Godina kada je Vojvodina trebalo da postane prvak Evrope

Šesdesete godine 20. veka bile su veoma jednostavne kada se radilo o fudbalu.

Ukoliko imate kvalitetnu i talentovanu ekipu, ona je uglavnom sastavljena od lokalnih fudbalera koji su postali pravi mali bogovi u svojim sredinama i to nije mogao da kupi niti jedan dolar, marka, franak sa strane. Šesdesete su bile romantika, a priča o jednoj „staroj“, ali ipak „dami“ podseća nas na to kako smo zavoleli ovu prelepu igru.

FK Vojvodina je 1967. godine bio, u najgorem slučaju, osmi tim u Evropi. Kažem, u najgorem, ali u onom sasvim realnom slučaju, verovatno i bolji jer je evropski šampion te godine pao samo u Novom Sadu. Godinu dana ranije, „lale“ su postale prvi tim izvan Velike četvorke u prvenstvu Jugoslavije koji je postao šampion države. Bilo je to vraški teško pored Partizana koji je u toj sezoni poražen u finalu Kupa evropskih šampiona, Crvene zvezde, Dinama iz Zagreba i splitskog Hajduka, ali ostaće zabeleženo da je tim koji je stvarao Franjo Hirman, a preuzeo Branko Stanković „Ambasador“, sezonu 1965/66 završio kao ubedljivo prvi na tabeli prvenstva Jugoslavije sa čak osam bodova više od drugoplasiranog Dinama uz ubedljivo najveću gol razliku +25. Tada je pobeda vredela dva, a ne tri boda. Tako je Vojvodina potpuno zasluženo stekla pravo da se takmiči u Kupu evropskih šampiona naredne sezone.

Šampionska generacija Vojvodine 1966.

Šampion Jugoslavije je pohod ka tituli prvaka Evrope započeo u Austriji gde je ga je žreb poslao Admiri iz Beča koja je tih godina preseljena u Modling. Sedmog septembra 1966. godine, izabranici Branka Stankovića su imali određenih problema na terenu protiv prvaka Austrije, a sve je dodatno „zabiberio“ glavni sudija meča koji je bio iz Zapadne Nemačke. Ipak, golom Stevana Sekereša u 79. minutu Vojvodina je uspela da ostvari krucijalnu pobedu pred revanš u Novom Sadu. Nije bilo lako ni u Jugoslaviji, sudija (ovoga puta iz Švajcarske) je ponovo bio u centru pažnje, ali su domaći igrači izdržali i zasluženo prošli u osminu finala Kupa evropskih šampiona.

Atletikov trik od 40 hiljada dolara

Tamo ih je sačekao prvak Španije – Atletiko Madrid. „Jorgandžije“ su u konkurenciji tada već šestostrukog prvaka Evrope Reala i Barselone sa Kočišom, Reksačom, Galjegom uspele da se okite titulom nacionalnog šampiona, pa su već tada mnogi procenili da je to kraj evropske avanture za Vojvodinu. Kako su se samo prevarili…

Stigli su Madriđani sa oreolom velikog favorita i ispraćeni sa tri gola u mreži za Španiju. Voša je povela već u trećem minutu preko Silvestera Takača, a izjednačenje gostima doneo je Aragones sa penala u 55. minutu. A 19 minuta kasnije, trenutak za istoriju – novo vođstvo prvaku Jugoslavije usledilo je nakon što je golman Ilija Pantelić promašio penal, pa potom odbijenu loptu prosledio iza leđa svog kolega i tako postao prvi i jedini golman u najjačem evropskom klupskom takmičenju koji je postigao pogodak iz igre. Trijumf svoje ekipe potvrdio je Petar Brzić u 86. minutu, pa se meč i završio sa velikih 3:1 pred revanš u Madridu. Trebalo je i tamo igrati.

Dana 14. decembra, Vojvodina je tadašnjem stadionu Atletika Manzanares glatko poražena sa 2:0, pa kako nije bilo pravila gola u gostima, tadašnje pravilo nalagalo je treću utakmicu na neutralnom terenu. Samo, to nije bilo tako lako izvodljivo pošto su ekipe same snosile troškove prevoza i smeštaja, a Vojvodina, pogađate, nije imala novaca za tako nešto… Usledila je „velikodušna“ ponuda Atletika da se i treći meč odigra u Madridu za sumu od oko 40 hiljada dolara što je direktor jugoslovenskog tima Vujadin Boškov oberučke prihvatio. Znao je Vujke kako je prolazila Velika četvorka kada im je u goste dolazila Voša (Vojvodina je te sezone redovno tukla najveće rivale u gostima), a instinkt ga ni ovoga puta nije prevario.

Vujadin-Boškov i Branko-Stanković

Na početku nije izgledalo tako, posle samo šest minuta „jorgandžije“ su vodile sa 2:0, ali puleni Branka Stankovića se nisu predavali. Takač u 28, a onda i Radović u 65. minutu pogađali su za produžetak evropskog sna. Pristupilo se produžecima, a „dželat“ domaće ekipe bio je Silvester Takač u 102. minutu i pored činjenice da je Vojvodina meč završila sa osmoricom igrača (crveni kartoni Pušibrka i Trivića, Sekereš povređen). Posle meča, ispostaviće se da je to bilo poslednje što je Takač uradio za tim iz Novog Sada na terenu pošto je odmah prodat francuskom Renu. Učinio je nakon toga nešto i van terena, Gradski stadion u Novom Sadu ubrzo je dobio čuvene „Takijeve oči“, reflektore najnovije generacije. Francuske devize bile su dovoljne za ovaj ambiciozni projekat uprave Vojvodine.

Sreda kad je pao prvak Evrope

Da sreća nije pogledala „Staru damu“ ni u narednom žrebu koji joj je dodelio škotskog velikana Seltik. Ekipa Džoka Stajna stigla je u Jugoslaviju neporažena u svim takmičenjima u kojima je igrala do tog sada već legendarnog 1. marta 1967. godine. Pred oko 30 hiljada Novosađana istrčali su na teren vedete poput Džimija Džonstona, Bilija Meknila, Stivija Čalmersa… Sa druge strane, domaće nije napuštao optimizam bez obzira što nisu mogli da računaju na pomoć suspendovanih Trivića i Pušibrka, kao i Takača, Pavlića i Nikolića koje je klub prodao usred sezone.

Vojvodina – Seltik

Trenerski potpis Branka Stankovića se jasno mogao videti te večeri pošto je Vojvodina i više nego dostojno parirala Ostrvljanima koji su važili za fizički dominantne u odnosu na kontinentalni deo Evrope. Bez obzira što je to bila nešto slabija igra od one na koju su Novosađani navikli, tehnički doterane i atraktivne, Milan Stanić je doneo veliku pobedu protiv Škota pošto je zatresao mrežu rivala u 70. minutu. I pored toga, u Vojvodini su znali da će revanš u Glazgovu biti pravi „pakao“ .

Seltik se nakon poraza dodatno motivisao da se osveti rivalu za poraz i tako preokretom eliminiše šampiona Jugoslavije. Voša je bolje ušla u meč jer je tokom prvog poluvremena propustila nekoliko vrlo izglednih šansi da ponovi podvig iz Novog Sada.  Ipak, domaćin je zaigrao mnogo bolje u nastavku meča, pa je u 58. minutu i poveo preko Stivija Čalmersa. A onda – drama. Utakmica je nakon toga dobila nešto mirniji ritam, toliko da Škoti svedoče da je trener Seltika Džok Stajn doviknuo svom pomoćniku: „Ipak će se sve rešavati u prokletom Roterdamu“. Naime, holandski grad je bio mesto u kojem su se, na preporuku UEFA, odigrale brojne „majstorice“ sve dok se nije uvelo pravilo gola u gostima, a kasnije i penali. To kao da su čuli i naši fudbaleri, ali to definitivno nije Čarli Galager koji je u drugom minutu nadoknade vremena, što je u to vreme bilo neuobičajeno, ubacio loptu iz kornera na koju je naleteo Vilijam Meknil i glavom sproveo iza leđa Ilije Pantelića. Decenijama nakon toga, Meknil je otkrio da je u kontaktu sa Pantelićem „možda i postojao prekršaj“…

Arbitar Hans Karlson iz Švedske je odmah po izvođenju lopte sa centra svirao kraj ne samo utakmici, dvomeču, pa ni takmičenju u Evropi, već i nadu čitave Jugoslavije da bi upravo Vojvodina mogla da uradi ono što nije prošlo Partizanu godinu dana ranije. Da postane prvak Evrope.

Seltik je to kasnije učinio postavši prvi tim iz Ujedinjenog Kraljevstva koji se okitio titulom najboljeg na Starom kontinentu. Postigao je to porazivši Duklu iz Praga u polufinalu i preokrenuvši rezultat protiv Intera u finalu koje je odigrano u Lisabonu. U istoriji fudbala ostaće zabeleženo da je ekipa Džoka Štajna osvojila sva takmičenja u kojem je igrala, i to uz samo jedan jedini poraz.

Novosađani pamte.

P.S.

Te sezone, dres Vojvodine su nosili: Ilija Pantelić, Branislav Veljković, Janko Sanković, Ivica Brzić, Zoran Dakić, Dimitrije Radović, Stevan Sekereš, Stevan Nešticki, Rajko Aleksić, Josip Zemko, Mladen Vučinić, Tonče Stamevski, Dobrivoje Trivić, Vasa Pušibrk, Radivoj Radosav, Vladimir Savić, Milan Stanić, Svemir Đorđić, Silvester Takač, Vladimir Rakić i Anđelko Marinković. Trener ekipe bio je Branko Stanković.