Da li imate preko 18 godina?

Kalčo jedne mladosti – burazer, ekipa iz kraja i Crnka

Lično svedočanstvo o ljubavi prema italijanskom fudbalu.

Autor:
0
0

Pitate se kako je sve to povezano sa italijanskom fudbalskom ligom? Pre samo 24 godine ne bih mogao da vam odgovorim na to pitanje. Dobro, tehnički svakako ne bih mogao jer sam imao tek nekoliko meseci, a nisam bio „napredno“ dete da bih progovorio odmah. Majka kaže da je možda bilo bolje da uopšte i nisam. Šta znam, vrlo često ne mogu da se ne složim sa tom konstatacijom…

Naslov nekako nalaže da moram krenuti redom, a nisam veliki ljubitelj reda, ni rada, a ni discipline. Kako sam krenuo, ispada da znam samo ono što ne volim, ali to baš i nije tako. Evo, pisaću vam o onome što sam vremenom zavoleo i što ću još više voleti.

Kalčo

Nisam baš najkompetentniji da vam pričam o zlatnom vremenu italijanskog fudbala 90-ih godina prošlog veka jer sam u vreme Barezija, Bađa, Savićevića, Rajkarda i ostalih legendi bio malo zauzet. Pelene to znaju najbolje. Međutim, potpuno spontano (ili ne baš) izdvojila su se tri faktora koja su uticala na to da teranje lopte zavolim baš na italijanski način. Jer, sve je bolje kada se radi na taj način – kuvanje, uživanje, vođenje ljubavi. Ne i ratovanje doduše, ali ovde govorimo o fudbalu.

Stariji burazer

Svi koji smo (naj)mlađi od sve dece znaju kakva je to institucija. Koliko ga mrzite u nekim trenucima, toliko ga poštujete i volite svaki put. Sa fudbalom je bio gotov u 17. godini kada je video da su na terenu traženije atletske sposobnosti od onih fudbalskih. Mada, mislim da je proradilo nešto mazohističko u njemu, ono što svi imamo, samodestruktivno. Nekog to vodi do tragičnog završetka, nekom prebacuje fokus na druge stvari. Na sreću, u ovom slučaju je to bilo ovo drugo. Sa svojih 175 centimetara nije izrastao u kojekakvog diva, mnogi bi to pripisali genetici, ali nema veze, i dalje imamo kose. Kao klinac sigurno da nije bio ništa viši od toga, ali to ne bi bilo toliko čudno da nije igrao štopera. Libera. Igrao je sa velikom mirnoćom i staloženošću, toga se jasno sećam jer sam ga poslednji put na terenu gledao sa osam godina. Stalno mi je kasnije prepričavao anegdote sa terena i van njega, o tome kako je „hapsio“ špiceve s nepodnošljivom lakoćom, primetio bi Kundera da ga je video. Siguran sam. Gledaoci su u neverici gledali iz vikenda u vikend kako David uspeva da dobija Golijata i mnogi su se pitali – zašto je baš štoper? Kalčo, naravno, spisak defanzivaca od kojih vam se zavrti u glavi je sve što vam treba da biste shvatili – Maldini, Kanavaro, Barezi, Kostakurta, Zaneti, Nesta, Panući… Džentlmeni u kopačkama. Zadržao je burazer dovoljno iskre i žara kako bi mi preneo to Kalčo ludilo iz (ne)srećnih 90-ih, a moja generacija je imala dovoljno sreće jer je dokačila barem deo Serije A kao najatraktivnije fudbalske lige na svetu. Navija za Milan, znači Rosoneri otpadaju, idemo dalje…

Ekipa iz kraja

Šta reći o njima, a da se već ne zna. Svako ko je odrastao u gradu zna da tu negde uvek postoji neka ekipa iz kraja kojoj možeš da se pridružiš. Obično je to skup svakakvih, živopisnih individua koje se spletom okolnosti uvek nađu zajedno. To se desilo i meni sa loptom u rukama na betonskom igralištu. Nadam se da nije bilo (samo) zbog lopte. Ipak, legendarni Ivica Osim je bio u pravu kada je rekao da se „s loptom ne možeš igrati sam“. A zašto to onda nije bio basket, ne znam. Fudbal je pravednija igra od košarke gde svako sa visinom može da dominira bez obzira na umeće sa loptom. Brzina i dugi ekstremiteti ne pobeđuju uvek u fudbalu, izvesni Pirlo, Ćavi i Inijesta vam mogu reći koju o tome. Nemam ništa protiv basketa, ali priznamo svi – dali bi sve titule u to sportu za onu Zlatnu boginju. Ekipu sam pronašao kroz druženje sa „bubamarom“, ali vremenom ona postaje potpuno nebitna u ostalim društvenim aktivnostima kroz koje smo prošli zajedno. Poznato vam je već. Da nije bilo ljudi koji vole fantaziste koji ne trče, gelom doterane fruzire po poslednjoj italijanskoj modi, simuliranja i sve ostale čari fudbala na Apeninima, ovaj deo teksta bi mi falio. Jedan navija za Romu, drugi za Inter, treći za Milan, a ostali se drže klubova van Čizme. Jasno vam koji klub fali.

Te 2006. godine nije bilo naročito pozitivno navijati za Juventus. Razlog je svima dobro poznat, „Bjankoneri“ su izbačeni u drugu ligu zbog nameštanja. U meni je proradio inat samo onako kako on to čini prosečnom Srbinu, pa nisam mogao da propustim ovu priliku. Ceo „Kalčopoli“ je vrlo sumnjiv i sa puno kontroverzi, pa je ova tema uvek donosila razdor u ekipi iz kraja, te smo je zato stavili pod tepih jednom zauvek. Tako je najbolje, usmerili su me ka Juveu i na tome sam im večno zahvalan.

Crnka

Ovaj deo ste verovatno svi čekali, osim vas nekoliko koji ste pravi ljubitelji fudbala. Međutim, poslednji segment će vas malo i razočarati. Znam da mene jeste. Ne možete ni da pojmite kako je italijanski Kalčo povezan sa tom Crnkom. Od početka mi se činila simpatičnom, ali nije mi se nešto preterano dopadala jer je bila samo klinka koja je volela fudbal. Verujem da ga i dalje voli, ali nije volela Kalčo i naročito je s prezirom gledala na moje „Bjankonere“. Dugo je nisam video, a kada sam je ponovo ugledao na staroj gradskoj kaldrmi fudbal sa sve Italijom i Juventusom je pokupio svoje prnje iz mozga i odšetao van, ni sam ne znam gde. Prenebregnuo sam činjenicu da voli fudbal jer me ne privlači kad ga devojke prate, štaviše to mi se čini pomalo odbojnim. Ali, naravno da to u ovom slučaju nema veze i da sam je kontaktirao želeći da ostavim dobar prvi utisak. Onaj za koji kažu da je često i poslednji, pa bi mi bolje bilo da ostavim dobar utisak, džentlmenski poput Zidanovog držanja, odlučan poput Maldinijevog uklizavanja i miran poput Zanetijevog pogleda. Njena antipatija prema Juventusu mi je bila apsolutno nebitna i nije mogla da pokvari moje taktičke zamisli, ovoga puta van terena.

Ljubav je zapravo vrlo slična fudbalu – ne možete dobiti sve protivnike istom taktikom.

Kao mladom i relativno neiskusnom stručnjaku, potrebna mi je bila pobednička formula. Tog dana je igrao Juve. Igrao i izgubio od Benfike samo da bi Portugalci ponovo osetili gorčinu one Gutmanove stogodišnje kletve. Te večeri smo slavili Benfika i ja. Obožava fotografiju, naročito onu crnu-belu i svaki put kada ugledam takvu sliku shvatim da negde u sebi Crnka ipak voli Juventus. Voli zimske sportove, ali ne i zimu. Niti kišu, kao da ne znala da nedeljno popodne na severu Italije izgleda najlepše kada se nebo „otvori“ iznad Dele Alpija ili San Sira ili Đuzepe Meace… Govori više stranih jezika, šteta što nismo pronašli onaj najlepši – zajednički. Makar bio i totalno nerazumljiv drugima.

Neću više o nefudbalu, ali kada biste je videli i vama bi otišlo sve u Italiju; i Juve, lopta, golovi, mreže, publika.

Za sada je sve tu.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: