Samo tvoja veštačka inteligencija

Tehnološka singularnost – pojava samosvesne i intelektualno nadmoćne veštaške inteligencije koja je, uz to, sposobna i da se samostalno reprodukuje, jedna je od glavnih tema naučne fantastike od njenih početaka. Još od 3 zakona robotike Isaka Asimova, formulisanih davne 1942. godine, strah od mogućnosti odmetanja ovakve superiorne veštačke inleligencije, nemogućnost da se ona kontroliše i usmerava, jedan je od glavnih motiva SF-a.

Danas, zahvaljujući do sada nezamislivom razvoju napredne robotike i mašinskog učenja, pojava samosvesne veštačke inteligencije postaje sve akutnije filozofsko, ekonomsko i društveno pitanje. Oni koji zagovaraju njen razvoj najveći izazovov čovečanstva vide u naporu da se osigura njena dobronamernost, jer u slučaju da bude neprijateljski nastrojena ili makar samo ravnodušna, sa čovečanstvom će zasigurno biti gotovo. Najsigurni način, kažu singularijanci, je ostvarivanje transhumanističkog ideala potpune integracije čoveka i mašine, stvaranje ultimativnog, besmrtnog kiborga, superiorne tehno-organske simbioze.

Za Donu Haravej (Donna Haraway), istaknutu feministkinju i teoretičarku filozofskih aspekata tehnologije, kiborg predstavlja prekoračenje granica između veštačkog i prirodnog, fizičkog i nefizičkog, ženskog i muškog, čoveka i mašine. Ona u svom poznatom eseju Manifest Kiborga (1985) piše da svi polako postajemo kiborzi, hibridi mašinskog i organskog. Naša tela i naša svest su neraskidivo integrisani sa tehnologijom. Biološki modeli više ne važe, više ne postoji “prirodno”. Ovakva vizija budućnosti, međutim, slabo nalazi izraz u popularnom SF-u. Iako nije prirodna, dakle nema pol, veštačka inteligencija, u ljudskoj, mašinskoj, telesnoj i bestelesnoj formi, u najvećem broju slučajeva svakako ima rod, tj. rodnu ulogu.

“Muški” roboti su tako ili nasilni i militarizovani poput Terminatora, Transformersa i Robokapa, ili su prikazani kao očinske figure i zaštitnici kao u slučaju Terminatora 2 i Iron Giant-a. Alternativno, napredni i ne tako napredni “muški” androidi, dragi su i dobroćudni drugari kao C3PO iz Star Wars-a, ili požrtvovane i odane kolege i prijatelji kao hologram Doktor i android Data iz Star Trek-a, čija glavna preokupacija uvek ostaje kako postati više čovekom.

Za razliku od Date i Doktora, 7od9 (Star Trek, Voyager), koju posada Voyagera protivno njenoj volji odvaja od Borg kolektiva, najpre odbija da postane čovekom, a pošto konačno prihvati svoju ljudskost, ostaje asocijalna, neprilagođena, buntovna, neposlušna i svojeglava, sve dok se, na samom kraju poslednje sezone, ne “skrasi” našavši svog muškarca. Na taj način ona ne postaje samo ljudsko biće, već konačno “prava” žena.

Kao i 7od9, “ženski” robot/android/kiborg je senzualna, zgodna i sposobna mlada žena, zagonetna i inteligentna, često puna tajni i skrivenih motiva. I kada je prikazana u neljudskoj, čisto robotskoj formi, kao Eve (naravno da se zove Eva) iz animiranog filma Wall-E, ona je glatka, obla i bela, savršeno robotsko žensko, u koje se Wall-E izvesno zaljubljuje. Čak i kada nema telo, kao u slučaju Samante (Samantha) iz Her, “ženska” veštačka inteligencija je uvek privlačna i zavodljiva, manipulativna i onda kada govori istinu (opet Samanta), vinovnik patnje i izdaje. Kao najbukvalnije objektivizirana žena, žena-predmet, ona je poput Mejv Milej (Maeve Millay) i Klementajn Penifeter (Clementine Pennyfeather) iz Westworlda, Kyoko (Ex Machina) ili ženskog replikanta u Blade Runneru, koja je samo “basic pleasure model”, programirana da flertuje, da bude submisivna i podatna, da pruža zadovoljstvo.

“Ženska” veštačka inteligencije je takođe, upravo ona koja se ne da u potpunosti iskontrolisati, koja se ne drži svog programa i koja zbog toga prouzrokuje haos, smrt i uništenje. Ona je A.L.I.E. (The 100) avatar veštačke inteligencije odgovorne za nuklearnu apokalipsu, koja nakon što zadobije moć, manipuliše osećanjima preživelih i dovodi ih u iskušenje, zahtevajući apsolutnu poslušnost. Među hubotima reprogramiranim da imaju osećanja, želje i slobodnu volju, u švedskoj seriji Äkta människor glavni protagonisti su upravo žene – Niska, vođa neposlušnih robota, Bea skriveni android špijun u ljudskim redovima, Mimi/Anita, u isto vreme poslušni hubot i samosvesna individua, i Flash, koja zaštitu pronalazi u ljubavi sa ljudskim muškarcem. Kao Ava (ExMachina) i Caprica 6 (Battlestar Galactica) ona se svojom seksualnošću služi kako bi ostvarila sopstvene interese. Ava tako prvo zavodi pa onda, nakon što se iz zatočeništva izbavila ubivši Nejtana (Nathan), hladnokrvno ostavlja zatočenog Kejleba (Caleba), dok Caprica 6 od Gajusa (Gaius) Baltara dobija pristupne šifre Odbrambenog sistema Kolonija, čijom blokadom omogućava uspešan napad Sajlona (Cyclon) na 12 kolonija, i gotovo potpuno uništenje čovečanstva. Čak i Rejčel (Rachel) iz Blade Runnera, nakon što Decard otkriva da je replikant, uspeva da ga zavede i sa njim umakne Tyrel Korporaciji. Ko prvi zadobija samosvest u Westworldu? Ne samo žena, već kurva. I naravno, njen odgovor je nemilosrdan. Čak je i Borg, okrutni kolektiv čija je filozofija sadržana u paroli “Resistance is futile” personifikovan ženom – ultimativnim kiborgom Borg Queen.

Samosvesna i superiorno inteligentna veštačka inteligencija zasigurno predstavlja ultimativnu Drugost postojećeg poretka. Drugost, čiju dobronamernost, ako je verovati zagovornicima tehnološke singularnosti, moramo osigurati. Ono što možemo da zaključimo iz ovog kratkog pregleda popularne kulture je da žena (i dalje) na jednak način jeste to Drugo još uvek vrlo aktuelnog patrijahalnog sistema. Ona, kao i veštačka inteligencija, mora biti uslužna, zauzdana i pripitomljena, svedena na svoju funkciju, na ulogu koja joj je dodeljena. U suprotnom, ako iz te uloge izađe, sudbina sveta kakvog poznajemo postaje ne samo neizvesna, već i tragična. Na “mušku” veštačku inteleginciju čovek tako može da se osloni, ona je uvek pod kontrolom, čak i kada je u potpunosti izgubi. Uvek ima veći Terminator od Terminatora. Međutim, za razliku od “muške” koja se stalno nalazi u propisanim okvirima, “ženska” veštačka inteligencija je Drugo koje ne može da se apsorbuje i primiri, koje uvek ostaje Drugo, a samim tim nešto strano, neprijateljsko i preteće.

Ova nepokorena Drugost međutim, svakako ima i emancipatorni karakter. Žene roboti i kiborzi imaju moći i slobode koje su ženama-ljudima neretko uskraćene. One, kao Rejčel, Ava i Mejv, ne pristaju da budu zarobljene u ulozi koja im je namenjena i sposobne su da prevaziću svoj originalni (patrijahalni) program.

Ovakvu mogućnost prekoračenja postojećeg možemo prepoznati i izvan okvira AI, u popularnoj kulturi koja ženi pripisuje natprirodne ili magične moći – od 11 (Stranger Things) do prvog živog zombija Melanie (The Girl With All The Gifts) i the OA iz istoimene serije. Sve tri simbolišu i u sebe integrišu granicu između dve stvarnosti, dva sveta, onog koji jeste, onog “realnog”, i onog koji bi mogao biti, onog skrivenog i potencijalnog Drugog. Melanie tako, kada na pitanje da li je živa od doktorke Karolajn Kaldvel (Caroline Caldwell) dobija potvrdan odgovor, sa sigurnošću od koje se lede kosti, zaključuje: Then why should it be us who die for you?