Da li imate preko 18 godina?

Velimir Valožić: čovek koji je prvi izdavao knjige u Srbiji

Ovim tekstom osvrćemo se na to ko je, kada i na koji način načinio prve izdavačke korake (ili podvige) kod nas.

0
0

Svake godine se pojavljuje sve više novih izdavača, stari izdavači svake godine uvećavaju broj novih izdanja, a nisam siguran koliko se čitalačka publika i njena platežna moć uvećavaju… Svakako da, uz dovoljno truda i pameti, ima mesta da srednji i mali izdavači rastu. Inače, s tim u vezi, godišnje se u Srbiji objavi preko 10.000 knjiga, od kojih na prevedenu i domaću književnost odlazi oko 4.000. Iako registrovanih izdavača u našoj zemlji ima preko 400, manje od polovine je aktivno, ali i to je očigledno dovoljno da se proizvede ovolika količina knjiga. Pored toga, impozantan je podatak da Narodna biblioteka Srbije dnevno izda oko 20 ISBN brojeva (ISBN je International Standard Book Number – jedinstveni identifikacioni broj koji se dodeljuje svakoj publikaciji na svetu). Kada se uzme u obzir da sam u ovom poslu oko pola decenije, ne mogu da se načudim da nikad nisam sebi postavio pitanje ko je prvi u mojoj zemlji počeo da se bavi njime.

Jednog dana sam se u šetnji obreo na uglu ulice Pop Lukine i Kosančićevog venca, tamo gde počinje Varoš kapija, kada mi je pažnju privukla komemorativna ploča na fasadi jedne od zgrada, na kojoj je pisalo sledeće:

Prvi knjižar i izdavač u Srbiji
VELIMIR VALOŽIĆ
1814 – 1887
Na ovom mestu u periodu od 1854. do 1939. godine nalazila se Knjižara Velimir Valožić.
Spomen ploču podižu njegovi potomci

Odmah mi je, naravno, bila jasna unekoliko poražavajuća činjenica da se izdavaštvo i knjižarstvo kod nas javljaju tek sredinom XIX veka, dosta kasno, kada se uzme u obzir na to da moderno štamparstvo, tj. još uvek aktuelna “Gutembergova era” počinje sredinom XV veka. Upravo od kada datiraju prve inkunabule (incunabula) tj. najstarije sačuvane (bilo tabularne, bilo tipografske) knjige. Borba za sticanje državne nezavisnosti čini se možda jedinim opravdanim razlogom za naše večito povesno kaskanje za ostakom sveta, pa je tako i širenje pismenosti, preduslov za razvijanje književnosti i književne publike, među najširim slojevima naroda moralo dobrano da sačeka.

Po povratku kući, nadao sam se da će mi Google pružiti više informacija o Velimiru Valožiću, ali sam našao jednu od  “najmršavijih” stranica na Wikipediji koju sam ikada video. Pod odrednicom sa imenom prvog srpskog izdavača stajala je jedna jedina rečinica, propraćena crno-belom slikom lepog, crnomanjastog muškarca:

Osim što su informacije bile oskudne, makar sam saznao da prvi srpski izdavač nije bio Srbin. Na Fejzbuk grupi “Češka beseda Beograd / Česká beseda Bělehrad” našao sam i fotografiju Valožićeve knjižare. Iako nedatirana, pokazivala je kako je ugao Pop Lukine i Kosančićevog venca izgledao nekada, možda početkom XX veka. Nekoliko pogodaka dalje u Google-ovoj pretrazi otkrivam link ka RTS-ovom sajtu za potkast jedne emisije „Kod dva bela goluba“, koja se od 1968. emituje na Radio Beogradu 1. Ova je u potpunosti bila posvećena Velimiru Valožiću. Dok sam je preslušavao, radujući se što napokon saznajem više o biografiji čoveka koji me zanima, do svesti mi dopire koliko ću se namučiti dok budem iznova i iznova preslušavao i prekucavao delove koji će mi trebati za tekst. U jednom trenutku sine mi spasonosna ideja – šta ako se na samom kraju emisije pomene odakle je preuzet tekst koji je u njoj čitan, ili makar ko ga je napisao.

