Predmeti: Dragana Rajblović

Dragana je planinarski vodič, alpinista i speleolog pripravnik, ali i žena koja je ušla u istoriju srpskog planinarstva kao prva žena koja se popela na Mont Everest, i to pre više od deset godina. Nekoliko godina potom napisala je knjigu Moj Everest san i java, najviše kako bi pomogla onima koji imaju želju da se upuste u avanturu penjanja na najviši vrh sveta. Moj Everest san i java je jedina knjiga sa ovih prostora koja iz ličnog iskustva opisuje uspon na Everest. Dragana je za BeforeAfter govorila o tom usponu i sa nama podelila priču o njoj važnim predmetima.

Prošlo je više od deset godina od uspona na Everest, kakvo je tvoje sećanje, da li je i dalje živo?

Prošlo je 14 godina. Sećanje je i dalje živo baš zbog svih vas koji me stalno podsećate na taj uspon. Bilo da je reč o televizji, novinama, različitim medijima, kulturnim centrima ili bibliotekama gradova, uvek me neko zove da ispričam ponešto o svemu tome uz slajd projekciju. Dolaze nove generacije koje interesuje ta priča. I onda kada pomislim da sam već svima sve ispričala, i da ljudi više nemaju šta da čuju, dođu nove generacije koje to interesuje. Naravno, ja želim da prčam o tome jer želim da popularizujem ovaj sport.

Ispričaj nam kako si počela da se baviš planinarenjem, i kako je došlo do toga da budeš prva žena iz naše zemlje na Mont Everestu?

Sve je išlo spontano. Kao tinejdžerka sam odlazila leti, osim na more, po malo i na planinu, i vremenom sam poželela da zađem u neke staze koje nisu samo turističke već i planinarske. Tada doduše nisam imala svest o tome, a među prijateljima nisam našla mnogo zainteresovanih za planinarenje. Jedan prijatelj iz ulice mi je preporučio da idem u spelelološke klubove. Tako sam završila kurs speleologije odnosno istraživanje jama i pećina, ali me to nije dugo držalo. Nekako su mi sve jame i pećine na kraju izgledale iste, a u stvari me samo nije dovoljno interesovalo sve to (smeh). Međutim speleologija je odigrala svoje jer da bismo došli do neke jame i pećine morali smo da prođemo razna prostranstva i tako sam shvatila da me zanima planinarenje i boravak u brirodi – najviše u onoj manje posećenoj i divljoj.

Tako sam krenula – prvo po Srbiji, pa Crnoj Gori, zatim u inostranstvo. I sve više je počelo da me interesuje kako je to popeti se na vrh planine sa one teže, strmije starne, i ne samo nogama, tako da sam završila i alpinistički tečaj. Dakle, pela sam se alpinsitički koristeći alpinističku opremu, uže, pojas, šlem itd, a onda je počelo da me kopka kako je to na velikim visinama.

To su dvehiljadite godine i u tom periodu odlazim sa planinarima na Siciliju i penjemo se na Etnu. Od celog autobusa na krater se popelo nas troje četvoro, čak smo prešli neku dozvoljenu granicu i zamalo nismo upali u vulkan (smeh). Sledi putovanje na Kavkaz na najviši vrh Evrope zapadni Elbrus visine 5642m, jer sam poželela da vidim kako je to biti na visini gde je 50 % kiseonika u vazduhu u odnosu na normalnu količinu. Popela sam se bez problema. Grupu je predvodio Dragan Jaćimović, inače prvi Srbin koji se popeo na Everest. On je tada prepoznao u meni to nešto, odnosno da ja to volim, da sve to radim iz radoznalosti i želje, i kazao mi da pravi tim za Everset i da hoće da tu bude i jedna žena. Tada mi je kazao i da se do sada nijedna žena nije popela na Everest.

Šta je bilo potrebno da bi ste krenuli na Everest?

Da bismo se peli na Everest potrebno je da se pre toga godinama redovno bavimo planinarenjem i postepeno idemo na sve veće visine. Tako sam ja pre najvišeg vrha išla na visinu preko 5000 metara, pa na 6200 m, naredne godine na šesti vrh sveta Cho Oyu 8200 m i potom je usledio krov sveta Mont Everest 8848 metara. Na svetu ima ukupno 14 vrhova preko 8000 m i svi su u Aziji u masivu Himalaja i manji deo u masivu Karakoruma. Svi se takvi vrhovi penju ekspedicijski, što znači da se u planini boravi najmanje dva meseca, da se preko mesec dana aklimatizujemo jer su to jako velike visine. Sve to zahteva orgaznizaciju baznog kampa, u čemu nam pomažu šerpasi koji na jakovima dopremaju hranu, sredstva za komunikaciju i ostale potrebštine, i koji nam dok se mi penjemo kuvaju. Iz baznog kampa odlazimo u visinske kampove da bismo se aklimatizovali.

To izgleda ovako: ako je bazni kamp na 5000 m mi odatle odlazimo u visinski tamo spavamo, pa sutradan idemo još malo iznad, a zatim se vraćamo u bazni i tako mesec i po dana gore-dole. Tako se aklimatizujemo. Kada se to završi, čekamo povoljno vreme za uspon na vrh. Za Everest smo imali tri visinska i dva bazna kampa, znaci pet tačaka, i tako gore-dole, gore-dole dva meseca. Iscrpli smo sve snage koje smo imali, izgledali smo kao kosturi…

Kako se ponaša psiha kada se istroše fizičke rezerve?

Psiha je jako bitna. Pored fizičke snage i kondicije koju moramo da imamo, bez koje ne možemo, moramo da imamo i psiihičku snagu, odnosno sposobnost da ostanemo pribrani u momentima kada je to važno, da ne posustajemo. Kada se penjemo do vrha mi se penjemo celu noć, posle toga se vraćamo do visinskog kampa, spakujemo stvari i vraćamo u niži visinski kamp koji je ispod 8000 metara. Sve to mora tako jer ljudski organizam ne može da izdrži više od 24 h na vsini preko 8000 metara. Dakle, 17 h neprekidnog hodanja, na takvim visinama! Naravno da ima posustajanja, čovek hoće i da odustane, da se vrati, i ja sam pomišljala na to.

Za mene je najteža deonica bila put od drugog do trećeg visinskog kampa. Tog dana smo prelazili visinsku razliku od 800 metara, nismo imali kiseonik, jer smo krenuli da ga koristimo tek kasnije – nismo bili bogata ekspedicija i morali smo da štedimo. Taj uspon od 7100 do 7900 metara je za mene bio mnogo težak, pogoršalo se vreme, krenuo je da duva vetar, kada nastane magla jako je hladno, bili smo iscrpljeni… Jedan korak pet udaha, drugi korak pet udaha, bilo mi je teško, i morala sam sebe da bodrim. Kada sam videla izraz lica našeg snimatelja koji je do tada bio najjači u timu, shvatila sam koliko je sve to zapravo teško.

Pre polaska na Everest sam kupila sandale (krenuli smo uz zimu) i kada se vratimo biće jun, i nosiću sandale – toga sam se setila na usponu, tih sandala. I sebi sam govorila kada se vratiš moći ćeš da nosiš svoje lepe nove sandale (smeh). Obećavala sam sebi kao majka detetu (smeh). Korak po korak i stigli smo, ceo dan smo prelazili visinsku razliku koju bi na normalnoj visini prešli za dva sata! Kada smo stigli na 8300 m u treći visinski kamp, počeli smo da koristimo kiseonik i postalo je fizički lakše.

Uspon i sve pripreme koje mu prethode si opisala u knjizi Moj Everest san i java.

Tako je, a knjigu sam objavila devet godina posle uspona. To je za sada jedina knjiga na ovim prostorima pisana iz ličnog iskustva. Ostali koji su se popeli, što je sedam muškaraca iz Srbije, do sada nisu napsali knjigu, što naravno ne znači da neće. Zašto devet godina posle? Trebalo je vremena da se stvari slegnu, a nisam mnogo patila za tim da napišem knjigu već sam shvatila da ima mnogo ženskih ososba koje bi želele da idu, i kojima moje iskutvo može da bude korisno. U knjizi sam opisala kako sam se spremala, šta sam jela, koliko, šta sam oblačila, gde sam prestupila, kako sam se psihički borila, dakle opisala sam sve detalje tako da ako neko želi da ide, može sa svim da se upozna iz prve ruke. Ja nisam imala literaturu neke ženske osobe koja bi mi pomogla. Pre mene se na Everest, što se regiona tiče, popela jedna slovenka, ali o njoj nisam našla ništa.

Da li se čovek promeni posle takvog iskustva kao što je penjanje na Everst?

To mnogi pitaju, i misle da kad smo se popeli gore da smo dotakli boga i postali bogovi. To je malo i zbog toga što neki planinari vole da filozofiraju. Ja volim da demistifikujem (smeh). Mislim da ova situacija podstiče strpljenje, i pokazuje da li smo strpljivi ili nismo. Takve situacije nas dovode dotle da pokažemo deo svoje ličnosti, i to nam pomogne da sagledamo sebe, ali nema govora o velikim i potpunim promenama. Jesam naučila da se prilagodim nekim različitim situacijama u životu, takođe za nešto postanemo hrabriji.

Penjačice

Ovo su penjačice za sportsko i alpinističko penjanje. Guma odozdo je takva da lako prijanjaju na stenu, i bolje se oseti svaki mali oprimak na steni, pa se lakše zadrži stopalo na tom oprimku. Takve su kako bi nam olakšale penjanje. U patikama ili gojzericama se ne bismo popeli kao u penjačicama. Sa ovim penjačicama imam jako lepe uspomene, u njima sam se penjala na razne smerove, imala razne dogodovštine. Kada nešto postane neupotrebljivo ja to bacam, ali njih ću sigurno sačuvati kao uspomenu.

Šlem

Koji glavu čuva! Naravno, ne može da sačuva glavu od velikog kamenja, ali ako neko penje iznad vas, i padne mali kamenčić, na velikoj udaljenosti dobija takvo ubrzanje da i onaj najmanji može da vam probuši glavu i povredi vas, zato treba imati šlem! Šlem se koristi za sportsko penjanje, za alpinizam i za planinarenje tamo gde postoji mogućnost padanja kamenja, ili ako su zimski uslovi kada se koriste cipin i dereze pa može da dođe do padanja kamnenja.

Gajd

Sprava za osiguravanje i spuštanje partnera pri penjanju na “top rope” kao i osiguravanje i spuštanje sa štanda (abzail sa stene). Takođe, namenjen  je za spuštanje na duplo kao i na jednostruko uže. Koristi se u sportskom penjanju i alpinizmu.

Kada se penjemo moramo da postavljamo međuosiguranja. Za to se, pored kompleta, karabinera, frendova, čokova i gurtni, ponekad koristi i:

Prusik

Može da se drži za karabiner. Ali i da se naveže na glavno uže kako bi nas zaustavilo da ne iskliznemo niz uže ukoliko ga ispustimo (na primer padne nam kamen na glavu i onesvestimo se, te ispustimo uže iz ruke, u tom slučaju ćemo ostati bezbedni na užetu)

Roupmen

Ako neko ne može da prođe neki deo, recimo glatka mu je stena i stalno ispada, onda uzima roupmen. Kada idemo na gore roupmen se kreće, ali ako ostanemo na užetu on te zadržava na mestu na kom si. Roupmen se kristi u krajnjoj nuždi jer ima zupce i ostećuje uže.

Astro folija

To bi svaki planinar trebalo da ima sa sobom. Laka je za nošenje, a može mnogo da nam pomogne. Astro folija je sa jedne strane srebrna sa druge zlatna, ako hoćemo da se zagrejemo stavimo srebrnu stranu do sebe, a zlatnu spolja, a kada želimo da se rashladimo onda obrnuto. Isto tako može da nam pomogne ukoliko nam je hladno u vreći za spavanje – umotamo se u astro foliju i bude nam toplo. Minijaturna je, a korisna, i uz to je jeftina.

Sunđer za sedenje

Ovaj mi je neko kupio na Kavkazu. Neki planinari ga nose na sebi, doduše ne kod nas (smeh). Lagan je za nošenje, a koristan i praktičan.

Rezervoar za vodu

Pravi rezervoar je unutra, od gume je, ovo preko njega je ranac. Ovaj rezervoar sam koristila na nekim zimskim usponima, da voda ne bi smrzla.

Da li se oprema usavršava?

Da! Kada biste videli kako su se englezi Melori i Irvin dvadesetih peli na Everest (nažalost tamo i ostali) njihova oprema su bili sakoi od vune, pantalone, šeširi, malo kiseonika. Naravno oprema nije usavršena tako da možemo sve. Oprema je omogućila da penjanje napreduje, da se olakša i koriguje, ali nije savršena. Još uvek je planina ta koja određuje ko će da se popne.