prihvatili, iako se kao razlozi za njegovo uvođenje navode želja da se bude drugačiji, isticanje liderstva, prepoznatljivosti i brenda. Otuda se logičnijim čini transfer Ronalda, a godinu dana kasnije i Matijasa de Lihta.

Tako se kalio novi grb…

Pored toga, snimljene su dve dokumentarne serije o Juventusu. Iza prve stoji Netfliks, to je “Prvi tim: Juventus”, koja prati sezonu 2017/18., a iza druge, naslovljene “Sve ili ništa: Juventus”, još jedan gigant, Amazon. U njenom fokusu je sezona 2020/21. u kojoj se na klupi Stare dame našao nekadašnji igrački velemajstor, Andrea Pirlo (kako ga je kolega na portalu, David Isakov, nazvao – “Dekart među fudbalerima”). Još, bila je to poslednja sezona za veterana Đanluiđija Bufona. Netfliksova serija je bila prva on-demand serija te vrste. U svom delu iz 1996., “Infinite Jest”, Dejvid Foster Volas je anticipirao budućnost televizije, opisavši je kao sistem u kome gledaoci (samo naizgled) imaju kontrolu nad sadržajem. Pola veka kasnije, Netfliks svojoj tzv. prediktivnom analitikom kreira sadržaj po meri gledalaca ili, drugim rečima, predviđa veličinu potencijalnog gledališta. Juventus je tako proširio svoj uticaj i na ljubitelje dokumentarnih sadržaja, ne nužno posvećenih fudbalu.

Trejler za seriju “Sve ili ništa: Juventus”, koja je premijeru imala 25. novembra 2021.

Konačno, od 2017. godine, Juventus ima i žensku fudbalsku ekipu, poznatu kao Žene Juventusa. Na taj način je torinski klub želeo da ukaže na važnost jednakosti polova. Ženska ekipa je dosad osvojila 4 skudeta, jedan Kup i dva Superkupa, a Stara dama opravdava vrednosti koje je promovisala kroz novi grb.

Ženski tim Juventusa

***

No, pred muškom ekipom i dalje kao nedostižna stoji Liga šampiona. Ekipa za narednu deceniju je u nastajanju. Ideja je da nosilac igre bude Paolo Dibala, ali je, zbog njegovih čestih povreda, izvesnije da će to postati Federiko Kjeza. Uspešne decenije Juventusa obeležene su dugogodišnjim prisustvom italijanskih golmanskih titana, poput Zofa, Takonija, Perucija i Bufona. No, pandemija je oslabila finansijsku moć kluba, pa je letos propuštena šansa da među stative – i to kao slobodan igrač – stane sjajni Donaruma, zvezda letošnjeg EP. Potrebno je osveženje u odbrani, a neizvestan je i ostanak supertalentovanog De Lihta, dok je situacija u veznom redu gotovo katastrofalna. Upravo je sredina terena, uz čvrstu odbranu, Alegriju tokom prvog angažmana bila glavno oružje. No, u međuvremenu su igrači dovođeni po Marotinom receptu, ali ad hoc i gotovo potpuno promašeno. A veterani poput Bonučija i Bufona priznali su da je klub izgubio timski duh zbog Ronaldovog prisustva (iako je, izgubivši Ronalda, izgubio i udarnu iglu). Pred Alegrijem je nimalo lak zadatak, ali je ovaj trener mnogo puta pokazao svoju inteligenciju i snalažljivost, pa je ukazano poverenje i te kako opravdano. Ipak, dodatni recept za uspeh valja potražiti u spomenutoj istrajnosti i fleksibilnosti Roberta Mančinija, kao i davanju šanse mladim igračima, što je Italiju dovelo do titule prvaka Evrope.