Balkan izvan Balkana

Balkan je još uvek u modi. Možda ne kao ranije, tokom prve decenije 21. veka, kada je Evropa masovno vikendom cupkala na brojnim Balkan-style žurkama, koncertima, DJ sesijama u Berlinu, Londonu, Parizu, Stokholmu, Beču, Cirihu… Kada su Evropljani hrlili u Guču da bi između gutljaja „rrrrakijeˮ i zalogaja svadbarskog kupusa pustili da zvuk trube prođe kroz njihov organizam i obavi muzikoterapeutski tretman. Kada su ostrašćeni evropski muzičari posvećeno slušali svirku bleh orkestara iz Srbije, posmatrali šta rade prsti jednog Bobana Markovića na klapnama flighorne, te pokušavali da oponašajući taj stil i repertoar postanu veliko ime na koncertnim i klupskim scenama svojih zemalja i šire.

Sve je počelo naglo da buja pred kraj problematičnih 90-ih, kada se ispostavilo da ipak ima neke posebne čari u toj mešavini navodne divljine, ratobornosti, nedemokratičnosti, srčanosti ljudi iz Srbije i okolnih zemalja, i njihove neodoljive muzike. „Balkanska groznicaˮ je imala i svoj veliki okidač infekcije, inkubiran u scenariju, režiji, glumi i nadasve muzici iz Kusturičinog filma „Undergroundˮ (1995). To je bila ta ključna tačka od koje počinjemo da pišemo istoriju obuzetosti Evrope i sveta Balkanom, a čiji jedan od oblika jeste izvanbalkansko razmnožavanje umetnika i grupa nadahnutih muzikom Balkana, te DJ faca na čelu sa kraljem Balkan/Gypsy/Brass DJ-inga i remixinga iz Nemačke – Šantelom (Shantel). Kao svaka istorija, i ovaj fenomen ima svoju predistoriju, potvrđenu nekolikim sjajnim stranim grupama osnovanim tokom 70-ih, 80-ih i početkom 90-ih (Bratsch iz Francuske, Zlatne uste Brass Band iz Amerike, itd), ali to je neka druga priča.

Jednom prilikom, Joran Kristensen (Göran Christensen), helikonista u švedskom sastavu Süperstar Orkestar, objasnio mi je da je kao klasično obrazovani tubista sa stalnim zaposlenjem u Orkestru Kraljeve Garde, u nekom trenutku osetio potrebu da uporedo počne da svira i muziku za zabavu, te da se tako 1998. priključio Süperstar Orkestru, osnovanom godinu dana ranije. Ovaj, u srži, bleh sastav, snimaće i izvodiće numere poput: „Đurđevdanˮ, „Mesečinaˮ, „Niška Banjaˮ, ali i autorske kompozicije u duhu kola, čočeka i melodija iz Srbije, Makedonije, Turske itd.

Joranov primer objašnjava jednu od vremenom nastalih jednačina u vezi sa balkanskom muzikom u svesti umetnika i publike iz inostranstva, koja bi mogla da glasi: Balkan = žurka.

Primarno, to je luda zabava ili raspojasano žurkanje uz trubače, jer su se upravo ovakvi sastavi raširili po Evropi (pa i svetu), kao pečurke posle kiše. Posle kiše zvane „Undergroundˮ. Krenuli su da se gomilaju albumi, katkad plastičnih naziva (Balkanized, In Makedonija), interpretacije nebrojenih regionalnih melodija i sopstvenih balkanolikih kompozicija („Jutro u Beograduˮ, „Čačak Nirvanaˮ, „Bukaˮ), bendovi sa različito iskombinovanim limenim duvačkim i drugim instrumentima – Slonovski bal (Francuska), Slavic Soul Party! (Amerika), Traktorkestar i The Duša Orchestra (Švajcarska), La Panika (Belgija), Balkansambel (Slovačka)… Neki od ovih sastava su odlazili na hodočašće u „Mekuˮ (čitaj: Guču), pa i svirali tamo, uzimali su privatne časove kod majstora sa juga Srbije, Slavic Soul Party! je imao priliku 2014. da praši u klubu „Gunˮ u Beogradu, i u svima njima postoji makar i pritajena želja da se dokažu pred publikom u Srbiji i na Balkanu. To će se, međutim, bez obzira na kvalitet zapadnjačkih bras bendova, jednog dana verovatno pokazati kao utopija.

Süperstar Orkestar

Znak jednakosti između pojmova Balkan i Žurka nije uspostavljen samo u svetu trubačkih vratolomija i energetskog rasplamsavanja bleh orkestara van Balkana. Ima primera gde je truba, flighorna ili neki drugi limeni instrument tek deo složenijeg i raznovrsnijeg zvučnog sklopa. Takav je slučaj sa izvanrednim zafrkantima iz Francuske, grupom La Caravane Passe, koja od obrazaca romskih, balkanskih i svakakvih drugih tradicija, gradi albume parodično-karikaturno-skakutavog karaktera. Slično je i sa grupom Japalkan iz Japana. Koncept benda je rokerski, uz dodatak, pored ostalog, flighorne. Sa njima se desilo nešto neobično januara 2018. na „Kustendorfuˮ i u Beogradu. Silno su najavljivani, mediji su se utrkivali u pisanju ili kopipejstovanju pompeznih tekstova, stvorila se fama: WOW – Japanci sviraju Mesečinu! Otišla sam i odslušala simpatičnog, entuzijastičnog frontmena Naokija, njegovo skromno trubaštvo i prilično raštelovani bend. Zašto se pored toliko dobrih Balkanom inspirisanih stranih bendova sa mnogo dužim stazom, odjednom oko ispotprosečnog, mlađanog Japalkana podigla takva prašina? Valjda zato što nam je zagrejanost Japanaca za Balkan jako atraktivna. Francuzi, Šveđani, Belgijanci ili Slovaci su tu, Amerikanci nam opet nisu egzotika, a Japanci su, izgleda, sa Marsa.

Opčinjenost bleh zvukom ne znači da u Evropi nema muzičara, koji sebe i publiku zabavljaju bez trube. I u takvim slučajevima, cilj je, dominantno – balkanska žurka.

Bendovi su manje-više koncipirani slično akustičnim kafanskim ansamblima, kakve poznajemo u našoj sredini: violina, klarinet, harmonika, gitara, kontrabas… Stvar je donekle tiša, mekša i možda manje za otvoreni prostor, u odnosu na bleh urnebes, ali je poruka gotovo identična: hajde da se veselimo, budemo zajedno, opušteni. Sad kad rekoh „zajednoˮ, odmah me misli odvukoše ka jednoj zanimljivosti u vezi sa ovakvim akustičnim sastavima, o kojoj bi bilo inspirativno razmišljati. Naime, još više u odnosu na strane bleh orkestre, čiji članovi mogu biti isključivo Zapadnjaci ili je u grupi tek poneko rodom i poreklom sa prostora Balkana, u svetu akustičnih sastava (termin baš nije idealan, ali u nedostatku boljeg, služi svrsi), kao da je višenacionalnost poželjna. Takva izmešanost svakako da omogućava nekom bendu u Engleskoj ili Španiji da posredstvom svojih članova različitog porekla ima lakši i brži pristup raznim tradicionalnim repertoarima. Jer, da se u odličnoj grupi iz Londona SheʼKoyokh ne nalazi i harmonikaš Živorad Žika Nikolić, pitanje je da li bi violinistkinja Meg Hamilton uopšte saznala za legendu po imenu Aca Šišić i na osnovu njegovih snimaka naučila da onako ubedljivo izvodi njegovu „Romsku igruˮ.

SheʼKoyokh

Nije sve ni u obezbeđivanju materijala. Ima nešto i u osećanju topline i zajedničkom bitisanju. Mislim da je to ono što čini tako izuzetnim vokalni duet pomenutog Žike i Turkinje Čidem Aslan (Çiğdem) u pesmi „Kćeri Moja & Kızım Seni Ali Vereyim Miˮ. Sugrađani grupe SheʼKoyokh, londonski sastav Don Kipper – koji takođe zrači pozitivno, otkačeno, zafrkantski, prožimajući engleskim humorom svoju repertoarsku mešavinu Turske, Bugarske, Srbije, Bliskog Istoka – izdiže još više lepotu multinacionalnosti, svojevrsnim manifestom: „Mi sviramo tradicionalnu muziku severoistočnog Londonaˮ. I u pravu su. To je muzika dobrog procenta tamošnjih stanovnika. Zašto bi se tamo pod tradicijom podrazumevalo samo ono što je englesko?

SheʼKoyokh i Don Kipper nas podsećaju na još jedan bitan element u pristupu stranih bendova Balkanu. Reč je o kombinovanju balkanskih tradicija sa stilom i repertoarom klezmera – muzike istočnoevropskih Jevreja, Aškenaza. Iskustvo nas uči da su zanosni Balkan i klezmer vrlo kompatibilni, te zato često stopljeni u izrazu i ukusu raznih grupa u svetu. Pomislila bih da je glavni faktor tog muzičkog zbližavanja klarinet, zavodljiva „kobraˮ, koja se podjednako odomaćila u obe tradicije, i koju gotovo neizostavno nalazimo u ovakvim bendovima. Međutim, da se može i bez klarineta biti ubedljivi klezmo-balkanski mikser, uči nas slavni poljski trio Kroke (viola, harmonika, kontrabas…). Njihova ubedljivost je odvela dotle da su nakon sopstvene obrade „Ajde, Janoˮ (1995/96), nenamerno stvorili sliku o pesmi kao o klezmer ili, katkad, poljskom tradicionalu. Čak su se i neki world music stručnjaci u svetu poveli za privlačnom i van granica Srbije pionirskom Kroke-ovom obradom, nesvesno sahranjujući istinu o srpskoj DNK u pesmi.

Kroke naginje konceptu koji već nije tako naglašeno usmeren na zabavu. Ređi su, dakle, ansambli, koji (ne)svesno ciljaju na više sedeću nego stajaću publiku, udubljenu u slušanje, bez poriva za đuskanjem. Oni mogu težiti statusu više, umetničke, kamerne muzike nadahnute Balkanom (poljski bend Sarakina, Quintet Bumbac iz Francuske, finska harmonikašica Teija Niku) ili im je, pak, san da neguju lepotu i autentičnost tradicije, makar i malo stilizovane, modernizovane (Orfeus Balkan Ensemble iz Danske, ženska a kapela grupa Kitka iz Amerike), dok će neki samostalni izvođači poput američke pevačice Ive Saline (Eva Salina) praviti svoje omaže legendama. U Ivinom slučaju, reč je o albumima Lema, Lema (2016) i Sudbina (2018) posvećenim uspomeni na romske velikane iz Srbije – Šabana Bajramovića odnosno Vidu Pavlović.

Priča o Balkanu van Balkana, sa ovoliko pomenutih imena na malo prostora, može ostaviti utisak o i dalje aktuelnom ludilu. Međutim, „Balkanska groznicaˮ jeste ipak prešla zenit, ne gomilaju se nove grupe, trubači više nisu čudo neviđeno, broj festivala, festivalčića i serija koncerata sa fokusom na Balkan u svetu nije više ogroman.

Ali, slika je i dalje lepa i raznobojna. Za neke čak i lepša, jer kako mi je to nedavno objasnio Goran Potkonjak, fotograf, DJ i tvorac koncertnog serijala „Balkankaravanˮ iz Ciriha – „Danas imamo stanje, koje bih mogao usporediti sa stanjem 2002, gdje imamo manje izvođača, manje bendova, ali koji su jako kvalitetni. To vreme je oplemenilo taj muzički stil.ˮ

I baš u ovo vreme, dok se opčinjenost Balkanom kreće mirnijim vodama, jedan strani bend je uspeo da skrene pažnju ovdašnje publike i stekne u Srbiji iskrene fanove. Uz multinacionalni španski akustični ansambl Barcelona Gipsy Balkan Orchestra, Beograđani su nekoliko puta podivljali – u KC Grad-u (2014), Božidarcu (2015), Kolarcu (2017) i Sava centru (2018). Šuška se o njihovoj novoj, aprilskoj turneji u Srbiji dogodine…