Šta i kako nakon trećeg uzastopnog zlata: Kako do četvrtog?

Vaterpolo reprezentacija Srbije je na Olimpijskim igrama u Parizu odbranila dvostruko olimpijsko zlato, osvojeno u Rio de Žaneiru i Tokiju i tako se upisala u istoriju najstarijeg kolektivnog sporta na igrama.

Od kada je vaterpolo na olimpijskim igrama samo su dve reprezentacije pored Srbije osvojile po tri uzastopna zlata – Velika Britanija i Mađarska. Britanci su dominirali prvih 20 godina kada su osvojili četiri zlata (Na igrama 1904. u Sent Luisu vaterpolo bio pokazni sport). S druge strane Mađari su sa slavom generacijom početkom trećeg milenijuma naređali tri zlata. Srbija je sada ušla u izabrano društvo sa zlatima iz Rija, Tokija i Pariza.

Savić zakasnio?

Nakon Tokija selektor Dejan Savić se suočio s odlaskom nosilaca reprezentacije u prethodnoj deceniji. Našao se pred novim izazovom da stvori novi tim, koji će konkurisati za medalje. O tome je Savić mislio i ranije kada je 2019. na Svetsko prvenstvo u Gvanžu poveo podmlađenu reprezentaciju, koja je završila takmičenje u četvrtfinalu nakon poraza od Španije (12:9).

Srbija je leto nakon Tokija odigrala dva velika takmičenja, na kojima je ostala bez medalje. Na Svetskom prvenstvu u Budimpešti „Delfini“ su eliminisani u četvrtfinalu od Hrvatske (14:12). Kasnije tog leta Srbija je doživela veliki neuspeh na Evropskom prvenstvu u Splitu pošto je ispala u osmini finala od Francuske.

Dejan Savić je tada prelomio i odlučio da podnese ostavku, delovalo je da se to možda desilo godinu dana kasnije nego što je trebalo. Tada je na užarenu klupu seo Uroš Stevanović, koji je do tada predvodio juniorsku reprezentaciju. Imao je nimalo lak zadatak da za maltene dve godine pripremi reprezentaciju za Pariz.

Nov selektor, nov tim i nova iskušenja

Po dolasku na mesto selektora Stevanović je promenio kadar u odnosu na Savića. Uveo je nekoliko igrača iz mlađih selekcija sa kojima je imao brojne uspehe, među njima su Petar Jašić i Vladimir Mišović, olimpijski šampioni.

Pored toga je u nacionalni tim vratio Nemanju Ubovića, a kasnije ovog leta i Miloša Ćuka i Nikolu Dedovića. Postojala je ideja da za Srbiju ponovo zaigra Boris Vapenski, ali je usled promene FINA pravila on ostao igrač Gruzije.

Prva puna godina na klupi Stevanoviću je donela velike probleme koji su se ogledali kroz odnos sa Novim Beogradom, prvakom Srbije u poslednje tri godine. Tako su prvo kapitenu Nikoli Jakšiću zabranili da nastupi na Svetskom kupu, dok su nešto kasnije Dušana Mandića sklonili iz ekipe i tako ostavili tada dvostrukog olimpijskog prvaka bez utakmica nekoliko meseci. Zbog toga Mandić nije bio spreman da pomogne Srbiji na Svetskom prvenstvu u Fukuoki. Jakšiću su po završetku sezone rekli da traži novi klub, koji će im isplatiti 150.000 evra ili će sedeti na tribinama, što se ipak na kraju nije obistinilo.

Prvo veliko takmičenje za Stevanovićeve „Delfine“ bilo je Svetsko prvenstvo u Fukuoki gde je Srbija poražena od Grčke u polufinalu. Kasnije je u godini pred Pariz nacionalni tim doživeo dve eliminacije u četvrtfinalima od Mađarske (podmlađenog tima) na Evropskom prvenstvu u Zagrebu i od Hrvatske na Svetskom prvenstvu u Dohi.

O Srbiji od Tokija do Pariza pisao sam pre Igara.

Kako se došlo do 13 zlatnih iz Pariza?