I tako, dok sam se divio sebi i svojoj spasonosnoj dovitljivosti, čuo sam da je pročitani tekst preuzet iz knjige „Staro srpsko knjižarstvo“ Valožićevog imenjaka Velimira Starčevića (Službeni glasnik, 2011). U njoj se tema knjige, štampe i knjižarstva obrađuje od prvih srpskih pisanih spomenika (Miroslavljevo jevanđelje) i prvih štamparija, koje su silom prilika nastajale pod okriljem manastira, a završavaju se listom uticajnijih knjižara XX veka iz svih delova Srbije, na čelu sa Gecom Konom. Među njima je zastupljen i Velimir Valožić, skupa sa svojim sinovima Milošem i Dušanom, koji su nastavili porodični započet od strane njihovog oca. U spisku literature koju je Starčević koristio nalazim da je deo o Valožiću preuzet iz eseja Ljubomira Durkovića-Jakšića Knjižara Miloša Popovića i Velimira Valožića, objavljenom u „Godišnjaku grada Beograda” iz 1979. Koliko je samo moje iznenađenje i ushićenje bilo kada mi je prijatelj odnekud sa interneta iščeprkao taj esej iz neke on-line datoteke. Ovaj tekst mi je kako je Miloš Popović bio prehodnica Valožiću i kako je utirao put za razvoj knjižarstva. Dakle, najpre ukratko o Milošu Popoviću.

Svakako da ni izbliza nije najznačajniji, ali je zanimljiv podatak da je bio brat Đure Daničića. Rođen je u Novom Sadu, a karijeru je proveo kao urednik prvog beogradskog časopisa „Srbske novine“, koji je bio službeni list Kneževine Srbije. Shvatajući koliko je važno širenje pismenosti i proizvodnja knjiga za narod koji posle nekoliko stotina godina pravi prve korake u stabilizovanju svog nacionalnog identiteta, Popović je u svom časopisu redovno oglašavao i reklamirao sve knjige koje je štampala tzv. Tipografija. Prema Hatišerifu iz 1830. godine, Srbi su po prvi put dobili slobodu da otvaraju svoje zvanične štamparije. Već naredne godine, osnovana je, po naređenju kneza Miloša (koji je, inače nepismen, veoma jasno shvatao dramatičnu važnost ovog poduhvata), Knjažesko-srbska knjigopečatnja, skraćeno nazvana Tipografija, prema imenu revolucionarne Gutembergove tehnologije štampe. Najpre smeštena u objektu preko puta Saborne crkve, gde se danas nalazi restoran „Znak pitanja“, potom preneta u Kragujevac, najzad je vraćena u Beograd i trajno smeštena na adresi Pop Lukina 14. Pošto govorimo o periodu prvobitnog stvaranja mnogih institucija u Srbiji, i mnoga zvanja i profesije se u njoj javljaju po prvi put. Jedno od njih je i prvi srpski „zvanični štampar“ koji opet nije Srbin, već Nemac Adolf Berman. Veoma vešt i talentovan zanatlija, Berman je, zahvaljujući svojoj nadarenosti i znanju postavio Tipografiju na noge. Pruski kralj ga je odlikova zlatnom kolajnom.

Velimir Valožić

Miloš Popović shvata da sama štamparija nije dovoljna u misiji širenja obrazovanja i pismenosti, pa dolazi na ideju da otvori knjižaru u Beogradu. Tadašnje Popečiteljstvo prosveštenija (što bi danas bilo Ministarstvo prosvete) šalje predlog Sovjetu da se Popoviću odobri pomoć pri otvaranju knjižare, što biva odobreno 15. aprila 1851. godine. Međutim, Popović će vrlo brzo upasti u organizacione i operativne probleme, zapetljavši se sa „nepopustiljivim i škrtim odgovornim vlastima“, kako ih naziva Durković-Jakšić, a u vezi sa odobrenjem rabata (jer, tehnički, Popović je prodavao državne knjige, štampane u državnoj štampariji), snabdevanjem komisionih knjižara po Srbiji, organizacijom rasturanja knjiga, finansijskom podrškom države… Jer prema ugovoru koji je Popović potpisao sa Popečiteljstvom, on je i zvanično postao glavni državni knjižar, odgovoran za sve ove poslove. Tokom sve intenzivnijih birokratskih nesporazuma, Popović će za pomoćnika Popečiteljstva prosveštenija Kostu Cukića napisati 25. septembra 1851. obimno pismo, na sedam strana, u vezi sa organizacionom problematikom prodavanja i rasturanja knjiga. Ovo će postati prvi srpski dokument o osnovama knjižarstva. Međutim, dve godine kasnije, izmoren nadgornjavanjima sa državom, mukotrpnim i malim koracima u razvitku ovog posla, a nadasve pritisnut obavezama oko uređivanja „Srbskih novina“, gde je i dalje bio urednik, Popović odlučuje da napusti knjižarstvo 6. avgusta 1853.

Sada dolazi red na junaka ove priče. Laurenz Wallauch se rodio u Lajtomišlju, u Češkoj, a u Pragu je studirao po jednima teologiju, a po drugima filozofiju, dok je definitivno studirao medicinu u Beču. Godine 1850. odlučuje da se preseli u Srbiju i zapošljava se u knjižari Miloša Popovića kao delovoditelj. Naredne godine se ženi srpkinjom Persidom, prelazi iz katoličanstva u pravoslavlje i uzima ime Velimir Valožić. Srpsko državljanstvo dobija 1853, iste godine kada preuzima Popovićevu knjižaru. Međutim, sačekali su ga gotovo identični problemi koji su naterali Popovića da odustane od knjižarskog posla. Uz nepredusretljive vlasti, stvaranje čitalačke publike u oslobođenoj Srbiji je i dalje bilo mukotrpan posao. U to vreme je u “Srbskim novinama” objavljen tekst Naša književnost u kome se navodi da je retko koja knjiga uspevala da bude prodata u dve hiljade primeraka. Prosek je iznosio između 500 i 600 kopija, a knjige su generalno veoma retko imale reizdanja.

Sada kada je već uveliko bio državljanin Srbije, Valožić je 8. septembra 1854. dobio odobrenje da knjižaru prebaci na svoje ime i da je u skladu sa time i preimenuje u “Knjižara Velimira Valožića”. U godinama koje slede, on, zadržavši zvanje glavnog knjižara, i dalje muku muči sa rabatima, kategorizacijom državnih i školskih knjiga i uslova pod kojim će ih prodavati, a problem ima i sa valutama, pošto je monetarni sistem Srbije (ako se tako može nazvati) “zaglavljen” između zlatnika i turskog novca. Iako je knjižarska profesija bila mlada u Srbiji, već 1860. se pojavljuje i konkurencija. Trgovac iz Beograda Milovan Božić traži od Popečiteljstva da se njemu povere poslovi glavnog knjižara i obećava da će po celoj Srbiji otvoriti čak 33 prodavnice knjiga, što je bezmalo duplo više nego 17, koliko ih je Valožić organizovao i snabdevao. Pa ipak, Popečiteljstvo odlučuje da obnovi ugovor sa Valožićem. Službenici Popečiteljstva u svom obrazloženju navode da su do ove odluke došli, između ostalog, i zbog toga što je Valožić razvio i jednu od prvih distributerskih mreža sa drugim zemljama Evrope, pa je imao svoje komisionare i u Moskvi, Beču, Lajpcigu… A pored toga, uspeo je da unapredi rad i poveća profit knjižare, u koju je uložio svu svoju ušteđevinu donešenu iz Češke.

Sa izdavačkom delatnošću počinje da se bavi 1858. godine, tačnije kada je dobio odobrenje da Tipografija može da štampa naslove po njegovom izboru, dok će kasnije početi da sarađuje i sa privatnim štamparijama. Prva publikacija koju je izdao bio je kalendar “Mladi Šumadinac”, a prva knjiga koju je objavio jeste “Noviji razgovori na srpskom, francuskom, nemačkom i talijanskom jeziku ili više od ovih jezika” Jova Milovanovića. Valožić je nastavio da objavljuje razna domaća i strana dela, u opsegu od stručne, zanatske i naučne literature do beletristike. Godine 1865. je pokrenuo biblioteku Zabavna čitaonica, a zatim je usledila “Galerija znamenitih žena srpskih” Mihaila Rozena, po vokaciji doktora i publiciste, koji je radio za prvu srpsku državnu novinsku agenciju. Doduše, neki su za njega tvrdili da je bio austrougarski agent u Srbiji.

U drugoj polovini XIX veka, jedna od najgrandioznijih intelektualnih figura na kulturnoj i političkoj sceni definitivno je bio Stojan Novaković. Filolog, istoričar, bibliograf, književni istoričar i kritičar, smatran je za neobično veliki autoritet u domaćim intelektualnim krugovima i institucijama. Bio je i diplomata, predsednik vlade, predsednik Srpske kraljevske akademije itd… Zanimljivo je napomenuti da je Novakovića od njegove potencijalne književničke karijere odgovorio upravo pomenuti Đura Daničić, uz obrazloženje da je za književno stvaralaštvo potpuno netalentovan. Novaković, moćan i uvažavan, u jednom od svojih tekstova, osvrnuo se i na izdavačku delatnost Velimira Valožića:

Knjižarnica V. Valožića unela je u repertroar naše prostonarodne publike senzacionalni srpski orman, vrstu knjige s kojom nismo ništa dobili, a koju su, posle, u nas i drugi negovali, računajući neprestano na veliku prostonarodnu publiku. Rado priznajemo Knjižarnici V. Valožića da se u svom radu i izboru pri izdavanju upravljala i boljim pobudama. Ali u njenom radu opet preteže ono “što prolazi” i ono “što se traži”; izbor književnih dela ređe je tražila od kritike i rukovodnih književnih krugova, a češće i redovno od kupaca, i to od kupaca prostonarodne publike. Misao književnika i kritičara da bi trebao boljoj knjizi, s nešto naprezanja i staranja, tražiti puta i prohodnje, ova Knjižara, kao trgovački nepraktičnu, ponajviše odbacivala je. 

Pod jedan, ono što odmah možemo uvideti jeste da Stojan Novaković ipak nikada nije morao da živi od izdavanja i prodavanja knjiga. Jedan aksiom u izdavaštvu do dana današnjeg nije opovrgnut – pre ili kasnije, ukoliko se želi da se napreduje iole bržim tempom, mora se napraviti kompromis između objavljivanja “visoke književnosti” i belestristike, žanra, popularne psihologije i drugih “nižih” oblika pisane reči. Pod dva, vidimo i da je Novaković bio elitista koji je smatrao da je toj “prostonarodnoj publici” potreban autoritet koji će u njeno ime odlučiti šta je dobar književni ukus, jer ona sama za tako nešto, po njegovom sudu, nije sposobna. Pod tri, to “staranje” o “boljoj knjizi” koje se pominje trebalo bi da se odnosi na državnu brigu o izdavačkom sektoru i pružanje svakog vida pomoći ovoj, ipak, na kraju krajeva, privrednoj ali ne preterano profitabilnoj grani. Ali vidimo po slučajevima i Miloša Popovića i Velimira Valožića, a i drugih pionira ovog zanata, da je tadašnja situacija gotovo identična ovoj današnjoj – interesovanje države za pomaganje te famozne “bolje knjige” jeste pretežno mršavo, nedaleko od nepostojećeg. Pa ipak, uprkos svemu ovome, Valožić je nastavio do kraja života da se bavi izdavaštvom i knjižarstvom, a u jednom trenutku je, otkupljujući stare knjige, postao i prvi srpski antikvar.

Što se tiče konteksta trenutka u kome se sve ovo događa, veoma je bitna 1847. godina, koja se smatra godinom konačne pobede reformatora u ratu za srpski jezik i pravopis, što je inače ime čuvene polemičke studije Đure Daničića. Naime, te godine se pojavljuju Vukov prevod “Novog zavjeta”, Njegošev “Gorski vijenac” i“Pesme” Branka Radičevića. Sva tri dela su objavljena na narodnom, reformisanom Vukovom jeziku, koji je potisnuo dotadašnji standard književnog, slavenosrpskog jezika. Međutim, dok su ovo podaci koji se uče još od osnovne škole, niko ne spominje tadašnje srpske romanopisce, poput Milovana Vidakovića, rodonačelnika žanra “moralnih i sentimentalnih povesti”. Vidaković je trpeo teške kritike Vuka Karadžića, veoma agilnog u obračunu sa ovom vrstom literature, koju je smatrao ne samo bezvrednom, već i opasnom za pitanje jezičke reforme. Takva je bila i proza “oca srpskog teatra” Joakima Vuića, prepuna patetične i lirske osećajnost oblikovane prema matricama dominatnih evropskih književnih pravaca i škola. Ako je i istina da ovi autori nisu doprinosili jačanju kvaliteta srpske književnosti u XIX veku, svakako su doprinosili njenoj razgranatosti i diverzifikaciji.

Nakon Valožićeve smrti, posao su preuzela njegova dva sina. Mlađi Dušan je nastavio porodični posao, po očevoj želji. Preselivši se u Niš, paralelno se bavio izdavaštvom i knjižarstvom. Veliki trud je ulagao u distribuciju knjiga u južne krajeve Srbije, koji su tek dobijali svoju autonomiju, a dovijao se i kako da proturi srpske knjige iza turske granice, u krajeve gde su živeli Srbi. Jedan od tih načina je bio krijumčarenje knjiga u širokim turovima suknenih čakšira mladića i seljaka od poverenja. Uspešno se bavio i politikom, pa je tako bio biran za kmeta niške opštine i poslanika u Velikoj narodnoj skupštini. Stariji sin Miloš je karijeru započeo u očevoj knjižari, gde je prvo bio pomoćnik, pa saradnik i na kraju vlasnik. Još dok je sarađivao sa ocem, preuzeo je na sebe izdavački deo posla u kome mu je pomagao Milovan Glišić. Nakon nesrećne pogibije, kada je pao pod voz koji mu je odrubio glavu i levu ruku, Knjižara Velimira Valožića dolazi u ruke njegovih unuka, Miloševih sinova, Mihaila i Dragutina. Prvi će relativno brzo napustiti porodični posao, dok će drugi nastaviti da se bavi knjigama. Dragutin je posao vodio sve do 1939. godine, kada je izdat nalog da se objekat u kojem je bila knjižara sruši. I tako je, nakon tri generacije koje su radile na razvijanju izdavaštva, prodaje i distribucije knjiga u Srbiji, nestala Knjižara Velimira Valožića, prvog srpskog izdavača.

Dušan i Miloš Valožić

Očigledno je na ovom primeru da je u prvim godinama po oslobođenju i uspostavljanju srpske državnosti, štampanje, izdavanje i distribucija knjiga bilo pitanje od visokog državnog interesa, kojim je mlada kneževina, makar nominalno, želela ozbiljno i temeljno da se bavi. Ali, Velimir Valožić, a verovatno i druge njegove ondašnje kolege susretali su se sa i danas aktuelnim problemima. Mali, a i poneki srednji izdavači, velike napore ulažu u iznalaženje što efikasnijih, ali i što isplativijih, načina za distribuiranje knjiga, visine rabata i tome sličnog. Država je prema njima i dalje u obećanjima dobra majka, ali u realizaciji istih distancirana maćeha. A videli smo i da je ništa manje neprolazno pitanje veštog balansiranja između “visoke”  i “komercijalne” književnosti, između onoga što će napraviti profit i onoga što je neprofitno, ali neophodno… Ne mislim, naravno, da se izdavaštvo od tada kod nas nije uopšte menjalo i napredovalo, već je samo očigledno da ovaj posao ima svoje boljke koje su neprolazne. Kao što je neprolazna i strast prema knjizi i književnosti, koju u ovom vremenu, istini za volju, treba ponovo otkrivati i više nego ranije bodriti.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: