Himna pandemije: Dok čekamo da (od)zvoni

Kada sam prvi put čuo za parafrazu stihova antologijskog hita Britni Spirs kao referencu na život u pandemiji, ta analogija mi je bila polusmešna, polulogična, jednom rečju – nategnuta. Vremenom sam te iste stihove, koji su dubokim brazdama urezani u moj mozak pre nekih 20 godina, počeo da pevušim i polako prihvatam kao odgovarajuću muzičku pozadinu novonastaloj situaciji. Priključio sam se sprdnji i podelio fotografiju budalaste drugarice sa duplim pletenicama i zaštitnom maskom u svoju Instagram priču i napisao: “my norminess is saving me”, ismevajući njen normcore satanizam. Onda se jednog dana desilo i to, pustio sam pesmu, preplavila me je bujica osećanja i raspao sam se po izolaciji. I felt it, I was there. Moja usamljenost me je čuvala. Ipak, nisam se osećao ni bezbedno ni odgovorno. 

Uprkos tome što je pesma “…Baby One More Time” sama po sebi sklona različitim tumačenjima, najviše zbog grešaka njenih švedskih autora u (pod)tekstu, njen glavni motiv i jeste onaj nemoći i pokajanja, iako smo se svi na prvu loptu u ovom kontekstu uhvatili za usamljenost, osećanje koje je postalo datost života u tehnološki naprednom svetu koji nas je emocionalno i na mnoge druge načine osakatio.

Pesmu koja je milenijalsima poželela dobrodošlicu u vrlo novo doba društvenih mreža, emotional distancing-a, cyberbullying-a i odrastanja uz stvarne televizijske porodice, kao i jedan od najprodavanijih singlova (preko 10 miliona plastika) svih vremena, Britni je sama prepoznala i prisvojila.

Pošto su TLC, koje su tada već bile orobljene od svojih menadžera (podsetite se trenutka gde držeći šest Gremija priznaju da su faktički bankrotirale), odbile pesmu dok su njopale nudle negde u Atlanti, Britni je tražeći hit singl za svoj prvi album sa nežnih šesnaest leta u katalogu Maksa Martina čula nešto što joj je zapelo za uho i tokom desetak dana u Stokholmu dala pesmi “malo” sosa. Pesmu su inače odbili i Backstreet Boys.

View this post on Instagram

Enough said 😜🧼🧼🌸🌸🌸🌸 and thank you to all of the healthcare workers tirelessly working to keep us safe during this time !!!! #WorldHealthDay #ThanksHealthHeroes

A post shared by Britney Spears (@britneyspears) on Apr 7, 2020 at 2:31pm PDT

Šireći se svetom poput aktuelne pandemije, samo ovog puta iz Amerike ka Kini, pesma i spot postali su predmet različitih kontroverzi, od izražene seksuanosti jedne tinejdžerke, do subliminalnih S&M poruka. Taj deo, koji je i mene godinama bunio, ali opet ne toliko da ne uživam u pesmi kao u jednom od najlepših životnih zadovoljstava, nastao je tako što je par švedski producenata nepažljivo “hit me” iskoristio kao žargon za telefonski poziv u smislu “hit me back” (pozovi me kasnije prim. prev.), a što je moglo da se tumači na različite načine, uglavnom jedan. Na kraju, u pitanju nije bilo nikakav sadomazohistički pir, već “samo” slomljeno srce u pop klasiku koji bi po svom emocionalnom intenzitetu u kontekstu popularne muzike mogao da se meri sa onim ljubavnih iskaza Romea i Julije u kontekstu tragedije. Ne bi li spočitali novo značenje ovoj pesmi u igri koja se zove “radim šta hoću jer je internet ratište, a mim moj mali bajonet” okrenimo se samim liriksima. Ne bi li shvatili šta ova pesma ima da nam poruči u okolnostima pandemije, okrenimo se liriksima.

Prva strofa je prilično jasna. Ugrožena priroda i ograničena čovekova ekološka svest doterali su cara do duvara (Oh baby how was I supposed to know that something wasn’t right here?), dok bridge koji vodi ka refrenu pokazuje spremnost pokajnika da preuzme na sebe puteve Boga Oca i Majke prirode, da pokaže svoju poniznost i prihvatanje zakona koji su veći od njega samog (Show me how you want it to be).

Refren je tačka u kojoj se akcentuje cela ideja pesme a koja sublimira naše trenutno stanje u izolaciji (My loneliness is killing me). Onaj u kom lirski subjekat priznaje da ostaci stare vere starog čoveka i dalje žive u njemu (I must confess I still believe). Intenzitet zablude o samostalnosti i samoodrživosti najbolje izražava najjača i bolno iskrena afektacija (When I’m not with you, I lose my mind) a onda i kliktaj nebesima (Give me a sign) za tom čuvenom “još jednom” šansom (Hit me baby one more time).

Druga strofa nam donosi još dubioznije nivoe samospoznaje čovekove egoističke svesti i samoljublja te samopravednosti (Oh pretty baby, it’s not the way I planned it), kao i shvatanja važnosti prirode i kiseonika (Oh baby the reason I breathe is you). Zgodan trenutak da se podsetimo na to kako se policijski čas u našoj državi koristi da se suvišnog drveća oslobodi i prenameni zemljište za nove izvršiteljske kancelarije, menjačnice, kladionice i garni hotele.

Što se tiče samog spota, bitno je pomenuti da je on u dobrom delu autorsko delo same gospođice Spirs, budući da je njen izdavač želeo nešto prijemčivo publici Miki Maus kluba, a Britni se odlučila za spot u školskim uniformama sa mnogo plesa, odnosno koreografija. Sve ovo govori o neverovatnoj samosvesti jedne šesnaestogodišnjakinje koja je znala da pravi nešto što može imati posledice globalnih razmera.

Spot predstavlja uvid u sanjarenje jedne popularne srednjoškolke, a samo sanjarenje jedan mali školski odmor kao predah između napornih tirada slabo plaćenih i još manje poštovanih prosvetara. Isto tako, za mnoge od nas slušanje ove pesme može poslužiti kao mali odmor između redova za hranu i lekove i policijskih časova, sve dok ne dođe trenutak kada pandemiji konačno odzvoni i vratimo se svojim bližnjima, rekreativnim drogama i neobaveznom seksu.

Način na koji se spot odvija, ikonografija i određene reference nose izvesne sličnosti sa tokom pandemije virusa. U tom smislu prve kadrove spota možemo shvatiti kao obraćanje profesorke svojim đacima u kojima ih izveštava o izbijanju pandemije i predostrožnim merama. Kao autentični buntovnik bez razloga Britni ovome ne pridaje naročiti značaj ili prosto ne čuje profesorkine reči dok joj u glavi odjekuju otkucaji skazaljke sata. Zvuk zvona i istrčavanje na hodnik je već mesto gde počinje da se šuška kako bi glasine o nekakvom virusu zapravo mogle biti tačne, a izbijanje đaka u dvorište i paradiranje pubertetskim hormonalnim potresima predstavljaju haos koji je nastupio u trenutku kada je situacija konačno ozbiljno shvaćena. Za razliku od ostalih đaka koji su u izolaciju krenuli pešaka ili eventualno skejtom, Britni čeka da je vozač do školske sportske hale odbaci u plavom kabriju i setnog pogleda se pita da li je do svega ovoga moralo doći.

Predmet želje male superzvezde katoličke škole otkrivamo tek u poslednjoj fazi kada svi zaraženi bleje u karantinu. Dok čežnjivo vrti u rukama košarkašku loptu (što se može pročitati kao poigranje sa planetom zemljom, žene sa muškarcem, zabranjenim voćem, prvobitnim grehom), Britni žvaće žvaku kao gumeno crevo i tugaljivo gleda ka momku koji samo želi par bacanja sa linije za slobodne šuteve da se sabere u trenutku krize. Istraživanjem saznajemo da je momak zapravo Britnin rođak, što opet stavlja svetlo na moguće nuspojave izolacije sa bliskim ljudima. Ono što je možda najzanimljivije ovde je što se školski košaršaški klub zove Venecijanski Gondolijeri koji su ovde sklonjeni isto kao i oni pravi koji su svoje mesto u kanalima ustupili labudovima i delfinima.

Nezadovoljna odsustvom social distancing-a u školskoj sali, profesorka Venice High dolazi i opominje đake, dok se Britni budi iz ovog kratkog, slatkog košmara u svet za koji možda još ima nade. Tu pomisao zatim ukrasi zagonetinim osmehom, nevinim i dijaboličnim istovremeno.

Ali ako stavimo sav ovaj (loš) humor po strani, “…Baby, One More Time” je pesma koja vam zaista može pomoći da lakše pregurate ove dane i nije teško saživeti se sa njom u ovim uslovima. Zato gas na maks, masku na lice i ukoliko dobijete poziv sa nepoznatog broja, od što bi Bajaga rekao Keve prirode, javite se, saslušajte je, možda shvatite da imate nešto zajedničko.