Stručni štab je u nedeljama pre Olimpijskih igara imao nedoumice oko konačnog spiska. Postojala su različita mišljenja, u obzir su dolazila još tri igrača koja se na kraju nisu našla na spisku, Marko Radulović, Dimitrije Rističević i Đorđe Lazić. Ali, World Aquatics je prvi put u istoriji objavio preliminarni spisak. Nakon što je spisak objavljen javno, tonus kod pomenute trojice je opao, pa do kraja svakako nisu uspeli da se izbore za mesto u sastavu.

Nakon ispadanja u četvrtfinalu u Dohi Stevanović je prelomio i shvatio da mu fale Miloš Ćuk, Nikola Dedović i Andrija Prleinović. Na prvu su Dedović i Prleinović prihvatili poziv selektora, dok je Ćuk uzeo vremena da vidi da li to može. Prlainović se kasnije predomislio i odustao, dok je Ćuk potvrdio da može.

Dedović je odigrao turnir života. Bio je odličan na oba kraja bazena. Imao je skoro perfektan učinak iz igrača više s devet golova i visokih  90 odsto realizacije. Izudio je deset isključenja od čega je bilo i pet peteraca. Protiv SAD je bio najbolji pojedinac u bazenu s četiri gola i procentom šuta od 80 odsto.

Nikola Dedović, foto: Marcel ter Bals/MTB-Photo

Ćuk je s druge strane povukao u finalu gde je s tri gola i tri bloka bio MVP. Njegovim golom za 13:10 na 37 sekundi do kraja je stavio tačku na finalni dvoboj. Tokom celog turnira je povezivao saigrače i van bazena i u njemu, podelio je 11 asistencija. Pred golom Radoslava Filipovića sakupio je čak devet blokova, pa je u tom segmentu bio najbolji na celom turniru.

Dedović i Ćuk su doneli iskustvo i povezali redove u ekipi koja nije imala medalju prethodne tri godine. Pored toga su obojica imala ličan motiv, pogotovo Ćuk koji je ispao sa spiska i pred London i pred Tokio, dok u Riju nije igrao finale zbog povrede ruke.

„Delfini“ jedva preplivali grupu

Srbija je u prvom kolu grupne faze savladala Japan uz dosta muke 15:14. Naredna runda donela je šok. Australija je tukla olimpijskog prvaka s velikih 8:3. Tada su vaterpolisti bili izloženi ogromnom pritisku javnosti da nisu dostojni da nose reprezentativnu kapicu i slično. Ipak, oni su se skupili i uz pomoć jednog od najboljih sportista ikada Novaka Đokovića podigli se i napravili ogroman uspeh. Đoković je nakon poraza od Australije došao u sobu gde su se okupili vaterpolisti i održao im kratak govor koji je po svedočenju svih igrača pomogao ekipi da se uzdigne i nastavi dalje.

Sledila je utakmica sa Španijom koja je važila za jednog od favorita za zlato. Video se pomak u igri Delfina, ali nedovoljno da se pobedi evropski prvak. Raspletom u grupi Srbija je pred utakmicu s Francuskom znala da je pobeda u toj utakmici vodi u četvrtfinale. Pred utakmicu je stvorena tenzija jer se igralo protiv domaćina, a i budućnost francuskog vaterpola je zavisila od tog meča. Ipak, Srbi su razbili Francuze s 15:8 i plasirali se u četvrtfinale. Na utakmici s domaćinom svi igrači su postigli gol, iz igrača više Srbija je imala učinak 3/3, dok su golmani imali procenat odbrana 64 odsto. Poslednja utakmica donela je poraz (17:13) od Mađara, ali u meču bez prevelikog značaja.

M zona za treće zlato

Niko u vaterpolo javnosti nije priželjkivao Grčku u četvrtfinalu. Bilo je ,,samo ne oni”. To mišljenje delio je i stručni štab, ali se Stevanović se pomoćnicima pripremao baš za Grke, Amerikance i Hrvate. Ono što karakteriše sve tri ekipe jesu kvalitetni centri, pa se Srbija odlučila za M zonu u defanzivnoj postavci, koja se smatra za jeres u srpskoj vaterpolo školi. Ispostaviće da je Srbija baš protiv te tri reprezentacije igrala do kraja olimpijskih igara.

Kod M zone je vrlo važno da odbrana ima poverenje u golmana i da je on raspoložen jer je se tada svesno postavlja prostor za udarac s distance. Filipović je već protiv Francuske pružio dobru partiju s deset odbrana, ali protiv Grka je bio još bolji s 11 od čega je zaustavio jedan peterac. Srbija se pokazala dobro i po pitanju blokova pošto su Delfini imali četiri bloka na utakmici, tri više od protivnika.

S druge strane Srbija je dobila ogroman učinak s desne strane odakle su Mandić i Viktor Rašović kombinovano postigli sedam golova. Priključila se i leva strana s koje su stigli golovi Strahinje Rašovića koji su nedostajali u većem delu grupne faze. Pomogla je i činjenica da je grčki golman Emanuil Zerdevas bio ispod svakog nivoa sa svega šest odbrana.

Utakmica je bila vrlo neizvesna nijedna ekipa nije stekla dva gola prednosti. Srbija je golom najboljeg strelca Mandića povela s 11:10 na svega dva i po minuta do kraja. Branila se Srbija u narednim napadima, kao i Grci. Na svega 22 sekunde do kraja Grčka je imala napad za peterce. Vlahos je zatražio tajm-aut, a Srbija je plitko branila Dimitrosa Skumpakisa, koji je asistirao Vlahopulosu, koji je pogodio s male udaljenosti.

A onda je kapiten postigao jedan od najboljih i najvažnijih golova u istoriji srpskog vaterpola. Vratilo se i timu i Jakšiću za sve kroz šta su prošli prethodnih godina. Mandić je navukao igrače na sebe dodao Jakšiću, koji je primio faul i s pola terena pogodio za polufinale.

Nikola Jakšić, foto: Marcel ter Bals, MTB Photo

SAD, koje s klupe predvodi Dejan Udovičić, bivši selektor Srbije, pokušale su da zaustave Srbiju, ali nisu imale nikakve šanse. Srbija je bila ubedljiva. Delfini su kontrolisali meč od samog starta, Amerikanci su držali priključak do sredine druge četvrtine kada su zaostali dva gola. Stevanovićev tim je imao odgovor na svaki pokušaj SAD i u poslednjoj četvrtini potvrdio pobedu. Srbija je pobedom nad Amerikom obezbedila sedmu uzastopnu medalju za Srbiju odnosno za SRJ i SCG.

Mandić od polufinala nije bio dominantan, ali je bio vrlo dobro čuvan što je otvorilo prilike za saigrače. To najbolje opisuje fotografija kada svi vaterpolisti Amerike pokušavaju da izblokiraju Mandića. Takva postavka otvorila je više prostora za saigrače koji su povukli.

View this post on Instagram

A post shared by Aquafeed24.com (@aquafeed24)

Finale donelo novi vaterpolo klasik. Sudar dva izdanka jugoslovenske vaterpolo škole koja su od Londona podelila sve zlatne olimpijske medalje među sobom, doduše tri Srbiji, a jedno Hrvatskoj. Meč je podsećao pomalo na onaj iz Rija kada je Srbija takođe imala potpunu kontrolu nad utakmicom. Ponovo su Hrvati slabije ušli u meč i već krajem prvog perioda „Delfini“ su stekli prednost od tri gola, koju su konstantno održavali. „Barakude“ su pripretile s dva vezana gola za 7:5, ali Srbija je to iskontrolisala. Utakmicu je zaključio Ćuk golom za 13:10 na 37 sekundi do kraja meča.

Hrvatica i odbojkaš za zlato

Pored povratka Dedovića i Ćuka Stevanović je napravio promene u stručnom štabu pred Pariz. Andrija Gerić je uključen rad reprezentacije kao sportski psiholog. Stevanović je prepoznao problem u tome da je Srbija na poslednja dva velika takmičenja zaustavljena u četvrtfinalu, koja je najvažnija utakmica na svakom turniru. Jasno je bilo da selektor želi baš Gerića jer, kako je istakao, nakon Olimpijskih igara on je olimpijski pobednik iz Sidneja, pored toga što je stručan u poslu. Gerić je radom sa igračima, ali i stručnim štabom pomogao da Delfini počnu ponovo da veruju u sebe i da mogu da odbrane zlato.

Pored Gerića radom se na ovim Igrama istakla i Hrvatica Dejana Zoretić, kondiciona trenerica. Zoretić je duži niz godina radila na pripremi vaterpolista dubrovačkog Juga i upravo je trener Jugaša Vjekoslav Kobešćak preporučio Stvenoviću da razmisli o tome da Zoretić pozove u stručni štab. Nije bilo prijatno Zoretićevoj kada su je tabloidi nazivali trojanskim konjem nakon poraza od Hrvatske u četvrtfinalu, u Dohi, ali tada su i Stvevanović i Viktor Jelenić, predsednik Vaterpolo saveza Srbije, stali u njenu odbranu.

Nakon završenih Igara je jasno da je Zoretić pripremala ekipu za drugu nedelju turnira kada se bori za medalje. Delifini su izgledali zaista moćno plivački u poslednje tri utakmice što im je omogućilo da osvoje zlato.

Zlato se kuje kad je vruće

 Nakon trećeg zlata prošlo je više od mesec dana, ne treba više slaviti već se treba okrenuti Los Anđelesu i novim Olimpijskim igrama na kojima Srbija treba da odbrani zlato. Prvo se treba krenuti od glave odnosno od selektora, a onda poziciju po poziciju sklapati tim.

Još uvek nije zvanično potvrđeno, ali bilo bi suludo da Uroš Stevanović ne ostane selektor Srbije nakon zlata iz Pariza, dok predsedniku Saveza Viktoru Jeleniću 2026. ističe drugi mandat na toj funkciji, pa je pitanja kakva je njegova sudbina. Nije tajna da je Jelenić u sukobu sa Novim Beogradom odnosno čelnim ljudima tog kluba, koji političku potporu pruža Aleksandar Šapić, gradonačelnika Beograda.

Kako god bude bila situacija oko izbora novog predsednika Saveza u Jelenićevom mandatu je Svetsko prvenstvo u Singapuru koje je na programu 2025. godine, dok je dve godine kasnije Evropsko prvenstvo u Beogradu što će biti prva naredna prelomna tačka za srpski vaterpolo.

Uroš Stevanović, foto: Marcel ter Bals, MTB Photo

Iako u vaterpolo svetu postoje ideje da Srbija u ovom sastavu može nastupiti i na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu to nije realno. Pre svega biće igrača poput Ćuka, Dedovića i Ubovića koji će biti u poznim igračkim godinama, za njih je realno da se oproste i pre Los Anđelesa. Dok je kod Ranđelovića i Viktora Rašovića pitanje da li će moći da pruže partije na nivou u 35 godini života.

Ekipa koja je u Tokiju odbranila zlato iz Rija je zašla u pozne igračke godine, ali tada je prosek starosti ekipe bio 31.4 godine, dok ukoliko bi Srbija u Los Anđelesu, nastupila u istom sastavu, kao i u Parizu, prosečna starost te ekipe biće 33.15 godina.

Postoje i pozitivni i negativni primeri igrača visoke starosti na nedavno završenim Igrama. Joković (36) i Vrlić (38) su bili izuzetno značajni za Hrvatsku, ali s druge strane primer Deneša Varge (37) pokazuje da može postojati i negativni uticaj. Opšti utisak je da je Varga sputao Mađare da dođu do medalje u Parizu, dok su Joković i Vrlić značajno pomogli „Barakudama“ da dođu do finala.

Potrebno je napraviti smenu generacija, ali na smislen način. Prethodne tri godine na polju mlađih kategorija Srbije donele su tri selekcije igrača iz kojih se može sastaviti tim koji je spreman za velika dela. Za mlađe kategorije nije bitan broj osvojenih medalja, već broj igrača za seniorski tim. Ali, treba napomenuti da je Srbija od leta 2021. osvojila osam medalja na devet takmičenja. Pored mlađih kategorija postoje igrači i iz takozvane međugeneracije, koji će ozbiljno konkurisati za sastav u budućnosti.

Međugeneracija

Veliki deo igrača iz pomenute međugeneracije već je našao mesto u sastavu, ali postoji još nekoliko igrača, koji će konkurisati za mesto na narednim takmičenjima. U prvom redu reč je o Đorđu Laziću, Đorđu Vučiniću, Nikoli Lukiću i Lazaru Dobožanovu.

Lazić je bio deo tima koji je osvojio zlato u Tokiju, kasnije ga je redovno pozivao i Stevanović, ali usled samo 13 mesta na Igrama, Stevanović se odlučio da ga izostavi s konačnog spiska. Letos je promenio sredinu i nakon nekoliko sezona u Breši je pojačao Jadran iz Herceg Novog s kojim će igrati Ligu šampiona. Kada je uzme u obzir da će Lazić nastupati za Novljane u LŠ, a da će Ubović igrati slabije takmičenje, a i činjenica da je Lazić pet godina mlađi za očekivati je da Lazić već u Singapuru bude vraćen u tim.

Vučinić se muči s povredama poslednjih godina što ga je sputalo da redovno nastupa za Srbiju. Ipak, kvalitet nije upitan. Vučinić je vrlo koristan igrač koji može igrati sve spoljne pozicije, a koristan je i na oba kraja bazena. Ove sezone će imati vrlo važnu ulogu u podmlađenom sastavu Novog Beograda. Kao i za Lazića, za očekivati je da će Vučinić uspeti da se izbori za mesto u timu već naredne godine, a može istisnuti veći broj saigrača.

Lukić nema pedigre kakav imaju prethodno pomenuta dvojica, ali kroz fenomenalne partije u Radničkom pod komandom Stevanovića nametnuo se kao opcija i Saviću, a kasnije i Stevanoviću. Poput Vučinića, Lukić će imati važnu ulogu u timu Živka Gocića ove sezone i takođe naredne godine iz reprezentacije može istisnuti veći broj igrača.

Dobožanov će zasigurno konkurisati za tim jer Srbija nema mnogo kvalitetnih golmana, pored Filipovića, Mišovića i Dobožanova u opticaju je jedino još Dimitrije Rističević, koji je u poznim godinama, a i nastupa za Panatinaikos, koji nije relevantan u evropskom vaterpolu. Dobožanov je s druge strane uveo Oradeu u Ligu šampiona i imaće bar šest utakmica u elitnom takmičenju ove sezone.

Praški mladići

Prag 2021. je doneo novu generaciju srpskom vaterpolu. Stevanović je posložio ekipu koja je tada je Srbiji donela zlato na Svetskom juniorskom prvenstvu u Pragu. Iz te generacije zlato u Parizu osvojili su Petar Jakšić i Vladimir Mišović. Ali to nije sve, taj tim ima veliki broj igrača koji danas konkurišu za seniorski sastav.

Marko Radulović (22) je bio MVP na turniru u Pragu. Verovalo se da će biti novi nosilac reprezentacije, ali je usporio razvoj kada je u januaru 2023. napustio Radnički odlukom Stevanovića i kasnije pauzirao celu polusezonu, kada je reč o utakmicama, ali je trenirao s Novim Beogradom. Nakon sezone na 11. aprilu, otišao je u italijanski Posilipo. Pozivan je nekoliko puta u reprezentaciju i imao važnu ulogu, ali je izostao poslednja dva takmičenja.

Vuk Milojević (22) i Marko Radović (22) su od Praga imali sličan put. Obojica su igrala za Crvenu zvezdu do ovog leta. Letos je levoruki Radović prešao u grčki Apolon, dok je Milojević pojačao Jadran Herceg Novi. Milojević će ponovo igrati Ligu šampiona, dok će Radović biti u slabijem takmičarskom naboju. Stevanović je Milojeviću dao poverenje na dva velika takmičenja, Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj i Svetskom prvenstvu u Fukuoki, dok s druge strane Radović nije nastupao na velikim takmičenjima za „Delfine“.

Luka Pljevančić (22) treba da se izbori u jakoj konkurenciji na bekovskoj poziciji i može biti odlična opcija za defanzivne zadatke. Pljevančić je prve korake u bazenu napravio u Vojvodini, odakle je pre sedam godina prešao u Radnički za koji je nastupao do ovog leta kada je pojačao Šabac. Za reprezentaciju još uvek nije debitovao na velikim takmičenjima.

Nemanja Stanojević (23) je takođe bek, ali može pokriti maltene sve pozicije spolja. Leskovčanin je 2013. stigao u Kragujevac i vremenom dobio mesto u prvom timu. Prošle sezone je usporio razvoj, ali će u tekućoj sezoni biti deo tima koji ima visoke ambicije u svim takmičenjima. Takođe nema nastupa na velikim takmičenjima.

Vasilije Martinović je produkt Zvezdine škole vaterpola koji je poslednjih sezona uzdanica Novog Beograda. Usled konkurencije na 11. aprilu poslednjih sezona imao je redukovanu minutažu, što nije doprinelo njegovom napretku. Ove sezone Novi Beograd je podmladio ekipu i upravo se od Martinovića očekuje da bude jedan od najboljih igrača ekipe. Još kod Savića Martinović je dobio mesto u Splitu, dok ga je Stevanović birao za Fukuoku.

Bogdan Gavrilović je mladi centar na koga će se Srbija verovatno oslanjati u budućnosti. Gavrilović je dete Radničkog i u poslednje dve sezone je dobio značajnu ulogu. Ove sezone će imati jaku konkurenciju pošto Radnički na dva metra ima Duška Pjetlovića i Nikolu Murišića. Kapicu Srbije nosio je u Fukuoki kada je nastupio protiv Južne Afrike.

Pobednici

Ekipa koja je nastupila u kontinuitetu pod komandom Miloša Korolije i Uroša Stevanovića je u periodu od 2021. do 2023. osvojila pet medalja. Deo tog tima su već pomenuti Gavrilović i Martinović, na nekim takmičenjima jer je on generacija ‘03.

Osvojili su zlato na Evropskim prvenstvima na Malti (2021) i u Podgorici (2022), Mediteranskim igrama u Oranu (2022) i dva srebra na Svetskim prvenstvima u Beogradu (2022) i Otopeniju (2023).

Nikola Kojić (20) je neko od koga se očekivalo da već preuzme neku ulogu u seniorskom timu. Ponikao je u Partizanu odakle je leta 2022. odlučio da ode u Radnički, ali bez ,,čistih papira” pa nije igrao do marta naredne godine. A onda godinu dana kasnije u Kragujevcu nije ispunio očekivanja Stevanovića, koji ga je otpisao, pa je prešao kod Vlade Markovića u Špandau. Do sada nije uspeo da se izbori za mesto u seniorskom sastavu Srbije.

Luka Gladović (18) je jedan od najvećih talenata koji su se pojavili u srpskim bazenima u poslednjoj deceniji. Od Gladovića se očekuje da bude nosilac u narednih deceniji. Ponikao je Partizanu, gde poslednju sezonu i po proveo, kao protimac. Ovog leta prešao je u redove Novog Beograda gde se očekuje da ima ulogu s klupe. Gladović igra sve spoljne pozicije sem beka, a za „Delfine“ je igrao na Svetskom prvenstvu u Dohi.

Marko Dimitrijević (20) je jedan od najzahvalnijih igrača u ovom satavu, jer je sposoban da igra i levo i desno, a glavni forte mu je igra u defanzivnoj fazi. Trenirao je u Partizanu gde je poslednjih godina dobijao sve važniju ulogu, dok je ovog leta pojačao Novi Beograd. Dimitrijević je bio deo tima na Svetskom prvenstvu u Fukuoki gde je nastupio protiv Južne Afrike.

Gaučosi

Treća generacija, koju je vodio Korolija je takođe bila uspešna s tri medalje, dok je u Burgasu nedavno Srbija ostala bez medalje.

Strahinja Krstić (18) se nametnuo kao ozbiljna opcija na letos održanom Svestkom prvenstvu u Buenos Ajresu, kada je proglašen za MVP. Poput Gladovića i Dimitrijevića ovog leta je prešao u Novi Beograd iz Partizana. Pitanje je kakvu će ulogu imati u prvaku Srbije pošto su na toj poziciji dva internacionalca Perković i Gbadamasi. Do sada nije bio pozivan u seniorsku reprezentaciju.

Pored Krstića i Gladovića postoji još nekoliko tinejdžera koje treba imati u vidu kada su u pitanju Igre u Los Anđelesu. Reč je u prvom redu o Filipu Novakoviću (Šabac), Vuku Kojiću (Valis) i Miljanu Đokanoviću (Partizan). Ipak pred njima je, kao i ostalim saigračima iz nacionalnog tima, pre svega zadatak da se izbore za mesto u klupskom vaterpolu i da postanu deo timova koji će i na domaćoj, ali i na evropskoj sceni konkurisati za najviše plasmane. Tako bi postali i ozbiljne opcije za seniorski sastav Srbije.

Srbija je puna talenata, pored pomenutih momaka postoji bar još 20 sličnih godina koji vrebaju priliku da se nametnu selektoru. Takođe, stasavaju generacije koje su vrlo dominantne na klupskom nivou u mlađim kategorijama. Kroz nekoliko godine će nadoći generacije Šapca, koji je postao najbolja vaterpolo škola u Srbiji, a njen prvi izdanak je pomenuti Novaković.

Ipak, najteži je prelazak iz juniorskog u seniorski vaterpolo, pred momcima koji su sada u mlađim kategorijama preostaje mnogo treninga do seniorske reprezentacije, a postoji jedan osnovni preduslov za trening, a to je bazen.

Bazeni zreli za rekonstrukcije ili bez vode

Uslovi u kojima treba da se razvijaju mladi vaterpolisti u Srbiji nisu na zavidnom nivou. Bazeni su mahom zastareli i zreli za temeljne rekonstrukcije. O tome najbolje svedoči situacija na bazenu Banjica, koji je decenijama dom Partizana, tima koji je sedmostruki prvak Evrope i iz kog je ponikao najveći deo reprezentativaca. Banjica je prethodne takmičarske godine (2023/24) bila nekoliko meseci bez vode, pa je tako prvi tim šetan svuda po Beogradu od 11. aprila, preko Tašmajdana do Obrenovca. S druge strane mlađe kategorije bile su primorane za treniraju u malom bazen u kome ne postoji grejanje, tako da je temperatura vode u zimskim mesecima bila čak ispod 20 stepeni celzijusa.

Postavlja se pitanje da li će Beograd imati dovoljno resursa da dočeka Evropsko prvenstvo 2027. jer pored bazena 11. april, nijedan drugi nije u zavidnom stanju, jer primera radi nakon genijalne rekonstrukcije 2019. Tašmajdan je postao dubok 4.8 metara što nezadovoljava FINA standarde ni za plivanje, ni za vaterpolo. Pored bazena za igru, neophodno je imati barem još nekoliko kako bi sve reprezentacije imale mesta za treninge. Verovatno će rešenje biti da se, kao i 2016. godine, postave montažni bazeni u Beogradskoj Areni, ali dugoročno time se teško može dobiti bilo šta, jer istorija nas uči da ne umemo da iskoristimo priliku.

Naime, nakon Evropskog prvenstva 2016. bazeni iz Arene prevezeni su u Vrnjačku Banju, gde su montirani. Plan je bio da se u Banji napravi nacionalni trening centar. Obećavane su ogromne investicije, pravljeni su veliki planovi, Vanja Udovičić pje oložio je kamen temeljac, ali od nacionalnog trening centra ostali su oronuli bazeni i neispunjena obećanja i planovi. Ako bi se ponovio ovakav scenario, srpski vaterpolo ništa ne bi dobio sem novih neupotrebljivih bazena i velikog deficita u nacionalnom budžetu.

Los Anđeles

 Rano je i nezahvalno je za bilo kakvu prognozu, ali sastaviću krug od 20 igrača od kojih očekujem da će biti u užem izboru za sastav na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu.

Golmani: Radoslav Filipović, Vladimir Mišović, Lazar Dobožanov
Bekovi: Nikola Jakšić, Radomir Drašović, Petar Jakšić, Luka Pljevančić, Nemanja Stanojević
Leva strana: Strahinja Rašović, Marko Radulović, Vasilije Martinović, Luka Gladović
Desna strana: Dušan Mandić, Đorđe Vučinić, Nikola Lukić, Marko Dimitrijević, Vuk Milojević
Centri: Nemnaja Vico, Đorđe Lazić, Bogdan Gavrilović

*Naslovna fotografija: Marcel ter Bals/MTB-Photo