Šaban Šaulić – glancanje krune

Ljudska fascinacija monarhijom nikada neće prestati. Skiptari, krune i štavljeni hermelini funkcionišu i danas kao armatura naše svakodnevice. U svakom od nas čuči jedna mala svraka koja se na prizor svetlucajućeg metala uzbudi. Pored ovog životinjskog instinkta, ima i jedna humanistička potreba koju kruna zadovoljava.

Nju je na najbolji način sročio anonimni filozof i YouTube selebriti antičkog Taurunuma. Gledali ste sigurno klip… momak stoji opušteno do gležnjeva u panonskom mulju Velikog ratnog ostrva, novinarka ga uočava i moli da procedi koju prigodnu reč na temu izuzetnosti lokalne plaže. Nemušta bujica reči koja ističe iz usta ovog mladića i dan danas predstavlja laganu razbibrigu i sprdnju sa načinom na koji komunicira današnja mladež.

Međutim ako uvažimo da je zbog treme, bolova u slepoočnoj regiji i pokušaja da ne ugazi u nečiji mini frižider napravio nekoliko verbalnih krmača, valjalo bi njegov iskaz osloboditi viška veznika i poštapalica. Ono što nam ostaje je destilovana mudrost svojstvena običnom čoveku. Mudrost koja osim što slikovito objašnjava prednosti Lida u odnosu na bazene 11. april takođe objašnjava zašto tako lako posežemo za kraljevskom mitologijom.

Živina. Trajanje. Hijerarhija.

U praksi to izgleda ovako. Kada vaš deda sa ponosom izusti ime Kajzer Franc to ima neko značenje. To znači da je Franc Bekenbauer bio fudbalski bog a ništa manje važno i da ga je deda u tom bogovanju gledao uživo. Toliko je vanserijski igrao da je sam sebi svojim adidas kopačkama isklesao posebno mesto u panteonu fudbalskih božanstava ali ne tek na bilo kojem spratu, već na samom vrhu te građevine. I činjenica da sada za dedu postoji jedna stabilna struktura unosi spokoj u svako sledeće gledanje fudbala. Mogu da zabrane vraćanje lopte golmanu, da uvedu četvrtog sudiju, VAR tehnologiju, šarene kopačke, Zidana, Mbapea, boga oca… niko više neće biti kao Franc. Neumitnost i konačnost te istine utiče blagorodno na osobu koja je u stanju da u nju veruje.

OK možda niste ljubitelji sporta, evo nekoliko drugih primera: Kraljica splavova – Danijela Vranić, kralj popa – Majkl Džekson, kralj roka – Elvis Prisli, kralj izgubljenih stvari – Saša Matić. Jednom kad usvojite ove vrednosti one se nikada u životu neće promeniti i činjenica da ste poređali stvari valjano po nekom kriterijumu će vas ispuniti Agape smirenošću. Nije tu samo u pitanju opsesivno-kompulsivni kapric već i svest da se društvo i odnosi u njemu mogu graditi samo na konstrukciji koja je građena od stabilnog materijala i uz dobar statički proračun. Svima nama u zavisnosti od mesta rođenja, ideološke pripadnosti, polnih karakteristika i drugih afiniteta treba neki Radomir Konstantinović, Virdžinija Vulf, Njegoš ili Nikolaj Velimirović da nam armiraju nestabilnu konstrukciju misli.

Zato tako strasno podržavamo “krunisanje” muškaraca i žena bez obzira koliko je to u formalnom smislu ispražnjeno od smisla. Zato bez kraljice i kralja ne valja.

Postoji u vezi sa ovim narodskim krunisanjima jedna specifična komplikacija. Za razliku od nasledne monarhije ovde nema prenošenja krune dalje. Niko zaista više neće biti kraljica soula posle Arete. U jednom naizgled jednostavnom i spontanom, a zapravo prilično kompleksnom postupku, javnost odluči da je dosegnut određeni nivo živine koji će obezbediti stabilnu moralnu vertikalu i u tom trenutku započinje kovanje krune koja će večno krasiti glavu suverena. Mislim… možda ne baš večno ali dok god se struktura javnosti radikalno ne izmeni.

Što nas dovodi na početak priče o Šabanu Šauliću i pola veka u kojem (skoro) svi kujemo makar po jednu nitnu krune od zlata. Za one koji nisu ogaravili ruke u ovom poduhvatu poslaćemo humanističku poruku iz portfolija savremene PR prakse: Više od 50 godina pogrešno ne slušate Šabana Šaulića, evo zašto treba da počnete pod hitno.

Mogli bi da počnemo zaslađeno iz suncem okupane i nostalgijom džentrifikovane šabačke mahale, ili iz voza koji romantično klopara dok u kupeu druge klase šćućureni sede Šaban, njegov otac, prodavac lozova, i muzikalna mater koja za sebe pevuši neki španski hit. Ili recimo od đačkih nestašluka, odličnih ocena u knjižici, drugara iz odeljenja, predaka na dvoru car Dušana ili neke pete neproverene, lažne, malo verovatne i suštinski potpuno nebitne trivijalnosti. Ne, jedini čestiti način je da počnemo od imena.

Šaban je ime dobio po osmom mesecu islamskog lunarnog kalendara koji je započeo nekoliko sati po njegovom rođenju. Slučajno ili 100% ne, tog dana u Šapcu su započeli i Đurđevdan i šaban, mesec a ne čovek. Dala bi se sačiniti neka lepa melodramska crtica na temu te dvojnosti, šabana meseca i Šabana pevača, između islamske i pravoslavne tradicije, te uglavljenosti Šabana između dva najsvetija meseca – Radžaba i Ramazana ali meni je daleko zanimljiviji onomastički performans koji smo mi kao društvo odigrali sa tih pet slova. Jer, kao što znamo, ima nešto u nauci o imenima.

Sredinom osamdesetih u jednoj perverznoj lingvističkoj igri, preteče današnjih influensera, šmekeri zaduženi za održavanje moralne izuzetnosti i kanalisanje frustracija ovog naroda, odlučili su da vlastito ime Šaban na veoma precizan način može da posluži kao uvreda za sve one koji skreću sa pravog puta. Izgovaranje prekora u vidu pežorativnog šabana značilo je ne samo da prepoznajete provincijalca koji se drznuo da se tu nešto kočoperi već i da ga opušteno etiketirate kao nevaspitanu i beskrupuloznu bitangu. Zvanično to naravno nije ovaj konkretni Šaban iz Šapca koji je rođen na Đurđevdan, niti ne daj bože onaj iz Niša jer on je naš južnjački bluzer, to je neki generički šaban koji je prosto svojim egzotičnim imenom i poreklom iz neke mahale ili druge pripizdine zgodan za ovakvu upotrebu. Neće niko da se ljuti. I trideset godina kasnije ništa od ove žovijalne igre nije izgubilo na svom “šarmu”. I dalje oni sa malo više asfaltnog staža tu i tamo edukativno drmnu nekome po jednog šabana.

Način na koji se Šaban, rođen na Đurđevdan, nosio sa ovom literarnom eugenikom jedan je od ilustrativnijih razloga zašto je bog-otac. Niti jednom nije digao glas ili ne daj Bože kenjkao protiv ovog rasističkog, a u stvari autorasističkog i malograđanskog prenemaganja javnosti. Prihvatio je, mora biti, da u svakom društvu, ali i svakom od nas pojedinačno, postoji taj malograđanski ekspres-lonac ventil koji mora s vremena na vreme da da oduška svojim nesigurnostima i strahovima. Njegova tolerancija, da ne kažem nešto emotivnije, prema običnom čoveku čak i onda kada u nekom svom egzistencijalnom grču laprda o šabanizaciji autentičan je dokaz njegove produhovljenosti.

Čitali smo svi Romea i Juliju, jasno nam je da bi mu kruna grejala ćelu taman i da se zvao Avgust ili, šta znam… Nemanja ali jako je bitno što se zove Šaban i što se uprkos tome okrunio.

Godina u kojoj se Šaban opredelio za mikrofon a ne za fudbalsku bubamaru ista je ona revolucionarna ‘68. u kojoj Bitlsi snimaju White album, godina u kojoj Džoni Keš nastupa u Folsom zatvoru. Korni grupa još ne postoji a u našoj tadašnjoj domovini ubrzano je počelo da buđa državno uređenje koje, biće da nikad i nije bilo naročito zdravo. Drug Tito je umirio studentsku reformaciju ali je zato u estradnim rovovima došlo vreme Budimira Buce Jovanovića, Bokija Miloševića, Branimira Đokića i drugih boljševika koji su bili rešeni da proventiliraju ustajale kuloare muzičke industrije. Saučesnik ove revolucije nije mogao da bude Cune, Tozovac, tada zeleni Toma Zdravković ali ni Silvana niti iko od bosanskih metuzalema. Prva puška morao je da bude neko mlađi, sa malo više sosa.

Počeli su Buca i Šaban stidljivo Utjehom, tim ijekavskim namigom Bosni, vrelom iz kojeg je pokuljao Šabanov moćni glas. Još uvek se Buca drži utabanih staza i kompozicija najvećim delom prati trendove u tadašnjoj muzici. Vokal međutim, iako donekle suzdržan, najavljuje da je ovo tek početak priče i da su njegove ambicije daleko veće. Koliko je teško držati u koritu ovaj bujični tok vidimo recimo kad Šaban Zbog neverstva jedne žene konstantno iskače iz pristojnog registra koji orkestar pokušava da nametne. Isklizava u svakom stihu u gotovo patetičnu elegiju.

Suzdržavao se Šaban nekako sve do 1972. kada konačno skida nogu sa kočnica Mercedesa i u Bio sam pijanac izlomi i bećarsku matricu i očekivanja uljuđene javnosti isporučivši jedan od najjačih hvalospeva alkoholnoj dezintegraciji. Od tog vremena počinje “teror” Šabanovog melanža izuzetnih vokalnih sposobnosti i prenaglašene emotivne ekspresivnosti (kako u ekstatičnim tako i u melanholičnim ekstremima). Ređaju se audio bahanalije kao što su Gore pisma svedoci ljubavi, Uvenuće narcis beli,…

Na stolu kraj slike tvoje… suzom ću ga zalivati

Narod sluđen šezdesetosmaškim političarenjem, MASPOKom, novim ustavom i drugim ekonomskim tegobama polaganog odumiranja SFRJa oberučke je prihvatio Šabanov emotivni očenaš i ne samo što je njega ohrabrio u daljem orijentalnom radu već je i sve ostale pevače primorao da se drže tog kursa. Prošlo je vreme Himzinog minimalizma i Zaimove krotkosti.

Apsolutna apoteoza ovog svetonazora je album i istoimena pesma Dođi da ostarimo zajedno. Kraj 70ih, kada je pesma snimljena, period je u kom Šaban toliko puca od samopouzdanja da odlučuje da u studio uđe i kao interpretator i kao kompozitor. Dobro procenivši svoj uticaj kao i gorepomenuti emotivni ekspresionizam, iz studija je izašao sa monumentalnim spomenikom nematerijalne baštine kojeg se ne bi postideo nijedan estradni umetnik od Grčke do Indije. Šaban kaže kako se dosta kockao sa ovako smelim iskorakom u simfoniju i bolivudsku prenatrpanost i zaista nije to naknadna pamet. Širenje područja borbe na do tada neistražene predele daleko je veći uspeh od megalomanskih brojeva prodatih ploča. Ovom pesmom Šaban je nogom prošpartao i po parohiji Zdravka Čolića a sebe nametnuo kao pojavu koju je nemoguće ignorisati kakav god da vam je kulturološki background. Neobično veliki uspeh grupe Let3 sa obradom Dođi da ostarimo zajedno prilično jasno ilustruje koliko vitalnost tog materijala nikada neće biti potrošena.

Dok se niže legato gudača i razigravaju flaute ovog remek dela možemo komotno da konstatujemo da je Šaban u tom trenutku na samom vrhu svog životnog puta. Ono što se ispred njega pruža je planinska stazica koja će ići gore-dole ali izvesno nikada neće dostići razređen vazduh ovih visina. Nikada, istini za volju, neće preterano ni posrnuti. Od tog trenutka postaće prvosveštenik i ikona na zidu nirnberških kotlarnica, kabina međugradskih autobusa, zaštitnik šnajdera, referentkinja za kulturu, higijenskih tehničarki, brucoša, pojloprivrednica i ostalog radno sposobnog stanovništva.

Što nas dovodi do još jedne izuzetno važne didaskalije. Potoci testosterona koji su navodnjavali Šabanove pesme doveli su, može biti, do preranog gubljenja kose. Samo po sebi ovo nije nešto o čemu treba nadugačko raspravljati, možda je čak malo i neumesno, ali u ovom konkretnom slučaju možemo i moramo u tom prirodnom procesu alopecije iščitati mnogo toga što ima suštinske veze sa onime od čega je Šaban sazdan.

Suočen kao muškarac i izvođač sa ovom neugodnom pojavom Šaban se odlučuje na jedan begefanka dostojan potez. Počinje da nosi perike! Tokom dvadesetak godina Šaban je nosio nekoliko različitih modela ali gotovo svaka od njih je, čak i za to vreme, zračila žestokim trešom osamdesetih. Realno ni frizure od prave kose nisu u epohi Nikole Pandilovića i Danijela bile mnogo bolje ali ove veštačke su bile još gore bolje. Ima nešto neodoljivo ljudski, malograđanski, ako više volite palanački u tom posezanju za vlasuljom kao smokvinim listom koji treba da prikrije nedostatak. Čovek kojeg tuširaju markama i lirama, čije stope ljubi sužanj željan emotivnog ekvilibrijuma, u životnoj praksi demonstrira da smo svi provincijalci, malograđani, večito u tranziciji iz jednog u drugo imovinsko ili emotivno stanje.

Antiklimaks ove drame zbio se one večeri početkom milenijuma u Pinkovoj imitaciji RAI uno studija kada je Šaban kod Miće Minimaksa premijerno prikazao uglačanu lobanju. Nasmejan i razigran skakutao je po izlizanom pleksiglasu srećan zbog činjenice da više neće učestvovati u travestiji koja je i njemu bivala robijom. Svojim samsonovskim lutanjima Šaban je pokazao da svako vaše, slušaj mene moje… vaše čašćavanje nekog epitetom šabana zbog načina na koji se oblači, zbog muzičkog ukusa ili zbog postupaka koji proizilaze iz nesigurnosti i inferiornosti nije ništa drugo nego jedan ecce homo. Vi lajkujete tog brata ili sestru i indirektno kažete evo ovakav sam isto (bio) i ja.

A ljubav je nemirna ko lasta… ode, dođe, pa opet nestane

Kraj didaskalije. I tako… Šaban stavlja periku, Tito zvanično umire, počinju godine raspleta a sa njima apsolutna dominacija Šabana Šaulića u delatnosti proizvodnje gramofonskih ploča. Amanet su pesme ugrađene u temelje narodne svesti… pesme koje ističu iz diskografije i prelivaju se u korpus srpskog jezika. Pesme kao što su Sneg je opet Snežana; Odlaziš, odlaziš; Kraljice srca moga nisu samo skup strofa, refrena i brojki o prodatim nosačima zvuka već sastavni deo živog jezika koji i dalje koristimo. Uz ovaj soundrack dešavaju se one mitološke parabole iz Youtube komentara ali odistinski. Da, da… i vaši roditelji su se venčavali i razvodili sa kafanama velegradskim, plakali pred decom, putovali na more, povraćali, bili unošeni u kuću kao badnjak… sve to i mnogo gore stvari pokretane su snagom ove energije.

Šaban je, na moju žalost, odoleo udarima južnog vetra i tokom većine 80ih tek neznatno koketirao sa modernim produkcijskim rešenjima. Tek je vihor devdesetih i druženje sa Mićom Nikolićem doveo do osavremenjavanja zvuka. Dragocene su zato mladalačke iskre koje nas žare u velikim himnama devedesetih kao što su Tebi koja si otišla i Nema ništa majko od tvoga veselja. Sama činjenica da je i u tim stvaralačkim godinama bio u stanju da prodžara čakre mlađe publike testament je vanserijske vitalnosti njegove karijere.

Liberalni kapitalizam u kojem se davimo u poslednje dve decenije i Šabana je pogurao u pravcu geronto-folka što je verovatno primereno njegovim godinama a pogotovu seksualnim i energetskim potrebama sve starije publike. Milioni pregleda su tu ali ove auto-pilot stvari nisu nešto čime ćemo zaklinjati svoju decu.

Ali mili moji hronologija služi da nas odvuče od onoga što je bitno, srca nam anestezira jeftinim melodramskim pričama o usponima i padovima, počecima i krajevima. Koga briga za trivijalnosti o broju prodatih magnetofonskih traka, o promenama diskografskih kuća, kockanju, švalerkama… Krunišimo ovaj tropar zato priznajući jedni drugima šta je zapravo zaveštanje Šabana Šaulića!

Ma šta… usklinućemo odmah ono najvažnije – Šaban je otac turbo folka! Jedna je od najinstrumentalnijih figura u metamorfozi nacionalnog duha koji se dešavao nakon drugog svetskog rata. Narodu sluđenom zamenom jednog dogmatskog sistema drugim ponudio je svoju viziju bivstvovanja na zapadu istoka i istoku zapada. Destilovao je sve ono što je već pusliralo venama ovog naroda, od Filipa Višnjića do petit bourgeois starogradske muzike Nušićevskog perioda, pa sve do prirodne fascinacije mediteranskim i orijentalnim melosom. Prepekao je materiju na tako maestralan način da je uspeo da razdvoji esenciju narodnog duha od konkretne muzičke forme. U praksi to znači da svoju atavističku balkansku prirodu možete ispoljiti u pristojniti fin de siècle maniru uz Ne plači dušo, sa srčom u rukama u Sanjam ženu s mališanom ili bauljajući po sevdalijskom multiverzumu u Ah meraka u večeri rane.

Bez ove alhemije ne bismo imali takoreći nijednu manifestaciju turbofolka. Od ovih Šabanovih muzičkih gena evoluirao je i čemer Vide Pavlović, begefank Džeja i Ace Lukasa, ceo Južni vetar pa sve dan-danas do Cobijevih emo-folk matrica.

A život ovaj i dalje teče
nova se zora nad morem budi jedino istina ostaje samo i ptice vole kao i ljudi

Znam graknuće oni koji sa obuće pokušavaju da očiste balkansku ilovaču: “kamo lepe sreće da nismo krenuli u tom pravcu” i realno biće u pravu. Šaban jeste možda i najveći balast koji ometa mirnu reintegraciju ovih prostora u srednjeevropski lebensraum. Možda bi bilo šanse da su nas emotivno vaspitavali Jordan Nikolić, Ksenija Cicvarić i etnomuzikologija iz Leti, leti pesmo moja mila ali kao i nebrojeno puta u istoriji ovdašnji živalj je pokazao svoj pobednički karakter.

Šaban je Dositej tranzicionog patrijarhata!

Samo se vi smejte ali niko poput Šabana nije tako humanistički ovekovečio porodične, emotivne i seksualne odnose među ljudima u drugoj polovini XX veka. Toksični patrijarhat u kojem danas životarimo polako i zasluženo će krepati ali grehota bi bila da sa njim zajedno na lomaču ode hiljada suglasnika i samoglasnika sagorelih u svedočenju ljubavi medju ljudima.

Jevanđelja kao što su Ilda i Ahmet i Kako si majko kako si oče dragulji su egzistencijalističke poezije u kojima se uz puno ljubavi slavi međugeneracijska solidrnost. Ove reči blagorodni su melem za sve one koji nisu u svojim porodicama osnaženi da komuniciraju na taj način. Sa izuzetkom narodne muzike mi nemamo relevantan tretman ovih tema već se radije zadovoljavamo nemuštim prevođenjem gotovog proizvoda sa zapada.

Svojim portfeljom majčinskih i očinskih pesama Šaban je godinama bio life coach hiljadama stradalnika koji su imali porodične Termopile (a nismo li skoro svi?). Kada razgrnete tu površinsku skramu patrijarhata, u duplom dnu Kralja Boema, Sine sine i Majko sve ti opraštam nalazi se dobrota bez koje nećemo napraviti bolje društvo. Možda i napustimo polove i monogamiju kao koncepte ali bez ovoga nećemo moći.

Porodica jeste osnovna ćelja društva ali Šabanovo prožimanje ide i dublje od toga.

Ima recimo u fank himni Vilijama de Vona – Be thankful for what you got koju često slušamo u hipsterskim mikstejpovima, ta jedna klasična pričica o usponu od blata do zlata, jedna potpora i osnaženje za sve nas koji ne lipšavamo na tom trnovitom putu do zelene trave. U zvučnom pejzažu kojim dominira nepodnošljiva kuloća zapadne obale Vilijam nas senzualno ali propovednički podseća da moramo biti ponizni i istrajati u životnoj borbi iako trenutno ne vozimo Kadilak sa pokretnim krovom.

