Da li imate preko 18 godina?

E, moj Saša…

Dugogodišnji fudbaler Partizana Saša Ilić rekao je zbogom aktivnom igranju fudbala. Sa crno-belima je osvojio čak 11 titula prvaka države. Ivan Cvetković je napisao pismo svom kapitenu!

Rekao si da je dosta tog 23. maja leta Gospodnjeg 2019. godine. Od svojih „Grobara“ si se oprostio nešto ranije, a tada si priliku za to dao i onima koji nisu imali tu privilegiju da navijaju za tvoj klub. Partizan je vodio skoro čitavu utakmicu i znao sam da ćeš na kraju ti biti taj koji će podići Kup. To bi bio jedini pravi oproštaj u kojem sam i sam imao malog, ali ličnog udela. „Saletu na poklon, trofej Kupa ne menja vlasnika“, zavapio sam kroz tastaturu. Bio je to poklon svih fudbalera i vernih navijača Partizana kroz slavnu istoriju kluba.

Mlađi sam od tebe celih 17 godina, kada sam ja došao na ovaj svet ti si uveliko bojio svoj u crno-belo ni ne sluteći da ćeš postati besmrtan u njemu. Naslikao si ga – svaka čast. Dvoumio sam se da li da ti persiram ili pak ne, ali onda sam shvatio da bi to bio protivprirodni blud. Nisu ti persirali ni Joveta, Ljaja, Džigi, Dača, Đerlek, pretpostavljam da ti sada ne persira ni mali Lazar Pavlović. A i zašto bi, uvek si bio jedan od nas, možda baš zbog tog čuvenog vinjaka o kojem ću nešto kasnije.

Prvi put sam te dobro zapamtio 2004. godine. Zašto tek tada ne znam, ali tvoj penal protiv Njukasla pamtiću čitav život. Skoro kao onaj Milivojev. Loptu si stavio na kreč i okrenuo joj leđa, moj brat je tiho, više sebi u bradu rekao: “Promašiće, okrenuo je leđa golu”. Postoji ta neka teorija za koju Sale očigledno nikada nije ni znao jer sve što treba da znate o životu ogleda se u tom penalu. Rutinski, ležerno, tako lagano da sam u tom trenutku i ja mogao da ga dam. Sećam se i tog Reala, promašio si gol sa par metara, pa šta, kao da niko od nas to nikada nije učinio. Zaboravio si to i otišao u Galatasaraj koji ti je nudio kultnu “desetku”. Čoveče, Maradona sa Karpata Georgi Hadži, pa ti… Nije vredelo, Turci su morali da spreme broj 22. Dobio si nadimak Sultan, pokazao si im kako se ovde igra fudbal što su oni posebno znali da cene. A onda si napravio grešku, otišao u Mocartov grad Salcburg na insistiranje Lotara Mateusa koji je samo nekoliko dana kasnije dobio kartu u jednom pravcu. Nije išlo u Austriji, kažu da si se kladio protiv svog tima, ali ja im ništa ne verujem jer su oni izgubili opkladu da tobom koja je bila “sigurica”. Svratio si i do Larise samo da bi se na zimu 2010. vratio kući. Nije mogla Liga šampiona bez tebe, garantovao si Stanojeviću za Davidova koji je promašio penal u Briselu. I neka je, tako je bilo slađe.

Bio si deo surove strahovlade „Crno-belih“, da bi se slična dominacija prešaltala na onaj drugi, crveno-beli deo brda. Ne mogu da ti zamerim, lepo je bilo biti navijač Partizana u srednjoj školi. Uvek je lepo, ne i lako, kako kaže stara narodna. Pretpostavljam da je mnogima najlepše bilo u sezoni kada se dvocifrena prednost večitog rivala topila brže nego Rumenko na +40. Sezona za pamćenje u kojoj ti nisi odigrao ključnu ulogu, ali tvoje prisustvo se osećalo sve vreme i to tačno od tog trenutka kada se krenulo u poteru za Zvezdom. Sada si karijeru završio pobedom nad istom, sve je stalo u jednu utakmicu za trofej. Pošteno.

Šta reći o dresu nacionalnog tima? Menjao si tri reprezentacije ni kriv ni dužan. Dejan Stanković je nedavno istakao da je trebalo da odigraš više od 37 utakmica za „Plave“ i „Orlove“, čovek zna ipak malo bolje od mene. Jedne se tvoje sećam, one poslednje na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine kada niko nije ni želeo da igra protiv Obale Slonovače. Jedva si dočekao da istrčiš na teren, odigrao si sjajno i postigao gol. Ali, nije moglo protiv „rukometaša“, moralo je da se završi kao farsa.

Spočitavali su ti tokom čitave karijere da si umeo da potegneš koju čašicu žestine. Ne znaju oni da nije lako proslaviti sve što si osvojio za fudbalskog života, posle druge titule sa Partizanom se ne bi otreznili koliko si se nalio pobedničkog šampanjca. Ali neka im bude, ti i ja znamo da si na jednoj svadbi u Požarevcu pio samo kiselu vodu. Nema veze, ovako je romantičnije…

Govorili su ti da si spor, da igraš fudbal od pre 30 godina oni koji na terenu vide samo mnogo trčanja u prazno. Ništa u tvojoj igri nije bilo prazno osim one lopte u prostor, bocke. Koliko si samo srca razgalio tim dodavanjima i statističkih kolona napunio svojim saigračima. Znaju oni.

Svojim rivalima se nikada nisi obratio sa „Cigani“, nisi ih šutirao nogama dok su bili na zemlji i kada je to bilo najlakše. Naprotiv, želeo si im da se vrate od srca, znali su oni to da cene. Zbog toga si i bio u centru njihove pažnje na pretposlednjem derbiju, onako provokatorski su dodali “Živeli”.

Naći ćemo se i mi jednom za istim stolom i popićemo po kiselu vodu. U inat svima i uprkos svemu.

Hvala ti, Saša, dobro pamtim sve.

*fotografije: Miroslav Todorović/ FK Partizan

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: