Da li imate preko 18 godina?

Put putuje sevdah

Koncert, koji će 30. avgusta na festivalu „Todo Mundoˮ u Beogradu održati sarajevska grupa Divanhana pokrenuo je jedno od mogućih promišljanja neosevdah scene, kao teme koja je uvek aktuelna.

0
2

Februara 2018, zidovi „Kolarcaˮ su se opirali rastućoj energiji benda Mostar Sevdah Reunion. Usred jedne od podužih gitarskih solaža, sedokosi par (nazovimo ga Rada i Bata), napustio je salu. „Pa, ovo nije veče sevdalinkeˮ, tužno je rekla žena svom bračnom drugu, i –vrata su se za njima zatvorila. Razočarano su se vraćali kući, vrteći po glavi Himzu, Nadu, Safeta, Zehru i ostale legende iz 60-ih i 70-ih, kada je sevdalinka cvetala, a karanfili carevali na kancelarijskim stolovima uglednih preduzeća. Nije da pamte Rada i Bata sevdahe pre njihovog sevdaha. Nisu slušali snimke Side ili Saliha iz 1907, a i prastari Mijat im je tek dragi raritet, koji s vremena na vreme lansira Radio Beograd. Pa ni pjevanje uz saz nije nešto na šta su se ikada ložili. Ali, imaju oni svoju definiciju sevdalinke, do koje su došli kroz praksu slušanja akustičnih kafanskih sastava, emisija Radio Beograda, singlica i longplejki, opojnih foršpila sa autorskim potpisom, u kojima harmonike i violine pripremaju teren za upad vibrantnog vokala nad ritmom brze dvojke. Bata i Rada žele takvog dilbera što se kojekude šeće, takav lijepi, stari Višegrad, takvu granu od bora ili, pak, zvijezdu što tjera mjeseca. A, onda im se desio MSR. Rokersko-bluzerski obračun sa nostalgičnim sevdisanjem.

Iz filma “Sevdah” (2009)

Idejni tvorac i producent ovog projekta Dragi Šestić, okrenuo se sevdalinci krajem 90-ih, tragajući u njoj, u skladu sa svojim dotadašnjim sklonostima, za vrednostima bluza, roka, Lija Hukera… Mostar Sevdah Reunion jesu pioniri novih sevdalijskih tendencija. Ovo napisah i odmah shvatih da sam plasirala poluistinu, jer istorija pokazuje kažiprstom ka imenu Dertum, opominjući da je koju godinu pre MSR, grupica ljudi u izbegličkom centru u Sloveniji 1995, počela da „iz dosade, razonode i nostalgijeˮ svira „bosanske sevdalinke i makedonske narodne pjesme na malo drugačiji načinˮ. Pošlo im je za rukom da objave jedan lajv (Dertum Live, ʼ96) i jedan studijski album (Vezak vezla, ʼ98), a onda – svako na svoju stranu. Ostali su zaključani u istorijskoj fioci, eventualno u mozgu retkih očevidaca, bez ostvarenih većih dometa slave ili uticaja na druge. Ostavili su prostor Šestiću i MSR da se počev od 1998. raskomote i da, šireći muzičke nadražaje po bivšoj Jugi i Evropi, zasluže status rodonačelnika novog sevdaha, pa i da sami sebe krunišu 2016. objavljivanjem lajv izdanja pod neskromnim naslovom Kings of Sevdah.

Neosevdah – kako nam objašnjavaju opusi gotovo svih vodećih protagonista, od MSR, preko Amire Medunjanin, do Divanhane i Bože Vreće (Damir Imamović je tu, uglavnom, izuzetak) – nije samo pravac koji podrazumeva novo viđenje sevdaha, već i širebalkansku repertoarsku lepezu. Verovatno iz marketinških razloga, svi ovi umetnici se u Evropi (neosevdah strujanja se još uvek nisu naročito plasirala na world music sceni van starog kontinenta) vode kao interpretatori sevdalinki, mada sevdalinke mogu na albumima i koncertima činiti tek polovinu programa, ispresecanog makedonskim, srpskim i romskim pesmama. Pa i turskim, kao što je slučaj sa novim diskom Divanhane – Kardeş, nastalim u saradnji sa turskom pevačicom Suzan Kardeš.

I u Srbiji je reč sevdah u opisima pevača ili grupa, te najavama koncerata, često upotrebljena kao jaka udica za publiku. Naročito za ispisnike Rade i Bate, koji vape za starim sevdisanjem, finim, ali sa primesom pritajene, uzbudljivo sapete čulnosti. A šta ih čeka na koncertu? Sve zavisi. Neosevdah koncerti, zadržimo se samo na beogradskoj sceni, u poslednjih desetak godina se organizuju toliko često, da tu ima puno mogućnosti za publiku raznih generacija, obrazovanja i ukusa, da se oduševi i razočara.

Ako tražimo siguricu i nekoga ko će najverovatnije da odgovori na potrebe svih, onda je to sarajevska grupa Divanhana. Mada su od osnivanja 2009. do danas kroz bend prošli razni svirači, pa su se čak promenili i pevači (Vanja, Leila, Naida), Divanhana neguje dosledan stil: precizno osmišljeni, sofisticirani aranžmani, mladalačka vedrina, lepi maniri, foršpili nekad originalni, ali neretko preuzeti od uzornih verzija od pre pola veka, zatim albumi kao pesmarice ili zbirke raznovrsnih hitića – „Da sam pticaˮ, „Ciganka sam malaˮ, „Grana od boraˮ, „Ajde, Janoˮ… „Kolaracˮ su napunili 2016. i tada su, čini se, svi bili zadovoljni. Stariji su uživali u sličnosti sa starim zvukom, neometani upadicama modernijeg porekla. Mlađima je godila svežina i lakoća savremenog izraza, a da pritom nisu bili svesni koliko tu ima starinskog šmeka.

Mostar Sevdah Reunion

Divanhana

Do detalja osmišljeni aranžmani Divanhane na suprotnom su polu u odnosu na stil MSR, koji je kafanski spontan i nedopeglan, a rokerski žestok, odvodeći pesmu, kroz mnogo gruva i prolongiranih solo improvizacija, daleko od trominutne pop forme u pravcu naizgled beskonačnog derneka. Zato MSR ne može biti uvek po meri osetljivog starijeg življa, što je u neku ruku paradoks, jer su članovi benda upravo najstariji protagonisti neosevdaha. Mada, ide im dobro kao i drugima. Samo u rasponu od tri godine (mart ʼ15 – februar ʼ18) održali su u Beogradu šest koncerata! Od toga, jedan se odigrao u „Sava centruˮ, koji će se ispostaviti kao važna meta za neosevdalije, posle lančanog osvajanja „Kolarcaˮ.

Sa „Sava centromˮ je Amira na ti. Nakon albuma Rosa (2004), nastalog u saradnji sa MSR, koji je na nju skrenuo pažnju, ostvaren je sjajan spoj na albumu Zumra sa harmonikašicom Merimom Ključo (obratiti pažnju na ovu genijalku iz sveta umetničke muzike, ali sa divnim doprinosom i u sevdahu; treba je čuti i na disku Aritmia sa Miroslavom Tadićem). A onda – još nekoliko samostalnih albuma, na kojima, kao i na koncertima, počinju da se čuju doprinosi verziranih džez umetnika, poreklom sa ex-Yu prostora, a preseljenih u zapadnu Evropu, poput Bojana Z i Nenada Vasilića. Amira postaje diva neosevdaha, koja, baš kao i fado diva Mariza, može da rasproda „Sava centarˮ kad god joj se ćefne. Bistar glas, jaranski humor, hitovi umotani u pitki etno-džez-šlager. Primetno je aranžmanski i vizuelno svedenija na albumu Damar iz 2016. Iz crne pozadine omota izranja Amirino lice, ozbiljno, zagledano u daljinu. Diva je dama u petoj deceniji života. Album jeste sevdaški intiman, i više građanski otmen i decentan, nego mahalski vrcav. Dobro se na njega nadovezuje najsvežije izdanje Ascending, netipična kompilacija snimljena povodom 15 godina rada, koja Damu sa Balkana još više evropeizuje. Amira je sevdalinke i druge pesme dodatno „kultivisalaˮ i pripitomila, snimivši ih, između ostalog, sa norveškim gudačkim orkestrom TrondheimSolistene.

Na prethodnom Damaru se i Damir Imamović autorski obreo. Specifična ličnost, neosevdah-intelektualac, koji je posle MSR najranije počeo da se promoviše u Srbiji. Dosegao je lepu popularnost, koju će nešto kasnije nadjačati diva. Ipak je Damir alternativac na ovoj sceni. Dovoljno je čuti samo album Dvojka, objavljen 2016. za eminentnu etiketu „Glitterbeatˮ. Pun je njegovog autorstva, koje korespondira sa tradicijom sevdalinki, ali i drugim mirisima Balkana. A to što jesu stare sevdalinke iz opštenarodskog bunara, tu opet ne nalazimo masovno obrađivane hitove, već retke, slabo poznate ili nepoznate pesme. Zar se može očekivati drugačije od nekoga ko godinama dubinski proučava sevdah i ko je svoje slojevito znanje o žanru – u kom se uz druge pevačke legende proslavio i njegov deda Zaim Imamović – pretočio u izvanrednu knjigu Sevdah? Damir možda neće tako lako kao drugi zabosti zastavu u tlo „Sava centraˮ. Njegovi dosadašnji koncerti u Beogradu uglavnom nisu privlačili mase, preoblikujući se u događaje za odabrano društvo. Mada, zabave ne nedostaje. Sarajlija je to, uvek sa kašičicama ležernog humora.

Junaci neosevdaha, rođenjem i rezidencijom mahom vezani za Sarajevo, dobro se poznaju, nekad i međusobno pomažu (na Damirovoj izložbi 2015. govorio je član Divanhane Neven Tunjić; Amira je svojevremeno predložila Divanhani pevačicu Leilu Ćatić, itd), a još više budno posmatraju jedni druge, jer – esnafska konkurencija ne spava. Pošto su neke od sevdah-kolega već postigle uspehe u „Sava centruˮ, istu potrebu je osetio i Božo Vrećo, pevač sa najviše zaokreta, iznenađenja i podignutih prašina u karijeri, pritom najkraćoj u odnosu na ostale, sa počecima u 2013. Tada je Božo bio vokal u grupi Halka – projekat nastao u glavi Edina Zubčevića, važnog faktora muzičkog Sarajeva. Edin je hteo da stvori bend, koji će negovati šarm onog starog sevdah-zvuka. Na radost Bate i Rade, Halka se pojavila u „Kolarcuˮ 2015, možda nedovoljno dobro isplanirano, jer dvorana nije bila uzorno popunjena. Ali, klica se primila. Odlična old school svirka i nežni frontmen umilnog glasa bili su prihvaćeni i upamćeni, obezbedivši sve bolje posete u budućnosti.

U međuvremenu, krenulo je koškanje na relaciji bend – solista, Božo je rastao, kao i njegova brada, usledio je i prekopotrebni hoću piškim/neću piškim-skandal oko uloge Koštane u Kokanovoj predstavi. I, onda – huk u prepunom „Sava centruˮ, decembra 2017. Sevdah? Da, u smislu eksplozije ljubavnih osećanja. Ali, Božo se još od hrabrog solo a kapela albuma Moj sevdah (2014) počeo ljubazno udaljavati od sevdah-standarda, zalivajući svoj autorski pupoljak, koji se potpuno rascvetao na nedavno objavljenom izdanju Melek, skockanom isključivo od njegovih kompozicija. Zvuk je ovde poodmakao na putu od (neo)sevdaha ka balkanskom neopopu, ruku pod ruku sa transrodnim imidžom i težnjom ka spektaklu. Zato ne čudi što je bilo puno mladih na pomenutom koncertu, a verovatno će oni i dominirati na sledećem nastupu u istoj dvorani decembra 2018. Za Radu i Batu je bolje da ostanu kod kuće, i ne obaziru se na aktuelni marketinški slogan – „Princ sevdahaˮ. Uz Amiru, Divanhanu i Damira će se donekle i prisetiti starih vremena, ali prinčevi (baš kao i Kings-i) ne pripadaju dinastijama, koje su po njihovoj meri. To je za neke druge simpatizere.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Bojan says:

    Neosevdah na pravom mestu. Dugo smo čekali na ovakav članak o žanru, koji sve više postaje prepoznat u svetu. Dakle, predlog, prevesti na engleski.

  2. Ognjen Lopušina says:

    Драго ми је да је неко коначно почео да пише о новим облицима интерпретације севдалинке тј музике коју данас сврставамо у тај корпус. Иако се канда мало чини да има спрдања на рачун Раде и Бате мислим да је то запажање сасвим на месту. Неосевдах је музика која није намењена људима који су слушали севдалинке, то је музика намењена иностранству као и нашим људима који нису слушали севдалинку и народну музику генерално јер су им фалиле фламенко гитаре, аргентинска танго хармоника, блазирани џез и друга музика из лифтова.

    То суштинско однарођавање неосевдаха је једино што фали у овој анализи а врло је битно, по мом мишљењу.

    Не треба наравно бити престрог према неосевдалијама, тешко да би ико могао успешно да гради даље на једном материјалу који је до те мере достигао врхунац израза како у форми тако и у суштини. Али опет треба бити реалан да осим Амире и Мериме остали актери представљају другоразредне кафанске музиканте у односу на Наду, Химзу, Јовицу Петковића, Шерба, Виду Павловић, Цунета итд (док су неки поменути у овом тексту и потпуни циркузанти).

    Али нормално да не можемо да свирамо само те стандарде до краја света. Треба нам нови поглед па макар и овај однарођени. Волео бих стварно да видим Мериму Кључо мало опуштенију без Мирослава Тадића и сличних уметника ”озбиљне” музике. Она иа потенцијала да буде озбиљна играчица.

    Велики поздрав!

Ostavite komentar:

Slični članci: