Da li imate preko 18 godina?

Album za četiri ujutru: Fibi Bridžers

Prvo što sam se zapitao nakon što sam preslušao „Smoke Signals“ bilo je „Ko je ova Fibi Bridžers, jebote?“. Umesto da guglam, vraćao sam pesmu na početak. Pa opet. I opet.

Četiri ujutru je vreme kada đubretari ne odnose kese sa smećem – zapravo, tada ih komšije izbacuju kroz prozor. Veš mašina završava program po jeftinoj struji. Prazne se piklse, pa se opet pune. Pišu se tekstovi koje će urednici čitati rano ujutru dok autori spavaju. Ili pokušavaju da zaspe.

To je doba kada se čovek preispituje oko svega. Tada se odustaje i kaje. Tada je savest najgladnija. Ako postoji neko određeno doba dana kada aktivno ne podnosim sebe, onda je to u četiri ujutru. Onda obično pobegnem u neku pesmu. Zavalim se u fotelju, zapalim cigaru i pevam zajedno sa glasom koji dopire iz zvučnika. Uz njega se pretvaram kako je za sva sranja koja mi se dešavaju kriv neko drugi (tipično srpsko razmišljanje). Ti glasovi su obično vrlo poznati, te 4AM pesme uglavnom znam napamet. Međutim, kada mi se desi da u četiri ujutru otkrijem neki novi glas da peva moje stihove koje nikad nisam napisao, to znači da ima rezervisano posebno mesto u mom srcu. Upravo to se desilo početkom godine sa Fibi Bridžers.

U januaru sam se osećao kao onaj lik iz stripa koga sve vreme prati oblak iz koga pada kiša. Bio sam lak plen za lešinare, šakale i sve one životinje koje se hrane leševima. Greške sam pokušavao da ispravim greškama. I da budem iskren, nije mi baš nešto uspevalo. Tada sam mrzeo sebe i u četiri popodne, a kamoli u četiri ujutru. Muzika koju znam nije mi pomagala. A onda sam jedno jutro pred svitanje nabasao na pesmu „Smoke Signals“ Fibi Bridžers. Privukla me je gotska, noćna, linčovska, Tvin Piks atmosfera. Pomislio sam kako melodija savršeno paše gluvom dobu i magli napolju. A kada sam čuo stihove, znao sam da je to to:

I want to live at
The Holiday Inn
Where somebody else makes the bed
We’ll watch TV while
The lights on the street
Put all the stars to death
It’s been on my mind since Bowie died
Just checking out to hide from life
And all of our problems, I’m gonna solve ’em
With you riding shot-gun, speeding, ’cause fuck the cops

Prvo što sam se zapitao nakon što sam preslušao „Smoke Signals“ bilo je „Ko je ova Fibi Bridžers, jebote?“. Umesto da guglam, vraćao sam pesmu na početak. Pa opet. I opet. Kada je svanulo već sam je znao napamet. Raspremao sam krevet oponašajući zvuk basa. Spustio sam roletne i video da se magla raščistila. Legao sam u krevet razmišljajući kako je moguće da nikad pre nisam čuo za ovu devojku. Prva stvar koju sam uradio kada sam se probudio bila je da otkrijem ko je Fibi.

Saznao sam da ima 23 godine, da je iz Los Anđelesa, da je snimila EP u studiju Rajana Adamsa koji ju je u jednom intervjuu nazvao „novim Bobom Dilanom“, kao i da svira kao predgrupa ne evropskoj turneji Konora Obersta. Pisalo je da će debi album objaviti ove godine. Uz nove The War on Drugs, bila je to ploča koju sam čekao sa najviše neizdrža. Kada sam je konačno nabavio sredinom septembra, seo sam u fotelju, stavio slušalice i jedina fizička aktivnost naredna 43 minuta, bio je pokret prstiju dok tresu pepeo u pikslu. Sticaj okolnosti je hteo da opet bude četiri ujutru.

Tom Vejts je na prvoj ploči imao pesmu „Martha“ u kojoj opisuje razgovor dvoje bivših ljubavnika. Poslednji put kada su se videli bili su klinci, a sada su odrasli ljudi sa porodicama i decom. Ono što me je uvek fasciniralo u vezi sa tom pesmom, pored činjenice da je savršena, jeste podatak da je Vejts u trenutku kada je napisao imao samo 23 godine. Bilo mi je neverovatno da neko tako mlad ima toliko zreo način posmatranja stvari. Iz tih stihova se slivalo iskustvo koje Tom tada realno nije mogao da ima. Taj fenomen je rešen tako što su decenije koje su došle pokazale da je Tom Vejst jedan od najvećih umetnika druge polovine dvadesetog veka.

Stihovi koje čujemo na Fibinom debi izdanju „Stranger in the Alps“ imaju vrlo sličan „problem“. Dok slušam „Funeral“, stvarno mi je teško da poverujem da je Fibi u trenutku pisanja imala isto godina kao i ja kada sam mislio da će kad ode Sloba ovde biti mnogo bolje. Aman, koliko ja ništa ni o čemu nisam znao tada! A Fibi Bridžers u istom uzrastu piše ovo:

I’m singing at a funeral tomorrow
For a kid a year older than me
And I’ve been talking to his dad; it makes me so sad
When I think too much about it I can’t breathe

And I have this dream where I’m screaming underwater
While my friends are all waving from the shore
And I don’t need you to tell me what that means
I don’t believe in that stuff anymore

And last night I blacked out in my car
And I woke up in my childhood bed
Wishing I was someone else, feeling sorry for myself
When I remembered someone’s kid is dead

Jesus Christ, I’m so blue all the time
And that’s just how I feel
Always have and I always will
I always have and always will

And it’s 4am, again
And I’m doing nothing
Again

Isto važi za „Motion Sickness“, praktično jedinu pesmu na albumu kojoj ne smeta dnevna svetlost.

I have emotional motion sickness
Somebody roll the windows down
There are no words in the English language
I could scream to drown you out

Pesmu „Georgia“ je napisala kada je imala samo 17, a „Killer“ kada je imala 19 godina.

Sometimes I think I’m a killer
Scared you in your house
Even scared myself by talking
About Dahmer on your couch

But I can’t sleep next to a body
Even harmless in death
Plus I’m pretty sure I’d miss you
Faking sleep to count your breath

Can the killer in me
Tame the fire in you?
Is there nothing left to do for us?
Iam sick of the chase
But I’m hungry for blood
And there’s nothing I can do

Ovo je čista poezija. Ne bi me čudilo ako bi se u američkim čitankama u budućnosti našle neke Fibine pesme. Kada na te stihove dodamo njenu karakterističnu boju glasa, kamernu muziku (Fibi svira akustičnu gitaru i klavir) koja je odličan primer da su vrhunska umetnost i jednostavnost često sinhronizovani, dolazimo do logičnog zaključka da je „Stranger in the Alps“ jedno od najboljih debi izdanja u 2017. Što se mene lično tiče, nema boljeg.

Muzika Fibi Bridžers je istovremeno melanholična, mračna i romantična. Čujemo uticaje Leonarda Koena, Cat Power, Mazzy Star, Tindersticks, Boba Dilana, Nika Drejka, Nika Kejva, Bila Kalahana, uz veliku dozu originalnosti. Slušajući je, vidim osobu koja se stalno preispituje, koja šest puta meri pre nego što iseče, koja je perfekcionista i koja danima i noćima razmišlja o svemu. A kada 2017. na ovoj našoj sjebanoj planeti glavu koristite više za razmišljanje nego za šišanje, pitanje vremena je kada ćete se sresti sa melanholijom.

Iako se ona magla s početka godine razišla, iako lešinari kruže iznad nekih drugih pustinja, Fibi i dalje najviše prija u četiri ujutru. Čak sam i ovaj tekst pisao u to vreme, sa sve „Funeral“ u pozadini. To je vreme kada imam mir koji je samo moj i kada čujem svoje misli. S tom razlikom, da od kada imam „Stanger in the Alps“ više ne znam koje su misli tačno moje, a koje Fibine. A nisam siguran ni koliko je to važno. Ono što je izvesno, to je da moja cigareta i ja više nismo sami u četiri ujutru.

Ako niste nikada slušali Fibi Bridžers, nadam se da će vam ovaj tekst probuditi želju da iščeprkate njenu muziku. Ovakvi talenti se ne pojavljuju svake godine. Zapamtite njeno ime jer ćemo ga tek slušati u vremenu koje dolazi.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: