Čovek koji je napravio Formulu

Božidar Perović je momak koji je napravio Formulu. Fenomenalnu, srebrnu Formulu koju vozi na Adi Huji- mestu okupljanja ekipe iz karting kluba SOR čiji je član, i održavanja Amaterskog karting šampionata. Karting za vozače jeste prva odskočna daska i Perke je odskočio u konstruisanje Formule.

Ti si napravio Formulu. To je prava Formula?

Jeste, to je prava Formula (smeh). To je VEE Formula, koncepcija nastala 60ih, kada su korišćeni neki delovi bube, poput prednjeg i zadnjeg trapa, menjača, motora, a potom su stavljane šasije. Bilo je jeftino napraviti ih i korišćene su za trke. I to su bile najjeftinije trke, ako ne računam karting. Dakle vozile su se 60ih, ali se i dalje voze u svetu, npr. u Australiji i Kanadi.

Zašto si pravio baš takvu?

Pravio sam ovu zato što sam takvu želeo da napravim. Za 18. rođendan sam od dede dobio bubu koju smo moj otac i ja sređivali i to znanje sam iskoristio sada.

Ti si mašinski inženjer?

Ne, ja sam stomatolog.

Ok. Da li prepoznaješ neku vrstu veze između tvog primarnog poziva i činjenice da si sam konstruisao auto?

Ne vidim neku posebnu vezu, osim što obe stvari zahtevaju da se bude precizan. Ima i  fizike i statike. Osim toga- ništa naročito.

Kako si krenuo?

Bilo je smešno kada sam počeo, ljudi koji su dolazili ovde, govorili su šta je bre ovo, kakve su ovo cevi, kakvu ti Formuli praviš. Kao što sam kazao neophodna je preciznost, ne samo u zakonima fizike i mehanike, već donekle i u ideji, zato sam konsultovao ljude koji su mi pomagali. Meni je bio zabavan ceo proces, dešavalo se da u garaži zavarim dve šipke i da kod kuće ne mogu da zaspim od uzbuđenja.

Koliko ti je vremena trebalo da je napraviš?

Radio sam u ordinaciji od 10 ujutru do 8 uveče, a posle večere, oko 10 uveče pa do posle ponoći pravio sam formulu. Mislio sam da ću je napraviti za mesec-dva (smeh), a trebalo mi je godinu dana dok je nisam prvi put provozao.

Kakvu si pomoć imao?

U suštini sam je napravo sam, ali sam imao veliku pomoć drugara. Za sve probleme za koje sam unapred znao da mogu da se dese konsultovao sam tatinog drugara koji je mašinski inženjer. Kasnije, kad sam pravio plastiku, drugar koji je arhitekta mi je pomogao oko 3D modelovanja. Zajedno sa kumom koji je vajar sam nekoliko meseci šmirglao oklop. Otac mi je bio velika podrška kao i drugari koji su dolazili u garažu bilo da mi pomognu bilo kao mentalna podrška. Bez njih sve ovo ne bi moglo.

Baviš se i kartingom. Kada si počeo? I kako?

Počeo sam da vozim karting pre oko 8 godina, imao sam 27. Krenuo sam da gledam nekoliko drugara, ali su me nagovorili da vozim (smeh).

Kakva je to vrsta strasti, vožnja kartinga i Formule? Jel’ to ljubav prema brzini?

Nije brzina glavna stvar. Potrebno je mnogo preciznosti, i potrebno je imati glavu koja razmišlja nekoliko koraka unapred i unazad. Svaki sekund i svaki centimetar su bitni, svaki položej tela, bitna je koncentracija i svest o tome ko je iza i ispred tebe. Ali to jeste ogromna, zaista ogromna strast.

Kakva je karting scena u Beogradu?

Postoje amaterski šampionati i Šampionat Srbije koji je pilično kilav, i politički, svega tu ima, a SOR- amaterski šampionat koji su organizovali moji drugari ima potpuno drugu dimenziju. Priča o šampionatu je jako važna, jer je od nas sedmorice koji smo počeli to preraslo u klub od 35 ljudi. Organizator i čovek koji je sve to pokrenuo je Đorđe Simić. SOR je kao klub učestvovao na šampionatu Srbije i 2014. je bio jedan od brojnijih klubova ako ne i najbrojniji. Đorđe je veoma važan za ceo šampionat i za ceo klub. Njegova energija se u velikoj meri odrazila na sve nas koji učestvujemo u tome. SOR je ozbiljna priča, veoma ozbiljan sistem kojem je svako doprineo na svoj način.

Imam utisak da to nije naročito popularan sport?

Svaki vozač kreće od kartinga, tu nauči osnove funkcionisanja vozila. Već deca od 4 godine mogu da voze karting. Svi svetski uspesni trkači, zapravo su krenuli od kartinga kao klinci. Karting je zanimljiv jer je jako osetljiv, ti osećaš svaki pokret.

Je l’ ima žena?

U našem klubu- tri!

Kako je sve počelo?

Pa valjda isto kao kod svih, sediš iza tate i gledaš ga kako menja brzine, kako prestiže nekoga, ja se toga sećam! Gledaš kako tata vozi i navijaš. On je uvek petljao oko kola, i ja sam uz njega i naučio da šrafim, dodavao sam ključeve, naučio mnoge stvari. Kasnije smo, kada sam bio tinejdžer zajedno sređivali dedinu bubu. Tako me je otac sklonio sa ulice. Tako je krenulo i stiglo do ove Formule.

Kakav je bio osećaj kad si je pokrenuo prvi put?

Ja sam bio naoštren da čujem svaki zvuk, sve što valja ili ne valja. Prvo sam je upalio nekoliko dana pre vožnje. To je bilo super. Na paljenju motora se okupilo dvadesetak ljudi i svi su navijali. Bio sam van sebe, imao sam tremu, ali ne tako sujetno, kao ja sam ovo napravio, već sam bio zabrinut da li će da radi. Kad sam napravio prvu vožnju očekivao sam sad će to da ide, ja ću samo da vozim (smeh). Nije to baš tako, mnogo sam sitnica prepravio, prevashodno da bi funkcionisala dobro u krivinama. Poređenja radi, imam bolje vreme nego neki dobar savremeni jak i brz automobil, na ovoj stazi (smeh). Izmereno je da snaga na točkovima ima negde oko 100 konja, što je na težinu od 450 kila dobar odnos težine i snage.

Je l’ se trkaš?

Ova staza nije za ovu Formulu i ne trkam se, napravio sam je onako, za dušu. Vozim je, ali se ne takmičim jer nemam s kim, ne postoji ta kategorija u Srbiji. Ja sam se zabavljao, i pravio sebi Formulu, ali sam mnogim ortacima ili ulepšao dan ili ispunio san, jer zapravo, koliko si puta u životu u prilici da voziš Single Seater? Zanimljiva priča, donekle vezana za moju Formulu je priča o tome kako je Đorđe Simić nekoliko meseci pošto je vozio moju, dobio Johny Walker nagradu koja mu je omogućila put na Silverstone stazu u Engleskoj, gde prolazi sve moguće testove i kao nagradu, u konkurenciji od njih devetnaestoro, dobija vožnju Formule 1. I to ne bilo koje već šampionske Formule koju je prethodne godine vozio Lewis Hamilton. Đorđe stalno ističe koliko mu je značilo što je vozio moju Formulu.

Ljubav prema Formuli je dečačka stvar, dečačka strast?

Svi mi kao klinci možda maštamo da budemo zvezde motosporta (smeh)… Mene je zanimao proces, vuklo me je da pokušam da je napravim, i zanimalo me je kako će na kraju da ispadne, kako će da radi. Maštao sam i ranije da napravim Formulu, ali do toga ne bi došlo da nije bilo kartinga, da nije bilo SOR-a. Poneli su me entuzijazam i druženje i to je dovelo do toga da je napravim.

To je to, projekat je gotov?

Ne (smeh), uvek ima nešto da se dorađuje.

A buba koju si dobio od dede, šta je s njom?

Žuta buba je bila parkirana na uglu Resavske i Miloša Pocerca, imala je porscheove kočnice i motor 3 puta jači od fabričkog, i ja sam onda kao tinejdžer sa 19 godina na semaforima ljuštio bembare (smeh). Buba je u našoj porodici od 70ih godina, i ima svoju istoriju. Sada čeka bolje dane… i vratiće se…. samo još jača!