Yo La Tengo konačno u Beogradu

Ovaj naslov nije nikakva metafora, nije clickbait, nije nikakva ironija. Kultni američki indi bend Yo La Tengo, nakon 34 godine postojanja, održaće prvi koncert u Srbiji. Oni će svirati 12. maja 2018. u Beogradu, u Domu omladine.

Sada bi valjda bio red da napišem njihovu biografiju, diskografiju i to. Ali jebeš red. Koga zanima faktografija, eto je na dva klika. Internet je veliki. Radije bih o tome zašto mislim da su Yo La Tengo veliki.

Nikada nisam verovao u ljubav na prvi pogled. Ne zato što mislim da ne postoji ili da je to nešto loše, već iz prostog razloga što mi se nikad nije desila. Daleko od toga da se ne ložim na lepo, ali je činjenica da mi nešto što je samo lepo i ništa više, ne drži pažnju preterano dugo. Vezivanje zahteva i drugi, pa i treći pogled, odnosno komunikaciju koja prevazilazi same poglede. To kad nešto samo vidiš i zavoliš, uvek mi delovalo kao odlika tinejdžera ili površnih ljudi, onih kojima je pakovanje vazda bilo važnije od sadržaja.

Za Yo La Tengo sam prvi put čuo 1994. godine kada sam na kanalu MTV video spot za pesmu „Big Day Coming“. Iako mi se pesma svidela, ne mogu reći da sam odlepio. Tih godina sam napuštao rokabili fazu i počinjao da slušam takozvani alternativni (tad se to tako zvalo), odnosno indi (tako se to danas zove) rok. Među svom tom gomilom potpuno novih gitarski grupa za mene, taj „Big Day Coming“ je prošao prilično nezapaženo.

Sledeći susret sa trojkom iz Hobokena desio se godinu dana kasnije kada su objavili album “Electr-O-Pura”. Tada sam već bio do guše u Sonic Youth, tako da sam se lako ukačio sa tom pločom, a sa nekoliko pesama posebno. Naravno, “Tom Courtney” beše stvar na koju sam najviše odlepio, a večiti insomničar u meni je očas posla zavoleo i “The Hour Grows Late”. Posle toga sam nabavio sve prethodne Yo La Tengo albume. Ubedljivo mi se najviše svideo “Fakebook” i sećam se da mi je obrva đuskala na činjenicu da je bend koji snimio takav album isti onaj koji stoji iza ploče “Electr-O-Pura”. “Ovi baš vole da se menjaju” pomislio je sedamnaestogodišnji ja.

A onda je došla 1997. godina. Pored toga što sam te godine završio gimnaziju i upisao fakultet, ona je značajna zato što sam prvi put napravio svoju listu godišnjih albuma. Sećam se da je na prvom mestu bio Kejvov “Boatman’s Call”, na drugom “Pup Tent” od Lune, a na trećem se našao “I Can Hear Heart Beating as One” od Yo La Tengo. Emotivni ožiljci su i dalje tražili zaceljivanje od strane Nika Kejva, ljubav prema Galaxie 500 navukla me je na “Pup Tent” (za koji i dan danas mislim da je Lunin najbolji album), a “I Can Hear Heart Beating as One” se našao u vrhu liste pre svega zbog stilske raznolikosti pesama. Upravo je i ovaj drugi deo rečenice najsažetiji odgovor na pitanje zašto toliko volim Yo La Tengo.

Naime, ceo život slušam najrazličitije muzičke žanrove. Uostalom, Gistro FM je emisija u kojoj ih možete sve čuti. Slušajući “I Can Hear Heart Beating as One” pronašao sam sve te žanrove na jednom mestu: neprskani pop u “My Little Corner of the World”, bosanovu u “Center of Gravity”, elektroniku u “Autumn Sweater”, gitarsku buku u “Deeper into Movies”, ambijentalnu muziku u “Shadows” a klasičan Yo La Tengo “pop” u “Sugarcube”. Sve ono što volim na jednom mestu. Takvih albuma danas ima koliko volite, ali pre 20 godina, oni nisu bili baš toliko česti. Na stranu što je sama muzika sa te ploče toliko kompleksna, da sam joj se uvek vraćao iznova. Čak i kada više nisam mogao da slušam “Boatman’s Call” i “Pup Tent” sa kojih sam već krajem godine znao svaki ton napamet, “I Can Hear Heart Beating as One” sam otkrivao…i otkrivao. Taj album jednostavno ne može da dosadi. I nikada nije. Valjda mi je i zbog toga danas jedna od 5 najdražih ploča koje sam čuo u svom životu: prvi album Velveta, “Revolver/Beli album”, “Blonde on Blonde”, “Pet Sounds” i “I Can Hear Heart..” (dobro, The Beatles imaju 2 na toj listi, ali to je zato što su oni The Beatles).

Kasnije, Yo La Tengo su nastavili da primenjuju isti recept sa još više sigurnosti. Ne samo da su svi njihovi kasniji albumi takođe bili stilski raznovrsni, već je na svakom pridodata pesma iz nekog žanra koji nije bilo na prethodnom, bez obzira da li je to fri džez, kantri, soul ili neki četvrti. Ono što je najvažnije, oni su toliko ubedljivi, da dok slušate npr “Let’s Be Still”, vi zaista imate utisak da je reč o bendu koji je nekad objavljivao džez za Impulse, ili “Mr. Tough” na kom zvuče kao da se njihove ploče nalaze u delu prodavnice sa Stax izdanjima. Drugim rečima, nakon te 1997. svakim novim izdanjem bio sam sve više i više zaveden, a to zavođenje nije prestalo ni danas.

Iako sam mnogo voleo i volim razne muzičare, čak ni u svom tinejdžerskom periodu nisam imao idole. To da se ugledam na nekog, da budem kao on, nikad nije bila moja šolja čaja. Umesto toga, muzičari koje sam najviše voleo bili su oni koji su ostavljali utisak da su slični meni, da me kapiraju bez mnogo priče. Uostalom, tako je sa svima – vazda sam se zaljubljivao u devojke koje su volele iste ploče, knjige, filmove kao i ja, vazda želeo da upoznam pisce koji pišu na sličan način na koji ja razmišljam. Valjda je to i prirodno.  Ista stvar je sa Yo La Tengo. Tokom ove dve i po decenije koliko ih volim, toliko puta sam osetio da je Ajra Kaplan (njihov lider) rastao u saksiji koja ima slične šare kao ona moja. A trivijalnost činjenice da je Ajra rođen 1957. kad i moj ćale, a Džoržija 1960. kad i moja keva, uopšte neću ni da komentarišem.

Do sada sam uradio pedesetak telefonskih intervjua, a prvi intervju u životu bio je sa Ajrom. To je ujedno i jedini intervju da me je muzičar zvao sa svog kućnog broja, na svoj račun i da nije bilo nikakvog posrednika u vidu diskografske kuće, agenta, menadžera. To se inače ne dešava. Nakon što sam mu poslao mejl sa molbom za intervju, u kom pomenuh desetak bendova koje volim, Ajra mi je odgovorio da iako nema običaj da prihvata intervjue koji idu mimo posrednika, zbog činjenice da neko sa drugog kraja sveta voli The Glands za koje “niko živi u Americi ne zna” (opskurni bend za kog sam čuo iz nekog njegovog starog intervjua i to mu lukavo spomenuo u svom prvom obraćanju – sve mu to i sam priznah kada smo pričali) rešio je da napravi presedan. Tokom razgovora, na pitanje šta misli o skidanju muzike sa interneta za džabe rekao mi je da nema sa tim ama baš nikakav problem i uporedio to sa pozajmljivanjem knjiga iz biblioteke. Sa potpuno identičnim argumentima sam i sam pre toga branio “ilegalni” download (prosto ne mogu da odolim navodnicima). Takođe, čitajući njihovu biografiju “Big Day Coming:Yo La Tengo and the Rise of Indie Rock” provalio sam sijaset podudarnosti sa svakodnevnim životom i razmišljanjima njih troje i jednog muzičkog zaljubljenika iz Srbije. Ne moram da napominjem ni to da su i oni sami muzički zaluđenici koji su u stanju da poslednji cent potroše na ploču ili koncert – kao i što ovaj koji sve ovo piše već 13 i po godina pravi Gistro FM za džabe (u stvari, sada čak i plaćam za emisiju, jer je snimam u privatnom studiju – toliko lud, da).

Sudeći po onome što sam za te dve decenije praćenja njihovog rada saznao, oni su tako normalni ljudi, mentalno zdravi, čistog srca i bez ijedne mrvice egocentrizma ili sujete.

Možda imam predrasude prema ljudima koji furaju brojanice, prema hrani koja nije termički obrađenja, prema filmovima u kojima glumi Adam Sendler, prema rečima koje izgovara naš predsednik, ali kada je muzika u pitanju tu sam ih potpuno lišen. To je još jedan od razloga zašto toliko volim Yo La Tengo.

Toliko je bendova koji trube da se menjaju, da su drugačiji, da eksperimentišu sa žanrovima, ali ne postoji nijedan koji to radi na način na koji to čine ovo troje.

A pri tom u razgovorima uopšte ne potenciraju to. Njima je nebitno da li neko svira garažni rok, bluz, amerikanu, džez ili minimalnu elektroniku. Dok god iskrenost i kvalitet hodaju ruku pod ruku, to je jedino što se računa. Bilo da je u pitanju muzika koju oni vole ili koju prave.

U svetu u kome se ljudi plaše da vakcinišu svoju decu, u kome “znaju” da je Zemlja ravna ploča, u kome se lože na religiju i spemni su da daju život za nju, u kome se lože na sticaje okolnosti kao što su nacionalnost, u kome se ponose time što imaju ili nemaju seks sa određenim polom, oni koji vole raznovrsne stvari su mnogo vredni. To da li neko sluša npr. samo bluz, ili pored toga voli i Kraftwerk, Majlsa Dejvisa, Erika Satija, Wilco, Džonija Keša, The Clash, Četa Bejkera i The Smiths, ima veze sa onim što sam napisao u prethodnoj rečenici. Zbog toga mislim da Yo La Tengo albumi nude ceo sistem vrednosti. I po mom subjektivnom mišljenju – to je onaj pravi sistem vrednosti.

Yo La Tengo sam gledao tri puta: 2005, 2012. i 2013. Sva tri puta u inostranstvu. Teško mi je da kažem koji koncert je bio bolji. Pokidali su svaki put. U svakom smislu te reči. Iako znam da je bilo nekoliko pokušaja da dođu u Srbiju, prestao sam da se nadam. A nije prvi put da mi se najlepše stvari dešavaju onda kada prestanem da se nadam. Nebojša Petrović iz agencije Rock svirke još početkom jula me je obavestio da su pregovori sa Yo La Tengo oko beogradske svirke u finalnoj fazi. Nadao sam se, ali nisam verovao. Onda mi je u septembru rekao da je potvrđeno i da dolaze 12. maja 2018. Još uvek mi bilo teško da poverujem. Bio sam siguran da dolaze tek juče, kada sam video prvi plakat za koncert. Najteže od svega mi je bilo što sam tako dugo morao to keep my mouth shut i da nikome ništa ne pričam. A onda je došao ovaj dan. I evo me sa megafonom u ruci.

Prvi put ću gledati Yo La Tengo u svom gradu, istom onom na čijim ulicama sam hodao dok sam otkrivao njihove nove albume. Konačno neću više morati da prepričavam ljudima koje volim zbog čega su oni jedan od najboljih koncertnih bendova na svetu. Skoro svi ti ljudi će biti tu. Istina, tu će sigurno biti i neki smarači. Ali i zbog njih sam se lečio uz Yo La Tengo pesme. I treba da budu. U tome je čar.

Kupite kartu na vreme. Nemoj posle da bude frka k’o sa Nikom Kejvom. Istina je Yo La Tengo nisu Nik Kejv, ali ni Dom omladine nije Arena.

Možda vam Yo La Tengo koncert neće promeniti život, ali sasvim sigurno ćete uživati svim čulima. Pred vama će stajati troje muzičara iz čijih instrumenta se proliva ljubav. Morate biti baš veliki drkadžija da izađete sa njihove svirke razočarani. No, ne sumnjam da će biti i takvih. Isto kao što ne sumnjam da će biti onih čiji životi neće biti isti kada nakon drugog bisa Džordžija, Ajra i Džejms siđu sa bine Doma omladine.

Ne dozvolite da iz druge ruke saznate o jednom od najboljih koncerata koji se desio u Beogradu.