Da li imate preko 18 godina?

O knjižarima: kroz savremene beogradske knjižare (drugi deo)

Drugi deo o knjižarima bavi se onima koji opstaju danas, u svojim prostorima koji su među građanima, posvećenim čitaocima, zaista uveliko prepoznati kao knjižare od strasti i poverenja.

6
0

Filozofija knjige Pola Klodela počinje jednim transcendentalnim citatom: „Znamo da je svet u stvari tekst, i da nam on, na smeran i radostan način, govori o vlastitom odsustvu, ali i o večnom prisustvu nekog drugog – prisustvu svog tvorca. Došao sam na pomisao da izučim fiziologiju knjige – reči, stranice, kao i knjige same. Reč je samo nedovoljno primeren deo rečenice, komad puta koji vodi značenju, kovitlac ideje u prolazu. Za razliku od nje, kineska reč ostaje nepomična pred našim pogledom… Zagonetka pisma je u tome što ono govori. Drevno, kao i moderno latinsko pismo stvoreni su da bi bili uklesani u kamenu. Prve knjige poseduju arhitektonsku lepotu. A zatim se kretanje duha ubrzava, protok mišljenog raste, redovi se sabijaju, pismo se zaobljuje i sažima. Štamparska mašina će se uskoro dočekati te vlažne i drhtave stranice, potekle iz sićušnog otvora na peru, da bi je otisnula… ljudsko pismo tako biva stilizovano, pojednostavljeno i svedeno na mehanički organ.” Biti okružen svim pogledima na svet, svim osećanjima, celokupnim znanjem i svim mogućim zabludama, daje vam osećaj sigurnosti i utehe. Knjiga kao prijatelj i saputnik na mom putovanju i otkrivanju radosti boravka sa svima onim pre i posle, iza večnosti.

Posle jednog od honorarnih poslova u malenoj cvećari u Ustaničkoj ulici počelo je moje upoznavanje sa knjižarskim radom u knjižari izdavačke kuće „Booka”. Cvećara u datom kontekstu pričanja priča je i više nego očigledna, i u tom periodu života pohranila je želje i potrebu za slušanjima istih, bilo da nekome ulepšate dan i napravite buket za rođendan ili svadbu, bilo za sahranu. U tih nekoliko minuta uživate u susretu sa najintimnijim delovima života koje vam neko podari, i možete li poželeti više od života? I ne baš. Vodim se uvek rečima jednog od omiljenih mi profesora sa katedre za opštu književnost, Dragana Stojanovića, da pričanje priča, njihovo slušanje, kao i čitanje, omogućava da shvatimo sebe u vremenu, da se donekle snađemo u njemu, da u sopstvenoj nestabilnoj sadašnjosti steknemo neku orijentaciju na neprekidno klizećem razmeđu prošlog i budućeg. Isto to, samo filozofskim jezikom, govori i Pol Riker u studiji Vreme i priča. Kako je moguće spoznati vreme? Odgovor se sastoji u tome da je jedino moguća posebna spoznaja koja se odvija putem pripovednog teksta. Čovek spoznaje vreme stvarajući i tumačeći priče. Takav je, nazovimo ga, i knjižarski posao. Kako sam na početku bila ustrašena gomilom naslova iz savremene književnosti, koju do dolaska u Bookastore i nisam tako posvećeno čitala, odlučila sam da inspiraciju za rad i adekvatniju komunikaciju sa ljudima koji dođu u našu knjižaru i požele baš od vas preporuku, potražim u savetima kod starijih kolega i ljudi koji su u ovom poslu preko dvadeset godina. Pitala sam se kako su se susreli sa knjigom i kako opstaju i danas, i kako je nekad knjižarstvo izgledalo i kako njima ono izgleda danas, kako ćemo napred? Zaputila sam se u neke od svojih omiljenih knjižara.

Snežana Ranković (Zlatno runo)

Kako ste se našli u ovom poslu?

Ja pripadam generaciji koja je studije završila 80-ih, tačnije 1989. godine. Filozofija je bila u pitanju, i nisam imala u planu da se bavim knjižarstvom, ali sticajem životnih okolnosti, egzistencijalnih, pre svega, jer je vrlo brzo krenuo rat, nisam imala mnogo izbora. Morala sam odmah da počnem da radim. Varijanta koja mi je izgledala prihvatljiva, mada se nisam ustručavala da radim bilo kakve fizičke poslove, bila je da započnem posao u knjižari „Bata”, prvoj privatnoj knjižara na tlu bivše Jugoslavije. Mogu reći da život nisam tako planirala a ni profesiju. Društvena kretanja su bitno uticala na to, i ne samo u mom slučaju; Priličan broj mojih kolega filozofa ali i pisasa i pesnika krenuli su putem knjižarstva da tako obezbede sebi egzistenciju. Ja, kao neko ko je tada bio mlad, vrlo sam pažljivo pristupala tomposlu, imoram priznati da mi se vrlo brzo posao knjižara svideo. Podrazumevao je jednonekonvencionalno ponašanje, bez uštogljenih formi a moja generacija je bila sklone tome. Recimo, raditi tada u gimnaziji, predavati filozofiju, podrazumevalo jeje isključivo nošenje haljina (jedna vrlo banalna stvar), do striktno određenih normi kojih se morate pridržavati. U ovoj knjižari su naravno postojala pravila rada i discipline, ali je to bilo živo mesto okupljanja ljudi iz javnog, kulturnog života Beograda koji su tu dolazili u jedan hram knjige, koji je bio otvoren u svakom pogledu, i gde je svako mogao da prisvoji deo te atmosfere.

Uglavnom, sada to nije atmosfera beogradskih knjižara. Ja sam u toj knjižari radila sedam godina, do izbijanja samog požara u pozorištu, i vrlo brzo sam napredovala od knjižara do nekoga ko je vodio knjižaru. Nakon toga sam radila u knjižari „Stubovi kulture” na Trgu republike. To je bila knjižara potpuno drugačijeg ambijenta, jedna nova moguća postavka knjižarstva. U to vreme postojala je i knjižara „Plato”na Filozofskom fakultetu, koja je nosila neki sličan ambijent kao knjižara Bata. „Stubovi kulture” su bili nešto novo, drugačije, i tamo sam ostala do kraja, do1. februara 2012. godine, opet na mestu šefa knjižare. Da li su to bile moje ambicije koje su došle do izražaja? Pre bih rekla da je to bila moja velika odanost knjigama, i posvećenost tom poslu. Da se „Stubovi kulture“ nisu ugasili, mislim da ne bih otvorila svoju knjižaru. Moj knjižarski ukus nije mogao da se prilagodi novim sistemima koji postoje. Sebe nisam nikako videla u tim knjižarskim lancima, a sa druge strane, sebe sam još manje videla kao profesora filozofije, tako da sam na kraju odlučila da otvorim svoju knjižaru.

Šta je za Vas knjiga?

Za mene je knjiga uvek bila nešto što je nerazdvojivi deo mog života, oduvek je okupirala moju pažnju, i neuporediva jesa svim drugim-prioritet. Uvek bih za knjigu odvojila vreme ili novac, uz odricanje mnogih drugih stvari, još kao student, i tako se nastavilo tokom života.

A knjižarstvo?

U tih skoro 30 godina mnogo toga se promenilo u knjižarstvu. Knjižara u kojoj sam ja započela učenje i rad knjižara imala je potpuno drugačiji ambijent, poslovnu politiku, i drugačiji odnos prema knjigama, a i družina koja se okupila oko tog zajedničkog posla, ponikla je od ljudi koji su bili veliki zaljubljenici u knjigu, počevši od Bate Dramičanina i njegovog brata Aleksandra, do drugih mlađih ljudi, koji su pristizali uglavnom sa fakulteta, ili ako nisu bili sa fakultetskim obrazovanjem, to su bili veliki čitači. Vrlo često se vode polemike o tome šta je knjižarstvo, i to je jedna duga, neiscrpna tema, no ona se može svesti na nekoliko stvari. Postoje velike razlike u knjižarstvu sada, onome pre trideset, ionome pre 150 godina; kako se društvene okolnosti menjaju, kako se ljudi okreću nekim drugim sadržajima, tako se i uloga knjige kroz društvo menja, pa samim tim i ljudi koji su obučeni knjižari, menjaju svoje navike, poglede, koncepcije ovog zanimanja.

Lično mislim, da knjižarstvo mora biti živo, da stavi u prvi plan lični kontakt sa ljubiteljem knjige, sa osobom koja dolazi u tu knjižaru, da o knjigama ima šta da se kaže, da o njima mora da se razgovara, dovoljno dugo, da čovek koji je došao stekne uvid u to koju knjigu želi, a i ne zna da je želi, ili pak traži neku vrstu pojašnjenja. Taj neki šturi, hladni odnos u trgovini knjigama je nešto što nikad nisam mogla da prihvatim, a ako je to model nekog novog knjižarstva, nemam ništa protiv, možda je to ono što većini ljudi prija. Knjižare „Plavi krug”, „Cepter”, „Beopolis”, to su pre svega nezavisne knjižare, koje imaju drugačiji koncept knjižarstva, koje žele, pre svega, da se knjiga sačuva kao civilizacijska tekovina, uprkos najezdi novih tehnologija. To je na kraju lična borba za održanje, ali uz to ipak postoji mnoštvo pristalica, onih ljudi koji strasno vole knjigu i ciljano odlaze baš u takve knjižare.

Mislim da treba da postoji i jedna i druga strana. Ničemu se ne treba prilagođavati, osim ako nisu u pitanju moralne vrednosti koje su na opšte dobro. Znači, ne smemo narušavati unutrašnji zakon u sebi koji podrazumeva moralnu odgovornost i ispravnost  jednog čoveka. A što se tiče knjižarstva, ne vidim zašto bismo morali da se prilagođavamo, jer to je stvar trenda. Knjige same po sebi nisu prilagodljive, pa ni mi ne moramo da se prilagođavamo nečemu što nije po našem ukusu i meri. I u većim evropskim gradovima, postoje te nezavisne male knjižare koje opstaju uprkos svemu, doduše, jedva preživljavaju, ali preživljavaju. Zavisi sve od ciljeva. Neko želi da stiče bogatstvo, i onda u tom smislu, ako mu je to poriv, on mora da prati određeni diktat tržišta, a sa druge strane, ako neko ne želi i ne ljuti se što će samo da preživi, bez bogatstva, onda će on iznedritinešto drugo, nešto što on smatra vitalnim značajem za knjigu, za izdavaštvo. Neko će vrlo pažljivo da se posveti tom poslu, ne samo da bi drugi imali satisfkaciju, nego i on lično; a ta lična satisfakcija nije materijalne prirode. Znači, kao kada imate pasionirane ribolovce, koji vrate ribu u vodu ili ovi koji stave tu istu ribu u tiganj. Možda je poređenje smešno, ali svako ima svoj cilj i različitost.

Knjižar je po Vama?

Misija knjižara mora da podrazumeva neki kulturološki kontekst, jer prodavati knjige nije isto što i prodavati šnicle u mesari, ili obuću, šargarepu, kozmetiku. Knjiga kao proizvod (pod znakom navoda, jer knjigu, po meni, nikada ne možeš gledati samo kao proizvod) ima svoju tržišnu posebnost, a samim tim poželjan je i poseban pristup prodaji, jer se radi o knjizi a ona po sebi, sadrži  epitet kulturne vrednosti.

Kako birate naslove za Vašu knjižaru?

Odabir knjiga zavisi od jedne banalne stvari, površine prostora kojim raspolažete. Konkretno, mi imamo malo prostora, ovde je smešteno devet do deset hiljada naslova. Izbor knjiga zavisi od ličnosti koja se time bavi, od onoga ko rukovodi knjižarom, ali ta osoba ne bi ni trebalo da se rukovodi samo ličnim ukusom, jer bi to bilo nenormalno. Kada se gradi jedna knjižara, u nekom nizu godina, onda dobija određeni profil. Nije isto birati knjige za knjižaru gde je dečija knjiga prioritetna, ili pak istorija, filozofija ili beletristika. Od koncepta knjižare zavisi i to kako ćemo i koje knjige birati; U„Zlatnom runu” je izbor knjiga okrenut ka najvišim, akademskim krugovima izdavaštva. Knjige, odnosno izdavači, moraju da poštuju određene norme. Knjižar mora poznavati izdavaštvo, mora proceniti kvalitet knjige jer pojavljuju se i knjige koje suvrlo loše opremljene, od ispadanja strana do slovnih grešaka. Takođe, vrlo su bitni prevodi. To nije za zanemarivanje i ostavljanje po strani. Postoji u svetu knjiga jedna prepoznatljivost dobre knjige, koja sama po sebi iskače na površinu, kao što je slučaj sa Zakopanim ogledalom Karlosa Fuentesa, na primer, ali i mnogim drugim. Knjiga koja se nametne kao vrednost, ili knjige koje imaju jednu vremensku ograničenost trajanja i popularnosti. Prolazim kroz zidove, autobiografija Marine Abramović je knjiga koja ima svoj blistavi trenutak, ali neće brzo zgasnuti. Sa druge strane, ima i knjiga koje knjižar prosto ne želi, knjige u kojima se recimo brutalno vređa jedna nacija, narod, lik ili delo nekog čoveka.

Šta mislite o top listama?

Top liste, to su knjižare imale u prošlosti, i postojaće i u budućnosti. Nisam sklona da pravim top listu, jer nema mnogo smisla taj komercijalni momenat. Težim nekim drugim isticanjima vrednosti knjige.

Kako preporučujete knjige i koji su to naslovi bez kojih ne možemo da zamislimo Vašu biblioteku kod kuće?

Pre nego što nekome nešto preporučim, pitam šta voli da čita, u smislu žanrovske opredeljenosti u tom trenutku. Nekome se čita poezija ili istorija, i kad još malo bolje procenim tu osobu, ja joj onda ponudim isključivo knjige koje sam ja čitala. Ako ih nisam čitala, onda sam ih dobro pregledala, i na granici sam da ću ih ubrzo čitati. Privatna biblioteka, formirana od moje mladosti,  sadrži vrlo malobeletristike a na prvom su mestu dela Dostojevskog.  Uglavnom je to filozofija, esejistika, istorija…ezoterija. Sada, ako neko želi da pročita jedan dobar roman, i da ima
dubinu, prizvuk velike književnosti, onda ću reći da pročita Plodove zemlje ili Čarobnjaka Džona Falusa. Nešto lagano, a da nije banalno – Ništarija od Hanifa Kurejšija. Mali, pitki roman, koji se pročita za dva sata, a pisac je ipak kvalitetan. Zavisi, od čoveka do čoveka. Ovde manje dolaze šaljivdžije. Ja tu vrstu knjiga ne čitam pa ih i ne preporučujem naročito, ali elementi humora su zastupljeni, na primer u knjizi Doživljaji dobrog vojnika Švejka ili u Kišonovim knjigama. Duhovit je i Bora Ćosić – Uloga moje porodice, zatim Berberin Kneza Miloša, Nićifora Ninkovića…

Šta čitati kada smo zaljubljeni?

Kada ste zaljubljeni, onda ne treba čitati, već samo biti zaljubljen.

*Knjižara „Zlatno runo” se preselila krajem leta na novu i prostraniju lokaciju, u Svetogorsku 3. 

Mladen Đurović (Beopolis)

Odakle ti u knjižari?

Studirao sam prava, i jedino što sam voleo bile su knjige. U knjigama tražim pitanja. Pošto sam studirao prava, i shvatio da to nije za mene, a jedino što sam znao, voleo i želeo da radim, jeste vezano za knjige, išao sam onda od knjižare do knjižare, raspitivao se kome treba radnik, i na kraju  sam počeo u „BIGZ”-u na Banovom brdu, 2007. godine. „BIGZ” se te godine ili ranije privatizovao od Školske knjige Zagreb, tako da taj „BIGZ” nije stari „BIGZ”, ja sam došao u „Školsku knjigu”.

Tu sam upoznao dosta iskusnijih kolega koji dugi niz godina rade u knjižari, koji vole knjigu i fino su me primili, dali su mi prostor i mogućnost da učim, čega danas sve manje ima u knjižarama, da zavolim knjigu, odnosno knjižarski posao. Tu sam ostao godinu dana, pa godinu dana u Kosovskoj ulici, gde su se više prodavali udžbenici, i onda se otvorila mogućnost za posao u knjižari „Beopolis”. Išao sam u Prvu gimanaziju na Dorćolu, i svaki put kad se bežalo sa časova ili imala neka pauza, išlo se do  knjižare „Plato” i „Stubova kulture”.

Suština svake knjižare jeste da je ona posrednik između knjige i kupca, odnosno čitaoca; da mi nismo ovde samo da bismo prodali knjigu, već da bi većini naslova, koji nisu izreklamirani, dali medijski prostor i preporučili. Pored ove, knjižara mora da ima veliki broj naslova.

Knjižar za tebe je?

Piscima je nekada bilo važnije u nekim segmentima da se knjiga dopadne prvo knjižarima, pre nego kritičarima, jer su oni bili i kritičari i prodavci, i najbitniji deo u ovom poslu je razgovor sa ljudima. Kada bi bio uređen sistem i tržište na kojima se knjige nalaze, ne bih imao ništa protiv velikih lanaca, ali kada ti lanci žive u sistemu, gde je tržište knjiga skroz neuređeno, gde knjiga nije zaštićena ni na koji način, naravno da mi smetaju, jer ugrožavaju nas male, nezavisne knjižare, koji pokušavamo da negujemo nešto drugačije.

Idelna knjižara?

Idelna knjižara je, po meni, prostor u kojem se prodaju knjige, a ne šolje, sveske na primer; i posetioce ne privlačiti jeftinim poklonima, i popustima, već ih kupiti dobrom preporukom. Knjižarima dati slobodu da zavole taj posao, da razgovaraju, da smeju da čitaju, da osete sve čari knjižarskog posla.

Naslovi koje ti preporučuješ?

Odabir, svi imamo knjige koje su nas promenile, i verujem da svako ima svoju listu. Grobnica za Borisa Davidoviča, zatim knjige kojima se vraćam, knjiga Boža  Koprivice, Samo bogovi mogu obećati, iz koje saznate više nego iz nekih studija, otvaraju vrata za dalja učenja. Relativno kasno sam oktrio Džingisa Ajtmatova, kirgistanski, ruski klasik. Kiš, Mirko Kovač. Gorski vijenac, najlepši ep, zatim Ante Tomić, Čudo u poskokovoj dragi, Osmi poverenik, Renato Baretić, Moj pas glupi, Fante.

Budućnost knjižarskog posla?

Dar prijateljstva je nešto najlepše u ovom poslu. Ljudi koji su dolazili za vreme svoje srednje škole, sada ovde dovode svoju decu. Preživeće i knjiga, za nju se ne bojim. Šta ćemo mi, to je pitanje.

Dina Rašić (do nedavno u Makart-u)

Zašto baš knjižarstvo?

Mogu da kažem da je bilo skoro pa neizbežno. Prvo, sve polazi iz porodice, majka je završila književnost, sestra je studirala književnost, i tako sam bila okružena knjigama; no nisam volela da čitam kao klinka, uopšte, čak me je mama zatvarala u sobu i ja sam plakala: sećam se traume sa Tom Sojerom; i onda se desilo preko noći, otkrila sam da volim poeziju. Jedno veče slušala sam kako Olivera Marković izgovara Disove stihove Možda spava i potpuno sam bila očarana time, i znala sam u trenutku, to je bilo kao proviđenje. Onda je postalo zabrinjavajuće, kada sam na raspustu, između sedmog i osmog razreda, odlučila da je vreme za pročitati Tako je govorio Zaratustra; zatim sam upisala književnost i kako se sestra zaposlila u „Stubovima kulture”, ja sam za vreme predavanja, u pauzama odlazila tamo, to je neka 1994. godina, i ta knjižara je tada bila i vreme knjige. Potpuno sam se našla u tom svetu. Sa druge strane, knjižarski posao je malo kompleksniji.

Do nedavno si radila u „Makart” knjižari, kakvo je to za tebe bilo iskustvo?

U ovoj knjižari bili smo uslovljeni prostorom. Uvek sam radila u velikim knjižarama, i samim tim je veći izbor knjiga, a ovde si ograničen izborom naslova. Iako imam iskustva, vrlo brzo se taj koncept knjižarstva i ostvario, šalili smo se, pokušavali da izbegnemo neki elitizam, tipa mi smo posebni, no jesmo, birali smo naslove i mogli smo da stanemo iza svakog naslova knjige, zatim, da je vredno izdvojiti vreme, pogotovo što je danas bitno upravo to, vreme, čak mislim da danas i novac nije relevantan, već vreme utrošeno na knjigu. Jeste drugačiji koncept, samo kvalitetna literatura, pokušavala sam sa kolegama da i dalje održim taj knjižarski duh, a to je preporuka i komunikacija, sa ljudima koji dođu, da čujemo obostrano šta se misli. Tu je i takozvani „poklon program” koji je sada neminovan, i tu smo takođe birali da bude kreativan, sa akcentom na promociji naših umetnika.

Uloga knjižara za tebe je?

Kada su na policama knjižare u kojoj je zaposlen izložene knjige nekolicine izdavača, knjižar je tu da uputi, preporuči, pogotovo danas, kada ne možemo da ispratimo sve, da prepozna nečiji ukus, da usmeri, pogotovo mlade ljude, da ih zavede, ili prevari, sa nadom da će da pročitaju odabrane knjige, i najveća satisfakcija je kad se vrate, to znači da ste im dobro preporučili. Imaš dozu odgovornosti, jer i kad ti nije najsjajniji životni period, dovoljno je da dođe jedna osoba i dan ti je podnošljiviji.

Nekad i sad?

Rad na sajmu je potpuno nešto drugo, a 1999. godine počela sam sa radom u „Stubovima kulture”, naravno, potpuno prestravljena da to nikada neću savladati, i onda su se malo po malo i druge kolege opuštale, na primer, kako stariji iskusniji knjžari započnu razgovor, ja slušam i učim. Imaš i od koga da naučiš, što mislim da u velikim knjižarskim lancima nije slučaj, jer nisu zainteresovani za tu vrstu prodaje; posetioci se nisu plašili knjige, bilo je kao da su kod svoje kuće, bilo je dozovoljeno i pušenje, mogao si da preskačeš ljude koji leže, čitaju knjige, jedna potpuno nezamisliva atmosfera danas. Problem je što su se dobre knjižare zatvorile, neki su otvorili svoje, i već negde 2004. godine primetila sam da se struktura ljudi koja ulazi u knjižare menja, sa pojavom izdavača koji nameću lošu literaturu, na primer vikend-roman stavljen u korice i koji je tako počeo da se plasira kao uži izbor Bukera, odnosno širi (koji broji deset hiljada naslova).

Postoje knjižare gde se ideja knjižara, kao nekoga ko treba da poznaje knjigu i preporuči je, svodi na to da oni moraju da znaju sve ono što je kod njih objavljeno, knjižar je neko ko čuva knjige, stražari da se ne ukrade i ko će da premešta i briše prašinu, i nema potrebe da poznaje išta drugo, a paradoks je da kad treba da budu zaposleni, polažu se ne znam kakvi testovi poznavanja književnosti i niko od toga te ništa neće pitati; lično sam u jednoj od Delfi knjižara bila oštećena – odbili su mi od plate jer nisam znala ime novinarke sa Pinka koja je trebalo da u septembru objavi knjigu u vezi sa jogom. Poznajem i taj način rada, gde razgovor sa kupcima ne postoji, knjige se prodaju same. Ovde, u našoj knjižari je drugačije, intimniji je prostor, i samim tim se lakše započinje razgovor sa posetiocima.

Šta misliš o top listama?

Što se tiče listi, tu su da predstave, kao informacija, ali znam i kako se rade te liste, nisu tačne. Guraju se naslovi koje bi trebalo malo više promovisati. Te najtraženije nisu nikad bile merodavne, volim da ih pogledam, nekad mi i zapadnu za oko. Meni se dopao Zakopani džin, rado preporučujem Šum vremena, uvek preporučujem Niko i ništa u Parizu i Londonu, uvek i uvek, Godina smrti Rikarda Reiša, Saramaga, takođe Putnik i mesečina, Antala Sebra, zatim sve moguće klasike, Tomasa Mana. Nedavno sam otkrila žanr horor, što sjajno radi izdavačka kuća Orfelin, koje su knjige strave i jeze. Bežala sam oduvek od njih i onda sam po preporuci kolege i počela da čitam: to su pisci koji su stvarali na početku dvadesetog veka, i to je još uvek deo klasične literature, jezik i stil je vrlo izgrađen, negde ima krvi do kolena, priče su jezive, ništa nije definisano, zlo je malo amorfno, čak pomalo i naivno izgleda, i sve ovo skupa volim na jednom mestu.

Koje naslove možemo pronaći na tvojim policama?

Moje police, apsolutno je to uvek poezija, pre svega, Bojana Marjanovića, Ognjenke Lakićević, dopadaju mi se i Marko Tomaš i Pogačar, drago mi je što je izdavačka kuća „Treći trg” izdala Vislavu Šimborsku i Evu Lipsku, Herberta; pod utiskom sam „Sandorfa”, to je hrvatski izdavač, objavio je zbirku pesama Ivane Bodrožić, gde sve pesme korenspodiraju sa džez muzikom. To je moj poslednji snažan utisak, pesme su odlične. Tu su uvek Crnjanski, Miljković, Vujica Rešin Tucić,  njega baš volim.

Kako napred?

Danas je užasno teško doći do ljudi, teško je ubediti nekoga da izdvoji vreme, odnosno, ovaj posao je zarazan, ja volim da ga radim. I kada sam imala periode da ne radim, odem knjižarima kolegama u posetu, imaš kome da se vratiš. Zato smatram da ovaj posao neće zamreti, postoje ljudi koji vole živu reč.

Aleksandar Nikolić (Beopolis)

Ko je koga pronašao, knjiga Vas, ili obratno?

Zapravo, to je bio samo splet okolnosti da sam počeo da radim u „Platou” 1992. godine, i ko je koga pronašao, da li ja knjigu ili knjiga mene, to je otvoreno pitanje. Znam da sam dobio velike batine u trećem razredu osnovne škole, zato što sam iscenirao, pravio sam se da sam bolestan, ne bih li zapravo završio čitanje Tajanstvenog ostrva Žila Verna. Kasnije sam studirao filozofiju, nije bilo ridera kao što je danas slučaj, već prave literature, i tako je počelo, i to traje već dvadeset i pet godina.

Vaši knjižarski/izdavački počeci?

Teško je, od „Platoa”, bile su one glupe godine, polako je počela da se odronjava kultura, a ljudi su zbog rata i drugih stvari masovno počeli da odlaze iz zemlje, i oni obrazovaniji, a ostali su oni koji su ratno profitirali i počeli zdušno da menjaju svakodnevni život i kulturne navike. Samim tim počela je i književna i izdavačka scena da se menja, te smo prijatelj i ja rešili i osnovali izdavačku kuću „Beopolis”, pokušavajući da sačuvamo neki duh ovog grada.

1999. godine smo počinjali, radili smo zajedno i rešili da se što manje bavimo prodajom komercijalnih naslova, a to je tada uglavnom bila popularna psihologija, astrologija, razne teorije zavere, razna srbovanja. Mi smo se dogovorili da napravimo knjižaru za nas, jednu prijateljsku, između nas koji rade i onih koji je posećuju. Trudim se i dalje da isti koncept zadržimo. Naravno, okolnosti su se promenile na štetu svih nas, ja bih rekao, ovaj divlji kapitalizam uzima maha, sve je podređeno komercijali, izgledi za preživljavanje su ne baš najminorniji na svetu, ali su pola-pola.

Uloga knjižara?

Prvo su to praktične strane, trebalo bi da ga zanima čime se bavi, kao što je slučaj sa svim drugim zanimanjima, ali ovde je stvar specifičnija, jer imamo veze sa proizvodima nečeg umetničkog, manje umetničkog ili naučnog rada, koji bi trebalo da nađe nekog recipijenta. Zapravo bi trebalo da bude spona, neformalni donosač knjige sa police, ili čovek koji naplaćuje na kasi knjigu, već praktično treba da učestvuje u njenom životu posle izdanja, a učestvuje na taj način što komunicira sa ljudima koji posećuju knjižaru; takođe, što više pratiti izdavačku scenu, interesovati se za knjige koje prodajete i samim tim će i komunikacija na obostrano zadovoljstvo biti kvalitetnija.

Knjižarska i izdavačka scena kod nas, ima li izgleda za mogućnost ravnopravnog poslovanja?

Nema novih stvari, dok imamo ovakav sistem obrazovanja, dok nemamo kulturnu strategiju i politiku, čitalaca će biti sve manje. Uvođenje sistema dualnog obrazovanja definitvno će da upropasti i ono malo ljudi koji su želeli da uče nešto. Sa druge strane, to su i neke opšte prilike. Postoji niz izdavača koji zapravo svojim nedovoljno dobrim uređenim knjigama odbijaju čitaoce, prevodi takođe, jer je to poprilično amaterski urađeno, prepuno je grešaka i sa promenjenim smislom. Zatim sami izdavači na vrlo loš način predstavljaju svoje knjige.

Dakle, priča o knjigama je zamenjena pričom o prodatom broju primeraka, ili koliko je bilo izdanja, ili pričom o popustima; možemo da čujemo na primer: da uz neku karticu možete da kupite knjige, da će biti neka akcija, ili, recimo: da li su Amazon kritičari proglasili, no nisam siguran koliko su oni relevantni, možda relevantni za prodaju bilo čega; tako da, to su te tri stvari, opšti kontekst, da živimo u jednom potpuno nesređenom društvu, koji praktično ne mari za sutra, da su svi ciljevi podređeni prodaji.

Naravno, živimo sada, da li se meni dopada ili ne, to je stvar ideološkog pogleda na svet. Ovaj kapitalistički, koji sadrži i živi u razvijenim zemljama, i ovaj divlji, koji živi kod nas, koji ima jedno demonsko lice, vodi u jednu opštu propast, i deo te propasti su i lanci prodaje, i to jeste tako. Knjižari „Beopolis” i nama koji sa njom živimo, lance ne doživljavam kao neku konkurenciju, zapravo, smetaju nam druge stvari kada pričamo o tržištu, jer tržište knjige u Srbiji ne postoji, praktično je haos koji podseća na tržište, jer ono pretpostavlja neke zakone kojim bi se stvorili uslovi za ravnomerno poslovanje svih aktera u određenoj vrsti posla. Apsurdna je situacija, da distributer koji treba da bude spona između izdavača i knjižara, uključen je aktivno i u maloprodaju, što je nekom u Evropi nedopustivo, i zakonom regulisano da izdvači mogu samo da se bave izdavaštvom, dakle, svako svoj deo posla obavlja; i da knjižare podrazumevaju izbor knjiga po konceptu. Stvar je našeg izbora gde ćemo otići, postoji pretpostavka jedne uravnotežene situacije poslovanja, jedinstvena cena knjige na primer.

Koliko su Vam top liste bitne, kao i koje naslove uvek nosite svuda sa sobom?

Liste mi nikad nisu bile bitne, neke stvari sam uzimao slučajno, to važi i za sve ostalo, ne samo za knjige. Biblioteku i nemam, jer sam se selio hiljadu puta. Šta nosim sa sobom, evo recimo, Bitak i vreme, rane Marksove radove, Kortasarovu Školicu, Teranostru Fuentesa, Dnevnik Friša, Čarobni breg, Aleksandrijski kvartet, Perekov Život i uputstvo za upotrebu. Friša bih uvek preporučio.

Budućnost knjižarstva u Srbiji?

Ne vidim svetle tačke.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: