Dilan Dog: U susret promenama

U godini u kojoj obeležavamo tri decenije objavljivanja Dilana Doga u Srbiji, njegov izdavač, Veseli četvrtak, se – pored sopstvenog specijalnog izdanja za tu priliku, grandiozne knjige Majke i očevi – udružio sa Stripotekom i Politikinim zabavnikom. Tako se Dilan premijerno našao na stranama naše najvažnije strip-revije i kultnog magazina, u kome stripovi oduvek imaju važno mesto…

Dilan Dog, uz Zagora i Alana Forda, spada u najpopularnije stripove na Balkanu. Dok Dilan i Zagor dolaze iz iste izdavačke kuće, italijanske mašinerije Serđo Boneli Editore, to nije slučaj sa Alanom Fordom. Iako je takođe delo italijanskih autora, čuvenih Bunkera i Magnusa, glavni razlog njegove popularnosti leži u činjenici da sjajno prezentuje balkansko preživljavanje i snalaženje. Brojni momenti iz tog višedecenijskog fenomena su odavno postali opšte mesto, poput replika iz domaćih filmova. Popularnost Zagora možemo vezati za, nažalost tradicionalno, shvatanje stripa kao izvora zabave. Raznovrsnost priča, koje nalazimo u ovom avanturističkom serijalu, je najbolje opisao jedan stripski forumaš rečima da je „Zagor žanr za sebe“. Mnogi od stripa ne traže – niti očekuju – nešto više od toga, pa zato vole baš avanture Duha sa sekirom. Međutim, dok Alan Ford podvlači i važnost stripa kao medija, Dilan sadrži i izraženu artističku crtu, a zanimljivo, u sva tri slučaja postoje brojni ljubitelji koji ne čitaju nijedan drugi strip, osim nekog od ova tri.

Avgusta ove godine se navršilo tačno tri decenije otkako se prva epizoda Dilana Doga našla na kioscima u Srbiji, odnosno tadašnjoj Jugoslaviji. Izdavač je bio novosadski Dnevnik, poznat po legendarnim edicijama Lunov magnus strip i Zlatna serija. Specijalno izdanje ove druge je bio upravo Dilan Dog. Ta priča, Zora živih mrtvaca, omaž čuvenim zombijevskim eskapadama nedavno preminulog Džordža Romera, je bila prevedena kao Doktor Ksabaras. Dilanov stripski otac je novinar i pisac Ticijano Sklavi, a njegov izgled je, po liku glumca Ruperta Evereta, Sklavi koncipirao sa Klaudijem Vilom. Vila je ujedno bio prvi crtač naslovnih strana serijala, dok je prvu epizodu nacrtao Anđelo Stano. Stano je kasnije od Vile preuzeo crtanje naslovnih, čime se bavio preko dve decenije i tako u mnogome kreirao vizuelni identitet – iako nije nacrtao mnogo epizoda – ovog samo naizgled horor serijala…

Sâm lik Dilana nije pretrpeo bitne promene za trideset godina. Prepoznatljiv je po crvenoj košulji i crnom sakou, kao i plavim pantalonama. Uniformisan, dakle. Njegov verni pratilac je Gručo, sarkastično spadalo i doppelgänger čuvenog komičara, Gruča Marksa. Gručo je riznica iritantnih viceva, uvek tu da u pravom (čitaj: poslednjem) trenutku dobaci revolver svom šefu. Dilanov najbolji prijatelj je njegov nekadašnji šef, inspektor Blok, iz vremena u kome je radio u Skotland jardu, pre nego što je postao istraživač noćnih mora. A kad smo kod toga: stara legitimacija otvara mu većinu vrata bolje nego bilo koja lepa reč. Tu je još nekoliko pratećih junaka, koji se pojavljuju s vremena na vreme, poput ekcentričnog bogataša, lorda Velsa i vremešnog medijuma, madam Trelkovski; ali i Smrti sâme, s kojom Dilan redovno vodi filozofske razgovore… Još, u slobodno vreme Dilan svira klarinet i sklapa maketu galije. Vegetarijanac je i veliki protivnik tehnološkog napretka; ljubitelj mnogih lepih stvari karakterističnih za XX vek, od kojih je daleko najlepša njegova kabriolet buba, s čuvenim “DYD666” tablicama. A tu je još jedan zaštitni znak serijala, devojke meseca, koje netragom nestaju, kako se završi koja epizoda, iako je zaljubljivi Dilan imao i nekoliko pravih ljubavi (jednom bio i oženjen!).

Kaiš iz Posle ponoći (crtež: Kazertano)

Serijal počinje jednom zombijevskom avanturom, u kojoj srećemo i čoveka koji će postati Dilanov arhinemezis – spomenutog doktora Ksabarasa – čije je ime anagram od “Abraksas”. Reč je o mitološkom biću, za koje se vezuje kako božanska, tako i demonska simbolika, što jasno govori o poslanju, kako kasnije saznajemo, Dilanovog oca. Sklavi je Dilana osmislio po čuvenom pesniku Dilanu Tomasu, poznatom po dekadentnom životu, kakav je bio i deo Dilanovog (on je, pored mnogo čega ostalog, i lečeni alkoholičar). Tomasovo delo, Portret umetnika kao mladog psa (Portrait of the Artist as a Young Dog), je, može biti, poslužilo za prezime našeg junaka. Sklavi se potom okreće serijskim ubicama, vešticama i vukodlacima, duhovima, ali već sa sedmom pričom, Zonom sumraka, otpočinje beskrajna primena verovatno omiljene Sklavijeve narativne tehnike, inverzije. S njom pod ruku ide kontrast, pa tako Dilan Dog sve manje ostaje horor per se, a sve više postaje kritika savremenog društva, kao, na primer, kroz birokratsko viđenje pakla ili japijevski vampirizam. Prava čudovišta su ljudi, a u (naizgled) monstrumima se krije ljudskost. Uopšte, Sklavi piše čitav niz prikaza užasa svakodnevice, tavorenja i otuđenosti običnih, “malih” ljudi.

Međutim, valja biti iskren i priznati da mnoge epizode nisu izdržale test vremena, tim pre što je Sklavi preterivao s “pozajmljivanjem” ideja iz horor filmova aktuelnih tokom osamdesetih, pa je tako mnoge priče o Dilanu dodatno vezao za vreme njihovog nastanka. U jednom trenutku se Ticijano Sklavi povukao (pa se vraćao i opet povlačio…), a njegova nezvanična naslednica postala je talentovana spisateljica Paola Barbato. Tu su i brojni drugi scenaristi, kao i crtači, koji su tokom tri decenije mahom pratili Sklavijeve temelje, ali se to odrazilo kroz repetitivnost i pad kvaliteta, uz tek pokoji biser. Barbatova je uspela da prizemlji Dilana, učini junaka unekoliko realnijim, što je naišlo na podeljene reakcije kod publike… Ipak, zbog uskogrudog uredništva, ne i da unese drastične promene. Te promene morale su da sačekaju čoveka koji izdavačku kuću Boneli na velika vrata uvodi u XXI vek, pa tako i Dilana: Roberta Rekionija. Upravo zato se Veseli četvrtak (VČ u nastavku teksta) odlučio da u knjizi Majke i očevi objavi priče koje jasno pokazuju evoluciju serijala, ako već ne sâmog junaka. To su Sklavijev kraj (?) serijala, Priča o Dilanu Dogu, te Rekionijeve najvažnije epizode, Mater morbi i Mater dolorosa.

Mater morbi

Panel iz kratke priče Drugi (crtež: Pikato)

Naime, serijal je odavno postao entitet za sebe; svojevrsni poligon za pripovedanje o najrazličitijim temama, i velikim i malim, ali gotovo uvek takvim da je Dilan samo posmatrač ili katalizator događaja, više nego glavni junak (naizgled sopstvenih) priča. Neke od njih su kontradiktorne u pogledu kontinuiteta, pa postoji ideja kako je svaka epizoda smeštena u odvojen univerzum. To se pokazalo kao dobitna kombinacija i Dilan Dog je jedan od retkih stripova, koji ne samo da traju, uprkos svojim nedostacima, nego aktivno privlače nove čitaoce devetoj umetnosti. Udruživši se sa redakcijama najpre Stripoteke, a onda i Politikinog zabavnika, VČ je, kroz dve kratke priče, uspeo da ostvari nekoliko stvari: da prikaže srž Dilana kao serijala koji je toliko voljen, ali i da približi neophodnost promena kroz koje on trenutno – i konačno, dodali bi mnogi ljubitelji – zaista prolazi. U Stripoteci 1145 je objavljena epizoda Saldo, scenariste i doskorašnjeg urednika serijala, Gvaldonija i crtača de Tomaza, a u Zabavnicima 3423-3425 jedna od premijernih priča iz edicije Kolor fest, Pregažen vremenom novog urednika, Rekionija, i izuzetnog crtača, Masima Karnevalea.

“Da čovek ne poveruje. Da bih podigao pare, u banci kažu kako moram da ih imam na računu!”

Na početku Salda, hronično dekintirani Dilan nasred ulice nailazi na lovu koju je neko izgubio (?). Prostodušan kakav jeste, on namah “zaključuje” da su ispale prolazniku koga je ugledao i kome daje novac… No, nakon što čuje “glas” iz bankomata, situacija se ponavlja. Naš radoznalac ne miruje i pokušava da utvrdi poreklo novca, pa najpre odlazi u banku, a potom se obraća sada penzionisanom Bloku, ali iz oba izvora dobija uverenje da je novac “čist” i da može da ga zadrži. No, on odbija da uzme nešto što mu ne pripada, a usput sebi, kao i (ne)obično, navlači nevolju za vrat, u vidu bankarske mafije (?)… Ispostavlja se da je onaj koji je Dilanu bukvalno bacio novac u ruke – humanizovani bankomat, željan da nekome ispriča svoju “životnu” priču… U ovoj ne preterano inovativnoj, ali svejedno zanimljivoj priči iz 2015. godine, Gvaldoni ističe jedan od najvećih kvaliteta ovog stripa, odnosno snagu jedne od glavnih ideja-vodilja Ticijana Sklavija: njegovu želju da čitaoci makar pokušaju da razumeju svet oko sebe. On tako poručuje da prihvatimo svaki vid različitosti kao bogatstvo kreacije, a ne kao grešku prirode, što serijal svrstava u red velikih naslova poput Korta Maltezea ili Kena Parkera.

Naslovna strana Stripoteke u kojoj je objavljena priča Saldo (autor: Điđi Kavenago, čovek koji je posle mnogo vremena nasledio Anđela Stana na crtanju naslovnih strana)

I dok je Saldo, po mnogo čemu, tipičan Dilan, Pregažen vremenom to i jeste i nije. Premda je bilo mnogo priča u regularnom, mesečnom izdanju, u kojima su scenaristi, na čelu sa Barbatovom, ukazivali na tapkanje u mestu, koje je zahvatilo serijal, rekosmo, prave promene desile su se tek sa Rekionijem. Izvesni Aksel Nil, po “zanimanju” serijski ubica, se budi iz kome posle dvadeset godina. Ime je dobio po Ekslu Rouzu, frontmenu GnR-a, a izgledom podseća na još jednog člana tog benda, gitaristu Sleša, samo u gigantskoj verziji, koji vitla dvoseklom sekirom. Pre dve decenije, Dilan je bio deo snaga koje su pokušale da ga zaustave svim raspoloživim oružjem, ali ni to ga nije ubilo… Sada, u razgovoru sa Blokom, ističe kako Aksela, kome nije trebalo mnogo da počne da iza sebe ostavlja krvavi trag, “najpre valja naći”, a kako ga zaustaviti – rešiće kad ga nađu…

Panel iz priče Pregažen vremenom

Nekada mu je “uža specijalnost” bila ubijanje mladih devojaka, u izletištu pored jednog jezera… Dilan i Gručo odlaze tamo, ali na tom mestu zatiču tržni centar. Aksel je unutra, ali pored toga što ubija, ne uživa u tome: jer, gde su njegove kamperke? Zašto se više niotkuda ne čuje glam metal? Zašto se više ne snimaju splatter-i? Dilan se upušta u pregovore, koje vodi prilično ravnodušno, objašnjavajući Akselu da se obreo u svetu oružja za masovno uništenje, političke korektnosti, interneta i ostalog što nas okružuje u današnje vreme. I da za ljude poput njega nema mesta u takvom svetu, jer bi čak i psiholozi relativizovali posledice nasilja koje je počinio. On više nije zastrašujuć, on je sada smešan. Isto tako, ni Dilan Dog više nije serijal koji se može razvijati pod uticajima iz osamdesetih, niti na način koji je bio rabljen od njegovog nastanka naovamo. Limbo u kome se serijal nalazio, sâm Dilan objašnjava rečima:

“Imao sam čitavih dvadeset godina da se naviknem, Aksele… A ni dan-danas ne razumem svet koji me okružuje!”

Krajem novembra, VČ će objaviti prvu epizodu inoviranog Dilana Doga pod Rekionijevom uredničkom palicom, Duboki svemir. Vreme je da i on zakorači u XXI vek! Neke od novina su Dilanov mobilni telefon, Blokov odlazak u penziju, a tu je i novi arhinemezis (?), misteriozni biznismen Džon Goust… Ovo poslednje je od velikog značaja, jer je jedna od promena strogo insistiranje na kontinuitetu, što do sada nije bio slučaj. Malo je reći kako jedva čekamo… Do tada, oprostimo se, makar simbolično, od starog Dilana, kroz priče Saldo i Pregažen vremenom, što bismo mogli navesti kao još jedan razlog njihovog objavljivanja. A vrlo brzo, poručuje Rekioni lično, čeka nas…

Roberto Rekioni s najavom za Duboki svemir