O čemu razmišljam dok slušam novi The National?

Neke tekstove pišem kraće, neke duže. To zavisi od mnogo toga. Nekad su u pitanju obaveze, a nekad inspiracija. Što se tiče ovog teksta, pisao sam ga danima i noćima. A dobro znam da razlog tome nisu ni obaveze, ni nedostatak inspiracije. Dok sam slušao novi album grupe The National, na pamet su mi pale ideje za tri priče, a sâm tekst o ovom albumu pisao sam duže nego sve te tri priče zajedno. Čemu toliko odugovlačenje?

Mislim da to ima veze sa količinom emocija koje sam u kratkom roku razvio prema ovoj ploči. One su razlog zašto nisam želeo da napišem nešto što zvuči kao pismeni zadatak Perice iz šestog dva na temu “Jesen je stigla u moj kraj”. A opet, nisam hteo da to bude neko umetničko proseravanje o poenti života. I pisao sam. I brisao. I danima, češće noćima. I razmišljao sam šta da napišem, mada mnogo više sam razmišljao o ovom albumu: zašto ga toliko volim i zašto mi je već par nedelja nakon objavljivanja okupirao život. I onda sam došao na ideju da samo u crticama napišem sve te misli koje su mi se motale po glavi dok su mi u ušima odzvanjale pesme sa sedmog studijskog izdanja grupe The National. Evo o čemu sam razmišljao:

– O tome kako je teško potpuno uživati u albumu „Sleep Well Beast“ ukoliko iza vas nema nekoliko suludo potrošenih godina, ali i onih godina kada ste uspeli da uradite ono što ste davno mislili da nikada nećete moći. U stvari, teško je sasvim uživati u ovoj ploči ako iza vas nema bilo kakvih godina. Za „Sleep Well Beast“ je potrebno iskustvo. Da li se to iskustvo ogleda u odgajanju dece u ovom svetu poremećenh vrednosti, nemogućnosti da ih imate, teškom razvodu, smuvavanju sa najdivnijom osobom na planeti, smrću ljudi koje volite, dobijanjem posla kog ste čekali godinama, ostajanju bez njega, razočaranju u političku opciju ili razočaranju u ljude generalno – nebitno je. Samo oni sa mršavim životnim iskustvom neće prepoznati ironiju u stihovima „Let’s just get high enough to see our problems“.

– O tome kako je moguće biti zdrav, voleti i biti voljen, raditi posao koji voliš, ne patiti od veltšmerca, a opet ne biti potpuno srećan. Stihove za ovaj album potpisali su Met Berninger i njegova supruga. U nedavnom intervjuu, Met je za prvi singl „Guilty Party“ rekao da je pesma o raskidu, koju je napisao zajedno sa svojom suprugom, ali da njihov brak odlično funkcioniše. Na pitanje kako je to moguće, odgovorio  je da to verovatno ima veze sa konstantnim preispitivanjem o stvarima u nama i oko nas. Kada prestaneš da razmišljaš, da ašovom riljaš suvu zemlju u potrazi za smislom, to znači da si se razboleo. A u tom slučaju se slušaju neki drugi bendovi… ako se uopšte išta sluša.

– O tome kako su se svi članovi grupe originalno iz Sinsinatija, gde su snimili prvih nekoliko albuma. Onda su se svi preselili u Njujork pre 6-7 godina, otprilike u vreme kada su doživeli komercijalni uspeh. Pre nego što su snimili aktuelni, osmi album, svi sem jednog člana su se odselili iz Njujorka. Jedan živi u Francuskoj, jedan u Danskoj, jedan u Kaliforniji, a jedan se vratio u Sinsinati. I to nije bio nikakav problem da se sastanu, napišu i snime jedan od najboljih albuma u karijeri. Kažu daleko od očiju, daleko od srca – ne ako imaš šta, i znaš kako da kažeš.

–  O tome kako gitare blizanaca Brajsa i Erona Desnera na svakoj novoj ploči sviraju melodije koje su istovremeno sve složenije i sve jednostavnije, kako su braća Brajan i Skot Devendorf sve čvršći stub benda i kako Metova poezija sve više liči na onu koju je pisao Leonard Koen. Prolazi mi kroz glavu kako su me The National pre desetak godina podsećali na REM i Pixies, Tindersticks, The Smiths i Radiohead, a sada me drugi bendovi podsećaju na njih.

– O tome kako je broj albuma koje sam preslušao iz ovogodišnje produkcije trocifren i kako nijedan nema stihove koji su me razneli kao:

„I try to save it for a rainy day / It’s raining all the time / Until everything is less insane / I’m mixing weed with wine“.

– O tome kako je pesma „Day I Die“ jedna od najboljih koju su napisali u celoj karijeri. Ona opisuje sav besmisao pokušavanja, a muzički je na tragu najboljih gitarskih up-tempo pesama koje su The National napisali. Dok je slušam, pitam se koliko je neprespavanih noći, zgužvanih limenki piva, popušenih džointa, mamurnih jutara i tona bola smešteno u stihove „But he had to deal with those people like you who made no goddamn common sense / I’d rather walk all the way home right now than to spend one more second in this place“.

– O tome kako sam The National slušao prvi put 2005. kada su objavili “Alligator” i odlepio. Onda sam pronašao njihova prethodna dva albuma i konstatovao koliko su te 2005. zvučali bolje nego pre. Tada sam znao svega par ljudi koji ih vole. Svi oni su bili ludi za muzikom i niko od nas nije imao posao. Sada znam bar deset puta više onih koji slušaju The National. Među njima su zubari, bankari, advokati, pisci, lektori, kopirajteri, a tek nekoliko njih je stvarno ludo za muzikom. Ni ja više nisam nezaposlen. A The National zvuče bolje nego ikad.

– O tome kako sam 2010. godine uradio intevju sa basistom Skotom Devendorfom koji mi je tada rekao da njihove pesme nastaju mnogo češće tako što neko dođe u studio sa osnovnom idejom, a onda se ostali uklope u to, nego što se pesme rađaju iz džemovanja. Isti Skot Devendorf je u jednom nedavnom intervjuu rekao da je najveći broj pesama za ploču “Sleep Well Beast” nastao tako što su beskrajno džemovali u svom studiju u Njujorku. I ta nespustanost, rasterećenost, sloboda i traganje za onom savršenom notom, na ovom albumu se čuje jasnije nego na bilo kom prethodnom.

– O tome kako mi je pun kufer nadobudnih ljudi koji imaju potrebu da ti objasne stvari koje su ti već jasne, i to tako što te zagrle levom rukom, dok kažiprstom desne ruke mašu po vazduhu. Takođe mi je pun kufer ljudi koji obećavaju da nešto hoće, znajući da neće. Kufer tek ne mogu da zatvorim kada se pojave oni koji uvek nešto traže, a nikad ništa ne daju, oni koji misle da je reciprocitet naziv za aktivnost kada neko naglas izgovara pesmu, onih koji povređuju druge jer imaju neke strahove koje ne priznaju sebi, ali i onih koji stavove izražavaju majicama koje nose umesto delima. Razmišljam o tome kako je ovaj svet u isto vreme tužan i prelep. Tužan je zato što se mnogi vredni ljudi bez samopouzdanja nigde ne čuju, a što tupani koji ni o čemu nemaju pojma ne zatvaraju usta. Prelep je jer postoji nova The National ploča u koju svaki put mogu da se sakrijem od svih tih smarača, a pri kraju albuma često zaboravim i da postoje.

– O tome kako sam ove godine čuo par albuma koji mi se malo više sviđaju nego ovaj, ali da već sada znam kako me u decenijama koje dolaze nijedan od njih neće čuvati na način na koji to radi “Sleep Well Beast”. Ovo je ploča koja je u stanju da ti priđe u pola tri ujutru, da te zagrli i pita te “Jesi dobro?”.

– O tome kako su 2017. The National jedan od najvažnijih bendova u savremenoj popularnoj muzici, bez obzira na muzičke ukuse. Istorija će reći da li sam u pravu.