Šabanov monumentalni ep Lepi dani mog detinjstva napisan je tako da i mi na svom maternjem jeziku možemo da se osnažimo. Vodi nas za ruku u spotu i bukvalno kroz kaljugu šabačke male u kojoj nam skicira žive slike o kalvariji jednog novcem siromašnog detinjstva. Skladno našem makroekonomskom dometu umesto Kadilaka predmet požude je kliker od stakla. Ali za razliku od protestantskog popovanja o neophodnoj poniznosti kojim De Von poentira svaki refren, Šaban ovu srceparajuću numeru kruniše suštinski pobedničkom pravoslavnom linijom koja kaže i sve što sad imam uvek mi je dosta. Suštinski rascep u našem društvu je između ljudi koji ovaj način izražavanja smatraju banalnim i onih kojima je to ono jedno zrno soli.

Divio se tada klikeru od stakla… i maštao uvijek kad ću da ga kupim

Sprdnja sa ovim jednostavnim porukama i svedenim vokabularom ove poezije dolaze, ubeđen sam, od strane emotivnih siromaha koji u svom životu nisu mogli da priušte bilo kome da izuste, na primer, najlepša ženo vremena svih. Društvo koje ne razume poruku pesme Ti motiku uzmi od majke a ja ću od oca plug već se zlurado smejulji agrarnim motivima je isto društvo koje se gadi siromaštva i karijesa, kojem je žalosno da nekome tema u pesmi bude namera da se pođe u veliki grad.

Zaključimo zato sestre i braćo sa najsjajnijim dijamantom Šabanove krune. Jer ako nešto treba kao koh-i-nor da sija nad svim ostalim biserima to je definitivno Šabanova odbrana malograđanstva. Teško da postoji pojava u ovoj zemlji omražena do te mere kao što je osuda žena i muškaraca koji pokazuju anahronost svojih kulturoloških navika. Sudeći po tome koliko se optužujemo za malograđanštinu pomislio bi čovek da smo zemlja sveštenstva i najkrupnijeg old money kapitala. Nema, naravno, mesta čuđenju. Satanizacija palanaštva, malograđanštine i druge ideje Raše Konstantinovića zapatile su se lako među velegrađanima jer počivaju na jednoj od osnovnih nagona homo sapiensa da sa visine pljucka na sve oblike života koji se nisu uspentrali na lestvici do iste prečage na kojoj stoji. Budimo iskreni, svi to radimo kada smo van komforne zone. Ne pomaže ni činjenica da je empatija uvek bila prilično skup resurs.

E zato su svatovi u selu Podvrška kod Kladova krunisali Šabana pravom krunom od zlata. Zato se svakodnevno emotivno baždarimo slušajući njegove pesme. Zato što nas ohrabruju da podelimo ljubav sa roditeljima, decom, ženama, muškarcima, rodnim krajem i prijateljima. Kralj nam svojim stvaralaštvom omogućava da se makar na tren oslobodimo kompleksa više vrednosti, da ga pustimo da diše što bi rekao narodni pesnik. Dok se znojavi držimo za vratove naslonjeni slepoočnim kostima jedni na druge, dok jecamo tiho sećajući se roditelja, žena sa mališanima, osnovne škole, na trenutak dozvoljavamo sebi da nas ispuni plemenito osećanje ljubavi. Nije Šaban jedini koji to može da nam radi, to nećemo reći čak ni u ovakvim trenucima pojačane emotivnosti, ali bez dileme ličnost je koja to najbolje radi. Оtmena velegrađanština nam je ionako uvek na dohvat ruke čim se smirimo.

Cune je, moramo to i danas nevoljno priznati, bio potentniji pevač, Sinan beskrajno intrigantnija ličnost, ali Šaban je najveći malograđanin, čovek napravljen po ovom našem trošnom kalupu. Sazdan od sedimenata onih istih običnih, površnih sastojaka koji se krune u trenucima tektonskih poremećaja. Ali i sa zlatnom žicom koja je u stanju da kao komadić kvarca u Q&Q satu oscilacijama prenosi energiju dalje. Šabanova zlatna grana nije samo tih nekoliko metara glasnih žica i rezonatorska kutija već nešto podsvensno, magično, što čini da se prijem tih signala u tuđem srcu višestruko pojača. U novijoj istoriji Srbije nismo imali pojavu koja je do te mere bila u stanju da nas masovno protitra u dušu a pitanje je da li će se u ovoj sadašnjoj klimi i pojaviti slična.

U tom čekanju bićemo spokojni jer znamo da sve što sad imamo uvek će nam biti dosta.