Da li imate preko 18 godina?

Da li je veličina zaista bitna? Pitajte fudbalere Islanda

„Prevarili“ su MMF i bankrot svojom fiskalnom politikom, fudbal nije mogao da prođe drugačije.

0
0

Fudbalska reprezentacija Islanda nastavlja svoju bajku! Nakon što se plasirala na EURO 2016, ušla u četvrtfinale takmičenja i postala najmanja zemlja po broju stanovnika koja se plasirala na evropsku fudbalsku smotru, prošle je godine ponovo pomerila granice. Ovoga puta Island je uspeo da se sa svojih 350 hiljada stanovnika kvalifikuje za Mondijal u Rusiji, te je tako postavio još jedan takav rekord. Pre dve godine je svaki deseti stanovnik ovog ostrva na severozapadu Evrope bio u Francuskoj kako bi podržao „Strákarnir okkar“ – u prevodu „Naši momci“. Ne verujemo da se bilo ko od njih kaje zbog te svoje odluke.

Ovoga leta destinacija je – Rusija. Žreb je izabranicima jednog „part-time“ zubara Heimira Halgrimsona dodelio Argentinu, Hrvatsku i Nigeriju. Na prvi pogled izuzetno teška grupa, ali ako znamo kako Gaučosi umeju da prođu na Svetskom prvenstvu (vidi pod SP 2002), da je Hrvatska bila druga u kvalifikacionoj grupi sa Islanđanima, te da je Nigerija afrička reprezentacija (što dovoljno govori o njenoj konzistenciji), ne želimo da se kladimo na to da ih nećemo videti ponovo u Kazanju ili Nižnjem Novgorodu 30. juna ili 1. jula. Kako je reprezentacija čije se državno prvenstvo igra svega pet meseci došla do situacije da se sa pravom nada prolasku u nokaut fazu na svom debitantskom Mondijalu?

Čelnici Fudbalskog saveza Islanda (KSI) su krajem devesetih godina, nakon razmene iskustva sa kolegama iz Norveške, došli na ideju da prošire bazu dece i ljudi koji se bave fudbalom. Kada u dugim i hladnim zimskim danima dan pod svetlom traje samo četiri sata, nije naročito praktično baviti se fudbalom koji bi valjalo trenirati tokom većeg dela godine. Stoga je savez napravio zaokret i iskoristio tada još uvek dobru ekonomsku situaciju u zemlji da krene sa izgradnjom „fudbalskih kuća“ – mini fudbalskih centara koji bi u svom sklopu imali veliki teren sa pravom travom, podzemnim grejanjem i reflektorima. Takav objekat će se kasnije izgraditi u gotovo svakom naseljenom mestu na ostrvu. Što, priznaćete, i nije naročito teško uzevši u obzir površinu ove živopisne zemlje. Samo, oni nisu stali tu pošto su do kraja 2015. godine Islanđani na raspolaganju imali čak 13 takvih objekata u punoj površini sa pravom ili veštačkom travom. Na to dodajte i još preko 150 mini-terena, kao i mnoštvo terena sa dimenzijama za mali fudbal koji se nalaze pored svake osnovne škole.

Svaki objekat je besplatan za korišćenje i ustupa se školama i fudbalskim klubovima. Klubovi su ti koji raspolažu novcem od članarina, a dobijaju i značajna sredstva od UEFA-e koja mali deo svog prevelikog kolača daje savezima koji ne spadaju u red najmoćnijih. Sa tim sredstvima moguće je dobiti još jednu jako bitnu stvar – kvalitetne trenere.

Naime, 2003. godine na Islandu nije radio nijedan Islanđanin sa A ili B trenerskom licencom. Danas ih ima preko 800 na 20.000 igrača.

Ako se bilo ko ikada odluči da počne svoju fudbalsku karijeru na Islandu, dobiće najbolje moguće „školovanje“ i obuku kako bi svoje tehničke, fizičke, motoričke i taktičke sposobnosti doveo do maksimuma. Isto važi i za četvorogodišnjaka kojeg roditelji prvi put vode na trening, ali i za omladinca koji kuca na vrata prvog tima. Svaki klub mora da ima trenere sa A ili B licencom, a ukoliko se utvrdi propust može doći do velikih sankcija. U poređenju sa Srbijom, u kojoj se za 15 hiljada dinara i šest sati polu-aktivnog predavanja može dobiti Uefina C licenca sa kojom možete trenirati čak i seniorsku ekipu u trećem rangu, islandski model ipak deluje kao malo bolji.

#fyririsland

A post shared by Knattspyrnusamband Íslands (@footballiceland) on

Akcenat je bio na tome da se deci omogući aktivno bavljenje sportom čak i tokom zimske pauze. U prethodnim godinama se treniralo samo jednom nedeljno u toku zime, a sada je to moguće svakog dana. Postoje organizovani prevozi za mlađe kategorije klubova koji decu voze od kuće ili škole do iste adrese – gradske kuće fudbala. Tu može videti mlađe i starije od sebe, kao i prvotimce, te se i u tom neposrednom kontaktu sa okolinom jača duh lokalne zajednice koji je na ovim prostorima uglavnom zamro. Tako je posao olakšan i ljudima u savezu koji se brinu za mlađe reprezentativne selekcije jer na taj način teško da možete prevideti nekog talenta.

U savezu ne postoji konsenzus ili „preporuka“ reprezentacijama ili klubovima na koji način treba da igraju fudbal, već se uglavnom rukovode kvalitetima koji su im na raspolaganju. Uglavnom se svodi na čvrstinu u igri, defanzivnim zadacima i puno trčanja, te se često i dalje neguje klasična formacija 4-4-2 po čemu je Island bio poznat na prethodnom Evropskom prvenstvu. Igra se bazirala na izgaranju na terenu i čekanju povoljne prilike za (pre)brzu kontru ili prekid pošto pored čvrstine poseduju i zavidnu visinu. Nisu ekipa koja umire u lepoti i nije ih previše briga za to. To je na svojoj koži jasno osetio i Kristijano Ronaldo u Francuskoj.

Temelj ekipe čine igrači koji su bili članovi generacije U21 koja je nastupala na Evropskom prvenstvu u Danskoj 2011. godine. To su ujedno bili i prvi „plodovi“ ove infrastrukturne i organizacione reforme: Gilfi Sigurdson, Birkir Bjarnason, Kolbein Sigtorson, Alfred Finbogason, Johan Gudmundson, Aron Gunarson… Za sve njih je uglavnom zajedničko to što su vrlo brzo prerastali svoje sredine i često pre seniorskog debija odlazili put Engleske, Holandije, Norveške i drugih zemalja i tamo se razvijali. Međutim, nije samo kvalitet tih igrača ono što je izgradilo kult reprezentacije. Nije ni ono njihovo čuveno radovanje na kraju utakmice kada su reprezentativci i navijači kao jedno.

Selektor Halgrimson ima vrlo specifičan odnos sa navijačima pošto je razvio jednu interesantnu praksu. On je uvek u istom baru u Rejkjaviku nekoliko sati pre utakmice Islanda na domaćem terenu i, pored toga što pije pivo, objašnjava svoju taktiku za predstojeći meč članovima navijačke grupe koja bodri njegove momke. Jedino pravilo je – nema mobilnih telefona. Šta mislite, koliko je snimaka izašlo na videlo?

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: