Čovek kome su se poklonili najveći svetski golgeteri

Rafael Moreno Aranzadi poznatiji kao Pićići rođen je 23. maja 1892. godine u naselju Bilbaoa Kasko Vijeho, nedaleko od lokacije stadiona San Mames. Odrastao u imućnoj porodici (otac mu je bio advokat i gradonačelnik Bilbaoa), mladi Pićići trebalo je da nastavi očevim putem, ali od samog detinjstva se videlo da to neće ići baš tako glatko.

Fudbal su u Baskiju tada doneli engleski radnici i brzo se proširio kao veoma popularna zabava među mladima i decom, pa ne čudi da je Pićići bio „zaražen“ od malih nogu. Iz škole je bežao i bio veoma nestašan, profesori nisu znali šta će sa njim i na kraju su i prestali da ga ganjaju jer je on već tada bio prepoznat kao talentovaniji čak i od starijih mladića sa kojima je igrao fudbal. U Atletik Bilbao, jedini klub za koji je nastupao, stigao je 1911. godine i iste godine debitovao u pobedi nad Realom iz Madrida kada je postigao i pogodak. Jedan od mnogih – tačnije, 101 na 159 zvaničnih mečeva. Kada bi računali i prijateljske mečeve, to bi bilo impozantnih 468 golova na 287 utakmica. Za samo 10 godina…

Bio je taličan za dva stadiona koja je „otvarao“ svojim pogocima – prvi je bio njegov San Mames, dok je „overio“ i stari stadion velikog rivala Real Sosijedada Atoksu.

Pićići, što bi u prevodu na španski značilo „mala patka“, nadimak je dobio najverovatnije od strane svojih saigrača kada je stigao u Atletik jer nije zabeleženo da ga je neko tako oslovljavao pre toga. Nadimak je dobio zbog krhke građe, bio je visok svega 154 centimetara i nikako se nije uklapao u prototip ne samo prosečnog fudbalera, već običnog čoveka na ulici. Toliko je bio slabašan da je bio odbijen na regrutaciji jer su smatrali da je preslab za služenje vojnog roka.

Nije pucao iz pušaka, ali zato jeste glavom i nogama. Imao je fantastičan udarac glavom (!?) i jedini pogodak za reprezentaciju Španije postigao je upravo njom. Njegovi savremenici tvrde da je u tom trenutku bio jedan od najboljih fudbalera u Evropi, a krasila ga je neverovatna brzina, tehnika i završnica jer je sa lakoćom tresao protivničke mreže. Pićićijev saigrač Seve Zuazo pričao je o tome kako se on nikada nije trudio bez lopte, ali da je sa njom među nogama hitao isključivo napred. Ne na stranu, ne unazad – samo napred. Smatralo se tada da nije postojao nijedan fudbaler koji može da ga zaustavi u situacijama „jedan na jedan“ i da je upravo to bio njegov najveći kvalitet. Bio je specifičan i po tome što je nosio belu tkaninu preko čela kako ne bi povredio glavu jer su tadašnje lopte imale šavove koje su umele da zabole.

U vreme dok je on igrao, nije bilo jedinstvenog prvenstva Španije (Primera nastala tek 1929. godine), pa su se tada igrala regionalna takmičenja, dok se najboljim u Španiji smatrao onaj koji osvoji Kup kralja. Pićići ga je osvajao četiri puta, a prvak pokrajine Baskije bio je u pet navrata. Za reprezentaciju Španije je odigrao prve utakmice od formiranja te selekcije 1920. godine za potrebe učešća na Olimpijskim igrama u Antverpenu. Tamo je „Furija“ osvojila srebro, a omaleni napadač je postigao jedan gol na turniru. Ovako mali broj utakmica za reprezentaciju ne treba da čudi jer su Španci u to vreme retko igrali internacionalne utakmice, Pićići je zapravo bio pozvan za svaki meč koji je njegov nacionalni tim igrao dok mu je trajala karijera.

Umesto da mu igre u Belgiji budu podsticaj za još bolje igre, usledio je sunovrat. Mnogi smatraju da je razlog njegovog pada u igri i nonšalantnost i preveliki ego ne samo na terenu, već i van njega. Njegova porodica je često isticala da Pićići živi „život na ivici“, a poznato je da proslavljeni napadač gotovo da nikada nije ni trenirao sa ekipom od kako se etablirao kao prva velika sportska super-zvezda. Dobijao je razne ponude da se preseli, Englezi su znali da prepoznaju njegov kvalitet i bili uporni u nameri da ga presele na Ostrvo, ali Španac nije želeo ni da čuje. Možda je to i trebalo da uradi jer su krenu loši rezultati Atletika, a kada dođu takvi momenti, prvi na udaru je onaj najbolji. Navijači su toliko bili besni zbog njegove sebičnosti na terenu da su okretali leđa kada god bi on primio loptu i stalno su mu skandirali da prestane da se bavi fudbalom.

Pićići ih je poslušao i otišao u fudbalsku penziju u 29. godini! Međutim, nije moga dugo bez fudbala, pa se oprobao u suđenju. Sudbina je htela da prvu zvaničnu utakmicu sudi Atletik Bilbau upravo na San Mamesu, nešto što bi danas bilo nezamislivo… Njegov prerani završetak fudbalske karijere kao da je najavio još veću tragediju, Pićići se otrovao od pokvarenih ostriga i dobio tifus, pa je preminuo 1. marta  1922. godine sa nepunih 30 godina. Kada su navijači Bilbaoa čuli to, bili su očajni jer su smatrali da su se ogrešili o njega. Klub je već 1926. postavio bistu ispred stadiona koja je pomerana u nekoliko navrata, a od 2013. godine postavljen je u tunelu novog San Mamesa. Od kako je bista uopšte otkrivena, tradicija je da svaki tim koji prvi put dođe na gostovanje Atletiku pokloni i stavi cveće ispred nje i to se poštuje i dan danas.

Čuveni trofej „Pićići“ je inicijativa španskog sportskog lista Marka koji je dobio specijalnu dozvolu od tamošnjih vlasti 1953. godine da podeli trofej najboljim strelcima Primere i Segunde, kao i trofej „Zamora“ najboljem golmanu u Španiji u čast legendarnom Rikardu Zamori. „Pićići“ su osvajali neki od najvećih fudbalera sveta – Leo Mesi, Kristijano Ronaldo, Ronaldo, Alfredo Di Stefano, Ferenc Puškaš, Raul, Mario Kempes i mnogi drugi. Rekord drži legendarni fudbaler Atletik Bilbaoa Telmo Zara koji je trofej namenjen najboljem strelcu španske lige osvajao čak šest puta, osvojivši i prvu nagradu „Pićići“ 1953. godine.

Trofej ne menja vlasnika već dve godine pošto se nalazi u vitrinama Lea Mesija koji ih je sakupio ukupno pet, pa ne bilo nemoguće da upravo Argentinac obori rekord Zare.