Da li imate preko 18 godina?

Karmen Balseljs – žena koja je stvarala nobelovce

O krstaškom ratu za prava književnika i književnica, predvođenim od strane izuzetne žene, za koju je Isabel Aljende jednom prilikom izjavila da je sila prirode.

0
0

Pre nego što počnemo priču o ovoj neverovatnoj ženi i poslovnim uspesima, koji su zapravo kao posledicu uvek imali dobrobit za latinoameričku i širu književnu zajednicu, moramo se samo ovlaš upoznati sa funkcijom književnog agenta, koja kod nas praktično i ne postoji.

Književni agent je odbrambeni zid između pisaca i spisateljica sa jedne, i izdavača sa druge strane. On štiti prava i interese autora i autorki, nalazi im ponude za objavljivanje, pregovara o najboljim mogućim uslovima, honorarima, procentima, pravima na prevođenje, ekranizacije, dramatizacije i slično… Dakle, književni agent se stara da knjiga i njen tvorac budu što je moguće bolje obezbeđeni i da onima koji se bave pisanjem ostane više vremena da rade samo to, a da se ne gnjave birokratijom, ugovorima, papirologijom… Ili bi to trebalo da radi.

Možemo reći da se profesija književnog agenta deli na period pre i posle Karmen Balseljs. Sve dok ona godine 1956. nije osnovala svoju agenciju Agencia Literaria Carmen Balcells, položaj pisaca i uslovi pod kojima su objavljivali svoje knjige su bili bezmalo neugledni. Oni bi sklapali doživotne ugovore sa izdavačima; prava na prevođenje, honorari i procenti od prodaje nisu bili naročito povoljni po njih ili nisu ni postojali, i bilo im je veoma teško da od sposateljske profesije naprave poziv koji bi mogao da plaća račune. Tada na scenu stupa Karmen Balseljs i iz korena menja pravila igre, te pod svoje zaštitničko krilo uzima „ljude od pera“ i počinje da se o njima toliko brine i stara, ne samo na profesionalnom već i na privatnom planu, da stiče nadimak Mama Grande, Njena agencija je zastupala preko 300 autora sa španskog i portugalskog govornog područja, a među njima i šest nobelovaca: Mario Vargas Ljosa, Gabriel Garsija Markes, Kamilo Hose Sela, Pablo Neruda, Miguel Anhel Asturias i Visente Aleksandre.

Balseljs je rođena 1930. godine, u katalonskom mestašcetu Ljeida. Bila je najstarije dete u četvoročlanoj porodici i od formalnog obrazovanja imala je samo završen kurs za računovođstvo, a prvo i jedino zaposlenje pre karijere koja će je proslaviti bilo je u udruženju proizvođača mašina za pletenje. (Mada, otkriće u jednom intervjuu, koje je inače veoma nerado davala, da se tokom svoje mladosti, dok je živela u Italiji, izdržavala tako što je po ulicama i trgovima prodavala lažne perle, što je posao koji se čini kao da nije bez kapaciteta da bude literarni motiv.) Jednog dana, u udruženju u kome je radila se pojavio Brazilac kome je trebalo da mu neko pomogne sa objavljivanjem knjiga na portugalskom jeziku. Kolektiv je kao najsposobniju predložio Karmen, a nakon ove epizode počinje da radi u pravoj agenciji koju je u Barseloni osnovao rumunski pisac Vintila Horia. Pošto će on u jednom trenutku osvojiti prestižnu francusku književnu nagradu Gonkur, odlučuje da se preseli za Pariz i da proda svoju agenciju, a naša junakinja preuzima njegove klijente i započinje svoju veliku istorijsku pustolovinu.

Međutim, nakon jednog događaja, tačnije nepravde po njenom shvatanju, Balseljs počinje radikalno da revolucionalizuje uslove pod kojima se ustupaju autorska prava i objavljuju knjige, a u korist autora, tj. vlasnika prava. Naime, jednog dana je do nje došao ugovor koji je svojevremeno bio potpisan između Društva pisaca Engleske i jedne izdavačke kuće iz Barselone, a čiji predmet je bio roman „Kim“ Radjarda Kiplinga. U njemu je stajalo da ovaj izdavač nema vremensko ograničenje na prava za objavljivanje ove knjige, a poznatom nobelovcu će biti isplaćen samo jednokratan honorar, i to je to. „Ovo znači samo jednu od dve stvari – ili je moja profesija potpuno bezvredna i trebalo bi sada da odustanem od nje, ili stvari moraju da se menjaju“, rekla je Balseljs i otpočela svoj krstaški rat za prava književnika i književnica.

Najpre – ona je ugovore koje su autori i izdavači potpisivali promenila i na nivou vremena i na nivou prostora. Izdavač više nije mogao doživotno da objavljuje određenu knjigu, već je autorska prava za objavljivanje dobijao na ograničen vremenski period, najčešće od nekoliko godina. Na taj način, ugovor je mogao da bude revidiran, poboljšan ili raskinut, što je autorima, autorkama i njihovim agentima davalo mogućnost da traže bolje uslove za objavljivanje, ukoliko su nezadovoljni. Zatim, pisac ili spisateljica su morali da dobijaju procenat od prodaje u svakoj zemlji na svetu u kojoj bi se njihova knjiga prodavala, što do tada nije bio slučaj. Koliko je to bilo revolucionarno govori i gnev koji je na sebe navukla od strane onih kojima sve ovo nije išlo u prilog, pa su je karakterisali etiketama u rasponu od „materijaliste“ do „grabljivice peseta“.

Udruženje izdavača Španije, koje je svako malo bilo u sudskim sporovima sa njenom agencijom, jednom pirlikom je objavilo: „Moramo zaustaviti ovu señoru”. Ali, bili su nemoćni.

Pa ipak, Karmen Balseljs ne bi bila “Velika mama” (što je inače pozajmljeno iz naslova zbirke Markesovih pripovedaka “Smrt Velike mame”, mada Balseljs nije nešto naročito volela taj nadimak), da se bavila samo ovim, istini za volju dramatično važnim, ali u suštini pravno-formalnim unapređenjima statusa pisaca i spisateljica. Ona se o njima brinula na mnogo dublji i ličniji način. U jednom trenutku je počela da u Barselonu dovodi i okuplja određen broj latino-američkih autora koje vezujemo za pojam “latinoamerički književni bum”, iz 60ih godina XX veka. Jedna od bezbrojnih anegdota u vezi sa ovim je i ona kada je jednog dana u Londonu neko je pokucao na vrata mladog, neafirmisanog autora Marija Vargasa Ljose. Otvorivši vrata, on je isped sebe video ženu svetlih očiju, koja je od njega zahtevala samo jednu stvar – da se momentalno sa svojom porodicom preseli u Barselonu, da se okane profesure na koledžu King, gde je tada predavao, i da se u potpunosti posveti isključivo pisanju. Zbunjeni Ljosa je pokušao da objasni kako ne može da prestane da drži časove, jer mora da izdržava svoju porodicu, na šta će mu Karmen Balseljs odgovoriti zapovednički i neumoljivo: “Kolika ti je mesečna plata? 500 funti? Dobro, kad dođeš u Barselonu ja ću ti toliko plaćati, a ti imaš samo da završiš svoj rukopis.” Taj rukopis će postati monumentalni roman “Razgovori u katedrali”, koji će proslaviti ovog peruanskog nobelovca. Zato će on nakon njene smrti reći: “Ona se o nama brinula, razmazila nas, svađala se sa nama, vukla nas za uši, i ispunila nas razumevanjem i dobrotom u svemu što smo radili, ne samo u pisanju.” A ona je u velikoj meri zaista radila sve to i bila sve to što je njen nadimak podrazumevao: svojim autorima i autorkama bi tražila najpovoljniji stan za iznajmljivanje, najbolje doktore specijaliste za njihove boljke, najkvalitetnije škole za njihovu decu, a katkad je umela i da potplati nezgodne ljubavnice.

Sa Mariom Vargasom Ljosom, na Maču Pikčuu

Uz sve to, ona je imala i neverovatno izoštren njuh sa velika književna dela i nepogrešivno je znala da čak i bez uvida u celinu zaključi da li će neka knjiga postati the next big thing. Početkom 80ih godina, do tada potpuno nepoznata Isabel Aljende, nakon što je skupila hrabrost da po ko zna koji put pošalje svoj rukopis Karmen Balseljs, koji je već popriličan broj puta bio odbijen od raznih južnoameričkih izdavača, već u samom startu nije imala sreće. Roman je agenciji poslala u dva paketa, iz dva dela, međutim, samo je drugi stigao na odredište. Ali, on je za Balseljs bio i više nego dovoljan da pokaže potencijal talenta ove čileanske autorke i njenog stvaralaštva, pa će na kraju njen roman “Kuća duhova” ugledati svetlost dana. I ne samo to, postaće knjiga godine u Čileu i globalni bestseler, a njegovoj autorki će obezbediti slavu i finansijku potporu da nastavi da se bavi pisanjem. “Ona je sila prirode”, reći će Aljende za našu junakinju. “Kada smo potpisali ugovor za objavljivanje romana 1981. godine, ona je za tu priliku priredila žurku u svom stanu u Barseloni. A ja sam izgledala kao seljanka, pojma nisam imala šta je književni svet, nikad u životu nisam pročitala književnu kritiku, niti studirala književnost. Ona me je primila kao da sam već slavna spisateljica.”

I nije nikakvo preuveličavanje kada za Karmen Balseljs kažemo da je stvarala nobelovce i učestvovala u stvaranju velikog “latinoameričkog buma”.

Ona je sa poslovne strane u velikoj meri uticala na Markesovo stvaralaštvo, uspeh i slavu. Pored Ljose, i ovaj meksički nobelovac će biti njen gost u Barseloni i jedan od autora koje je njena agencija zastupala. Ona je njemu prišla kada je i dalje bio samo anonimni novinar, sa četiri knjige iza sebe, kome je uspela da kod američkog izdavača Harper & Row obezbedi za ove naslove honorar od hiljadu dolara, uz pravo da objavi njegov sledeći roman. Markes je rekao da je taj ugovor sranje, ali ga je ipak potpisao, verujući da Balseljs zna šta radi. A ona je to veoma dobro znala. Nakon 18 meseci mukotrpnog, danonoćnog, opsesivnog rada i nekoliko finansijskih brodoloma koje su mu porodicu dovele na ivicu prosjačkog štapa, Markes je završio po mnogima ključnu knjigu latinoameričke književnosti XX veka, kapitalno delo koje je svet upoznalo sa stvaralaštvom celog jednog kontinenta i od “magijskog realizma” napravilo globalni trend – “Sto godina samoće”. Harper & Rows su ovaj roman dobili za svega 5000 dolara, ali ono što je bilo mnogo važnije jeste što je to otvorilo vrata kritičkim tekstovima i prikazima u američkim književnim časopisima, na prvom mestu u Njujork Tajmsu, a ovo će dalje uticati na to da ovaj roman do danas bude prodat u 50 miliona primeraka. Kada je Markes preminuo, njegovi sinovi su, između ostalog, kratko izjavili: “Nemamo nameru da menjamo agenciju koja zastupa autorska prava našeg oca.” Gabo, kako je bio Markesov nadimak, poznat po svom smislu za humor, jednom je nazvao telefonom Balseljs i upitao je: “Karmen, voliš li me?” Dobio je adekvatan odgovor: “Ne mogu to da ti kažem, jer ti i dalje predstavljaš 36.2 posto našeg prihoda.”

U svom tom njenom strogom i odgovornom profesionalizmu bilo je i doze mistike i sujeverja, što je obično u suprotnosti sa nekakvom uvreženom idejom hladnokrvnog biznismena. Ona je savetovala svojim autorima da ugovore potpisuju na datume koji se završavaju brojem 7, sve kucaće mašine u njenoj kancelariji su morale biti žute boje, za koju je verovala da joj donosi sreću, a ponekad je pred teške poslovne odluke otvarala tarot. Međutim, kao nimalo metafizičko i onostrano objašnjenje njenog uspeha nameće nam se i njena lukavost. To bi moglo da ilustruje njeno odglumljeno, nevešto dopuštanje da, tokom pregovora o autorskim pravima sa izdavačkim kućama, predstavnici tih firmi vide svote koje joj je ponudila njihova konkurencija, a koje su mahom bile lažne ili nepostojeće. Ali, bilo da je konsultovala onostrane, nevidljive sile, ili koristila svoju urođenu dovitljivost, Karmen Balseljs je uvek sve radila za dobrobit svojih štićenika i štićenica, a zauzvrat, ona je od njih dobijala bespogovornu lojalnost, pa bi na sve stvari u vezi sa poslom oni uvek davali identične odgovore: “Biće kako Karmen kaže…”

Da je njena uloga u svetu književosti grandiozna potvrđuje i podatak da je 2011. godine špansko Ministarstvo kulture otkupilo njenu celokupnu arhivu za neverovatnih 3 miliona evra. To podrazumeva oko 2.000 kutija sa dokumentima čija dužina zbirno iznosi 2.5 kilometara. U njoj se nalaze, pored ugovora sa autorima, delova prepiske, poništenja štetnih ugovora između autora i izdavača, i pojedine verzije rukopisa pisaca i spisateljica koje je agencija Karmen Balseljs tokom godina zastupala. Iz njih možemo videti kako je to izgledalo kada je iza književnika i književnica, koji su ponekad kao kompenzaciju za honorare dobijali džempere i kolutove sira, stala odlučna žena sa autoritetom i vizijom:
– pismo od 26. oktobra 1982, za izdavačku kuću Bruguera: Dobili smo vašu ponudu u vezi sa reizdanjem romana “Patrijarhova jesen” Gabrijela Garsije Markesa – ne slažemo se sa uslovima i ne prihvatamo vašu ponudu. Garsiji Markesu moraju u potpunosti biti isplaćena autorska prava, kao što je navedeno u ugovoru, a ne samo polovina iznosa. Ili vam recimo proizvođači papira takođe otpišu pola duga, da biste mogli to da uložite u promocije?
– pismo od 16. jula 1979, za izdavača Losada: Sa žaljenjem vas obaveštavamo da ukoliko u toku sledeće nedelje ne dobijemo dokaz da ste nam isplatili sve zaostale dugove, smatraćemo da je time ugovor za autorska prava Rafaela Albertija raskinut. Insistiramo i očekujemo da ćete učiniti sve što je moguće u slučaju ovog autora.

“Suprotno onome kako izgleda, kada je u pitanju biznis, ja sam neumoljiva”, rekla je jednom o sebi.

Godine 2000. se zvanično povukla iz posla i prepustila agenciju mlađim kolegama, ali se još jednom vratila 2008, jer je firma počela da posustaje pod tererom dugova, pa i da gubi neke od veoma značajnih autora, kao što je Roberto Bolanjo. Veliki njujorški književni agent, jedan od najvećih magnata u ovom poslu, Endrju Vajli, u određenim krugovima poznat pod nadimkokm “Šakal”, dvadeset godina je pokušavao da kupi agenciju Karmen Balseljs, ali ona je odbijala. Kada je posle skoro dve decenije pristala, pregovori oko spajanja ove dve agencije su propali, jer Balseljs nije delila viziju nove zajedničke firme. Posle Vajlija, još jedan od najvećih igrača u poslu Endrju Nirnberg se takođe zainteresovao za kupovinu njene agencije, ali ni njegovi napori nisu urodili plodom. Karmen Balseljs je preminula 2015. godine, a posle njene smrti firma je ostala u vlasništvu porodice. Njenu agenciju je u jednom tekstu španski El Paísopisao kao “oktopoda koji je pružio pipke na sve kontinetne”. Pa ipak, ona je do kraja ostala skromna po pitanju uloge profesije kojom se bavila u polju književnosti: „Biti književni agent: to je skroman posao. Ali je to posao koji je važan za pisca. Na toj poziciji moraš da donosiš ispravne odluke u ime svojih klijenata. I problem nastaje kada se ego agenata nađe na putu. Veoma je važno da agencija bude osoba, jedna osoba. Ne radi se o novcu.”

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: