Da li imate preko 18 godina?

Font: estetika i psihologija slova

Kulturološki, tehnički, društveni, kritički i pragmatični osvrt na oblike koje svakodnevno koristimo u komunikaciji.

Zamislite da imate sledeći zadatak – godina je 1969, zaposleni ste u NASA i treba da dizajnirate metalnu pločicu koju će astronauti iz misije „Apolo 11“ ostaviti na površini meseca, kao trag prvih ljudi koji su kročili na površinu ovog nebeskog tela (naravno, pod uslovom da Stenli Kjubrik nije režirao celu stvar u nekom holivudskom studiju). Mali korak za čoveka i slom živaca za grafičkog dizajnera.

Imate tekst, imate kopije potpisa Armstronga, Kolinsa i Oldrina, kao i predsednika SAD, Niksona, i „samo“ treba da smislite koji font da upotrebite. Odluka zvuči sasvim logično, nomen est omen – upotrebićete font koji se zove Futura! Međutim, to je relativno star font. Napravio ga je nemački slikar, tipograf (tj. slovoslagač) i predavač Pol Rener (Paul Renner) 1924. godine, za potrebe jednog nemačkog izdavača, koji je želeo „artistički oslobađajući“ font. Reči koje je Rener upotrebio da bi eksperimentisao sa različitim verzijama slova bile su die Schrift unserer Zeit – font našeg vremena. Relativno brzo, većina javnih civilnih natpisa po Frankfurtu na Majni bila je ispisana u Futuri. Sada je i jedini natpis na mesecu ispisan ovim slavnim fontom.

Renerov font će se naći u centru mediske pažnje, malo neočekivane doduše, 2009. godine. Naime, tada je švedski globalni industrijski gigant IKEA odlučio da slova u svom logou, ispisana Futurom, zameni Verdanom. Tog leta niko nije pričao o novom nameštaju, otvaranju novih prodajnih objekata već samo o toj slovnoj kontroverzi (nazvanoj fontroversy). Događaj je poprimio dimenzije skandala i prelio na Twitter, gde je pitanje promene fonta u logou odjednom postalo pitanje odanosti kupcima, koji su se mahom gnevno ostrvili na odluku o grafičkoj promeni. Razmere interesovanja za ovu temu pokazuje i to što su o svemu tome pisali The Guardian, The Time, New York Times i mnogi drugi.

Pretpostavljam da je većini moje generacije prvi susret sa fontovima, i sa činjenicom da fontovi uopšte imaju imena, došao sa upotrebom Word-a, kada se gornji levi padajući meni sručio nadole sa celim svojim katalogom naziva (Franklin Gotic Medium, šta god…). Pre toga, ideju da slova mogu biti dizajnirana dobio sam gledajući ortake iz kraja kako šaraju zidove grafitima. Ali font grafita ne predstavlja slova, već crtež slova, neretko oku jedva prohodan, i njihova poenta je u piktoralnosti, a ne čitljivosti. Moj ujak je bio grafički inženjer, što je, čini mi se, izumrlo zanimanje, i u njegovoj radnoj sobi uvek su se motali neki papiri, otpaci i restlovi, sa različitim slovima, delovima reči i paragrafa, od kojih je on sklapao matrice za štampanje knjiga. Od njega sam prvi put čuo za osnovnu distinkciju među fontovima: serif i sans serif. Serif je reč čija je etimologija nedovoljno razjašnjena. Veruje se da potiče ili od starogrčke reči surripsis (skupa, zajedno) ili od holandske reči schreef (linija, povlaka). Serifni fontovi su dakle oni kod kojih se na završetku linija koje formiraju slovo nalaze crtice, ukrasi. Sans serif fontovi, ili na srpskom beserifni, su oni koji te crtice nemaju.

Fontovi imaju dve osnovne funkcije: estetsku i psihološku. Oblik slova na estetskom planu može biti upadljiv, nametljiv, agresivan, gust i sabijen, ornamentisan – ili sve suprotno od toga. Zavisi od potrebe za koju se stvara ili upotrebljava. U psihološkom smislu, recimo, kada dizajnirate neki font koji treba da se nađe na nekom porodičnom proizvodu, koristićete zabavna, zaobljena, blaga, dežmekasta slova. Ne razvučena i rastresita (kao što su često logotipi “hladnih” tehnoloških kompanija), već zbijena, aludirajući na bliskost članova porodice. Sa druge strane, metal bendu nećete predložiti neki sanserifni artistički minimalizam, već špicasti, uglastki i kitnjasti gotic font koji jasno aludira na zvuke gvožđa koje škripi dok se savija. (Videti Motörhead)

Ali, čak i da ne znate ništa od svega ovoga i da vas fontovi generalno ne interesuju, ako iole slobodnije krstarite internetom sigurno ste nekad naleteli na skoro siledžijsko sprdanje sa fontom Comic Sans. Po meni, sve je to malo prenaduvano, oteto kontroli onim manirom po kome je stihija internet podjebavanja poznata. Dobro, možemo reći da font nije lep, čak je i ružnjikav, ali postoje daleko ružniji i nefunkcionalniji fontovi, zašto je Comic Sans tako izražen otpadnik?

Oblik slova treba da podseća na rukopis deteta u osnovnoj školi. Zapravo, font je trebalo da bude smešan. Napravio ga je Vinsent Koner (Vincente Connere) 1994. godine, dok je u Majkrosoftu radio na novom softveru Microsoft Bob, koji je zamišljen da bude naročito user-friendly, a maskota mu je bila dobroćudno, blentavo kuče Bob. Međutim, Koner je uvideo da su sve instrukcije, komande i sav tekst u programu, koji bi trebalo da bude prijemčiv i zabavan, stavljeni u Times New Roman, ozbiljan i tradicionalan font, napravljen 1931. za časopis The Times. Stoga je odličio da napravi novi font koji će više odgovarati ideji projekta, a inspiraciju je našao u stripovima o Betmenu, koji su se tih dana vrzmali po njegovom stolu. Replike junaka u stripovskim oblacima su, dakle, preteča Comic Sansa, a nekada su zaista bile ručno ispisivane, dok digitalizacija nije olakšala posao. Međutim, rezultat Konerove želje da pomogne je naišao na, eufemistički rečeno, talas nezadovoljstva, koji je otišao toliko daleko da su čak pisane peticije i pravljeni sajtovi koji su se borili za suzbijanje ovog fonta (guglati Ban Comic Sans). Izgovor za ovu negativnosti navodno leži u tome što su u međuvremenu ozbiljna obaveštenja i vitalni javni natpisi (na gradilištima, u bolnicama, kod otvorenih izvora elektriciteta i slično) počeli da osvanjuju ispisani ovim fontom, što je izgleda bilo naročito iritantno. Međutim, rezultat ove anti-kampanje, kakav god bio njen ishod, jeste neverovatna popularnost ovog fonta, za koji danas svi znaju, iako ga većina mrzi. Usled svega toga, malo je poznato da je Vinsent Koner nakon ovog nevoljenog slovnog deteta, napravio još neke, mnogo bolje i uspešnije, poput Trebuchet MS i Marlett.

Gilov učitelj, Edvard Džonston, dizajnirao je logo London Underground železnice (1918)

Neki od ovih font dizajnera, koji su se nekad tako „esnafski“ zvali tipografski inženjeri, ponekad su i veoma osebujne ličnosti. U domenu ekscentričnosti nad svima daleko prednjači Erik Gil (Eric Gill). Po svom ličnom osećanju, što se može videti na njegovom nadgrobnom spomeniku, Gil je bio kamenorezac. Fontovima se najaktivnije bavio sredinom 20ih godina XX veka, kada je dizajnirao uputstva za obilazak manastira Capel-y-finn, u velškim planinama. Jednog dana, njegov prijatelj Daglas Kleverdon (Douglas Cleverdon) zamolio ga je da mu napravi natpis za pročelje knjižare koju je otvorio u Bristolu. Gil je odmah na pameti imao sanserifni font, koji je nazvao jednostavno Gill Sans, i njime je ispisao Kleverdonovu firmu na drvenoj ploči. Videvši ovaj jednostavan, ali efektan font koji kao da je ulivao neko osećanje poverenja i stabilnosti, ljudi iz jedne od najvećih kompanija za proizvodnju slova i fontova (jer u prvobitnim štamparskim tehnikama slova su se zaista pravila, tesala u drvetu ili izlivala od metala) Monotype, osnovana još 1887, prišli su Gilu, kupili njegov font i zaposlili ga. Tamo će napraviti još 12 fontova i svi odreda su bili komercijalno uspešni. Međutim, Erik Gil je bio jedan od onih ljudi koji vode dnevnik, a pritom se tom dnevniku poveravaju bez ikakve zadrške i do najsitnijih detalja. U Gilovom slučaju, ti detalji su bili jako mračni, jer je zapisivao svoje isposvesti o incestuoznim perverzijama u koje se upuštao sa svojom sestrom, svojim ćerkama i svojim psom. Uprkos bojkotu Gill Sansa na koji su neki dizajneri pozivali, zbog biografije njegovog tvorca, font su prihvatile najrazličitije institucije i kompanije – od britanske železnice koja ga je koristila za sve živo: uputstva, red vožnje, menije u vagon restoranima, i BBC-a, preko prvih omota za knjige koje je izdavao Penguin, pa do same Crkve Engleske. Erik Gil je umro 1940. godine, baš kada je britansko Ministarstvo informisanja štampalo ratna obaveštenja o isključenjima struje, prisustvu špijuna i regrutnim centrima u II svetskom ratu upravo Gill Sansom.

Kad smo već pomenuli Betmena, možemo se nadovezati pričom o još jednom beserifnom fontu po imenu – Gotham. On je bio sudeonik velike pobede, koja će ostati zapamćena kao istorijski presedan. Tvorac ovog fonta Tobijas Frer-Džouns (Tobias Frere-Jones), koji ga je napravio 2000. godine, ekskluzivno za magazin GQ, 2008. godine sedi u svojoj fotelji i gleda na TV-u predizboru kampanju za predsedika SAD-a, i natpisi na plakatima koji se vijore na jednom mitingu u Ajovi deluju mu jako poznato. U tom trenutku prijatelji kreću da ga mahnito zovu na mobilni i šalju sms-ove, sa samo jednim pitanjem: „Čoveče, jel si video da Obama koristi tvoj font u kampanji?“ To je promocija i reklama koju malo koji dizajner može da dobije – prvi crni kandidat koji će postati prvi crni predsednik Amerike odabrao je Frer-Džounsov font koji nosi ime po fiktivnom rodnom gradu mračnog viteza, borca za pravdu i prava potlačenih. Uskoro će svima pred očima biti transparenti sa dobro poznatim sloganima Change We Can Belive in, Change, Hope, Yes We Can.

Hilari Klinton je tokom borbi u taboru demokratske stranke odabrala dosadnjikavi i uštogljeni New Baskerville Bold, a republikanski oponent Džon Mekejn se simbolično bio odlučio za Optimu, font koji je potcrtavao njegovu vojničku prošlost i učestvovanje u Vijetnamskom ratu, budući da je korišćen na veteranskom memorijalnom centru u Vašingtonu. Novinarka New York Times-a je pronicljivo istakla svrsishodnost Gothama u Obaminoj kampanji: „Sjajan izbor. Nijedan drugi font ne bi bolje pristajao dinamičnoj, ali ipak konzistentnoj kampanji.“ Masivnost i pročišćenost forme ovih slova kao da je slala jasnu poruku o beskompromisnosti, osećanju odgovornosti i etičkom autoritetu. Obamin izborni štab je font video jednog dana na TV-u i momentalno promenio prvobitni izbor Gill Sansa za kampanju, a prilično je nekarakteristično za predsedničke izbore to što su oni odlučili da Gotham koriste do kraja kampanje i na svim propagandnim materijalima. Iste godine, font se našao i na posteru za film „Grand torino“ Klinta Istvuda, a varijacije ovog fonta upotrebio je i kanal „Discovery“, kao i TV šou „Saturday Night Live“. Na kraju je i sam Obama pojavio na naslovnoj strani GQ magazina. Posle svega, paket Gothama za upotrebu na samo jednom kompjuteru bez problema je naplaćivan 200$.

Scena iz filma “Helvetica” (2007)

Naravno, zapitaćemo se, kako je sve počelo? Od crteža u pećinama Altamire, preko raznih piktografskih i znakovnih pisama, do prvog feničanskog alfabeta koji se rascepio na aramejsku i grčku varijantu, odakle potiču sva današnja zapadna pisma – sve to su u suštini rukopisi. Mehanizacija proizvodnje knjiga dolazi sa Gutenbergom i njegovim pronalaskom štamparske prese u XV veku. Za potrebe te prvobitne štampe morao se napraviti i prvi font. On se zvao Textura i spada u vrstu Schwabacher fontova (nemačka reč koja znači otprilike „crna slova“). Verovatno poznavajući određene primitivne oblike štamparstva iz Kine i Koreje, Gutenberg je uposlio svoj izumetljiski genij na poslu stvaranja štamparskog sistema koji će uvesti automatizaciju u proces pravljenja knjiga. Da bi u tome uspeo, morao je jako dobro da se upozna sa tečnim legurama metala, od kojih je pravio najčešće bakarne matrice slova. Na tim komadićima metala bila su ispupčena obrnuto izlivena slova, raspoređena u dve kutije sa pregradama, koje su izgledale kao otvoren kofer. Gore su bila velika slova, dole mala (odatle engleski izrazi upper case i lower case koji se i danas upotrebljavaju). Ta slova bi se raspoređivala u drveni ram, formirajući reči, rečenice i pasuse na nekih četrdesetak redova po stranici.

Gutenberg se nije tu zaustavio, već je eksperimentisao i sa štamparskim mastilom, da bi napravio svoje posebno koje je bazirano na ulju, umesto na vodi, jer se sa takvom osnovom ono lakše hvatalo za metal. Prva ikada odštampana knjiga bila je Biblija (očekivano) u dva toma, na 1282 stranice i Gutenberg ju je štampao u period od 1454. do 1455. godine. Na sajmu knjiga u Frankfurtu 1454. u pretprodaji je već bilo naručeno 180 primeraka. Međutim, umro je u siromaštvu, zato što je svu svoju štamparsku opremu, unikatnu u tom trenutku, morao da preda svom glavnom dobrotvoru Johanu Fustu, završivši svoj život u bedi kao i toliki genijalni pronalazači pre i posle njega. Ali, još za života mogao je videti i osetiti kao svet počinje da se menja zahvaljujući tome što je njegova štamparija neprocenjivo doprinela ubrzanju edukativnih i prosvetiteljskih procesa, dramatično smanjivši cenu i vreme potrebno da se knjige, ti nosači znanja, naprave i transportuju. Smatra se da i dalje živimo u Gutenbergovoj epohi, koju jedino može ugroziti digitalizacija teksta, oličena u e-knjigama.

Imam utisak da su serifni fontovi i nastali tako što se ublažavalo ekstremno ukrašavanje slova, pa sve te kuke, tačke, crte i crtice, bodlje i izbočine su se svele na nastavke na ivicama slova. Danas, serifni fontovi uglavnom asociraju na neku vrstu tradicionalnosti, jer kao da je sa sans serifom mnogo lakše eksperimentisati i biti inovativan. Jedan od najpoznatijih i najupotrebljavanijih serifnih fontova definitivno je Times New Roman. Njega je dizajnirao Stenli Morison (Stanley Morison) 1931. godine, po narudžbini magazina The Times, koji je želeo da promeni svoju tipografiju. Morison je napravio ovaj font, koji je po mnogo čemu ličio na onaj koji je poznati magazin već koristio, međutim kada je pušten u prodaju postao je jedan od najdugovečijih i najbolje prodavanih fontova svih vremena, a sam The Times ga je koristio narednih 40 godina. Međutim, Morison je imao prilično konzervativne stavove po pitanju kreativnog posla. On je smatrao da tipograf treba da suzbija svoj individualizam, i da poslu ne pristupa sa stavom da se bavi umetničkim stvaralaštvom:  “Dobar dizajner fontova shvata da, kako bi njegov font bio dobar, niko ne sme da u njemu vidi novitet.”

Times New Roman i izgleda kao neki uglađeni gospodin sa monoklom, besprekorno izglancanim cipelama i brkovima u kojima ni jedna jedina dlačica nije van svog mesta. Font Georgia je baziran na sličnim postulatima. Napravio ga je Metju Karter (Matthew Carter) 1993, a naručilac je, ponovo, bio Majkrosoft. Osnovna razlika između Georgie i Times New Romana jeste što su kod ovog mlađeg izbačene oscilacije u debljini poteza, pa tako nema tanjih završetaka i oblina, već su sve crte podebljane. To je zato da bi se font dobro video na ekranu, čak i u manjim rezolucijama. Bold varijanta Georgie je veoma naglašena, kao i kod Verdane, koja takođe podrazumeva čitljivost na kompjuteru, ali i u štampi na digitalnim štampačima.

Najveća zanimacija, ali i najveća frustracija, dizajnera fontova jeste nasumično prepoznavanje istih na ulici. Super je kad pogode, užas je kad ne uspevaju… Satima… Ali, u toj igri mogu da primete i neke zanimljive anahronizme. Tako je recimo pomenuti Karter u bioskopu gledao film čija je radnja smeštena pred početak II svetskog rata. Pažnju mu je privukao apsurd da u takvom filmu jedan od dokumenata bude odštampan fontom Snell Roundhand Bold, koji je on lično dizajnirao 1972.

Međutim, adekvatan efekat ne mora da postigne ni pročišćeni, inovativni sans serif, ni elegantni, tradicionalni serif. Natpisi mogu biti sačinjeni od slova koja ne pripadaju ni jednom fontu, već su custom-made samo za određenu funkciju. Sajmon Garfild (Simon Garfield), autor sjajne knjige o fontovima Just my type, sjajno primećuje upadljivu i efektnu razliku u izboru fontova za albume Ejmi Vajnhaus. “Često je bolje razlikovati se i biti ekstreman. Debitantski album Ejmi Vajnhaus Frank prikazivao je njeno ime u oštrom, uglastom sans serifu, koji se preklapao sa njenim imenom. Ali njenoj personi dive je mnogo bolje stajao glamur deco stila 30ih, koji se nalazio on potonjem albumu Back To Black. (…) On funkcioniše kod a ne samo zato što oslikava njen glas, koji je iz jednog pređašnjeg, zadimljenog doba, nego zato što je i prečica ka prepoznavanju brenda”, tvrdi Gafild. I zaista, natpis je sav od velikih slova, podebljan nizovima vertikalnih linija, sa konkretnim korenom slova koji se nalaze na njihovom vrhu i dnu.

Primer custom made fonta za koji svi znamo i koji je verovatno jedini font koji je većina ljudi na svetu nekada u svom životu napravila jeste ransom note – font napravljen od isečaka novinskih naslova koji treba da prikrije rukopisni identitet ucenjivača. Ovi fontovi po pravilu ne liče ni na šta i potpuno su neupotrebljivi. Međutim, dokaz da umetnost, a preko nje i dizajn, nema pravila koja ne smeju da se krše, već je uz dobru ideju i kvalitetnu realizaciju moguće upotrebiti bilo šta jeste kultna naslovnica za album The Sex Pistols-a “Never mind the bollock”. U kombinaciji sa klasičnim serifnim i sans serifnim fontom, ime benda kao ransom note bilo je pun estetski pogodak.

Kad smo već kod distinktivnosti fontova, teško da ćemo njihov karakter i zamisao dizajnera shvatiti posmatrajući slovo ‘o’ – krug koji eventualno na bokovima ili polovima ima zadebljanja. Distinktivnost fonta se najlakše može uočiti kod malog ‘g’, velikog ‘Q’ i kod ampersanda. Razlog tome je što dizajneri kod ovih slova jednostavno “opuste ruku” i daju svojoj kreativnosti oduška.

Ampersand je ligatura, tj. znak dobijen spajanjem dva slova (glif), u ovom slučaju ‘e’ i ‘t’ i izgleda ovako – & (“et” na latiskom znači “i”). Ligature najčešće nastaju zbog brzopoteznosti pisara i radi uštede vremena. Od učestale upotrebe često njihov oblik prestane da pruža nagoveštaje kako su i od čega uopšte nastali, tako da ampersand koji je u najčešćoj upotrebi danas ima prepoznatljiv oblik izvijene trake koja izgleda kao uputstvo za vezivanje kravate. Ali, u nekim drugim fontovima očigledna je artistička razigranost, pa tako Garamondov ampersand stoga izgleda kao da se ‘e’ ustremilo na slovo ‘t’, koje je, sa druge strane, spremno da dočeka napad svojom ukrašenom, čvrstom gredom, dok su oba slova spojena krivom koja stvara utisak da se njihov boj odvija u nekakvoj kolevci. Neki, pak, u ovome vide sa leve strane žabu, koja je isplazila svoj jezik i pokušava da uhvati muvu, koja se nalazi desno. Zatim, tu je i ampersand iz porodice Baskerville fontova, koji je jedan spiralni, halucinantni ornament u kome su sve linije oble, i izvijene, kao da su uslikane u momentu plesa.

Slična situacija je i sa malim ‘g’. Ovo slovo se sastoji iz dve obline, od kojih je često donja eliptična, a gornja kružna. Pored eksperimentisanja sa ovim oblicima, ovde imamo još i krivu koja te dve kružnice spaja i dodatak na gornjoj desnoj polovini slova koji može imati i oblik drške, repa, psećeg uveta, šipke, roga itd. Ili može izgledati kao naglavačke izvrnuta šestica.

Bez obzira na to što dizajneri imaju različite preference po pitanju toga od kojeg slova kreću da dizajniraju font, u kreativnom procesu može se primeniti određena ekonomičnost. Naime, kada je formirano malo ‘n’ iz njega se već mogu izvesti i ‘m’ i ‘h’. Ili kada imate malo ‘p’, od njega već možete formirati ‘q’, ‘b’ i ‘d’ prostom rotacijom.

Kada su sva slova, velika i mala, svi brojevi, sve ligature i svi drugi znaci gotovi, potrebno je testirati font, isprobati ga na nekom primeru koji će moći grafički jasno da prikaže kako se koja slova dodiruju, kakav je razmak među njima, kako se protežu preko zamišljene linije na koju su poređana i tome slično. U ovu svrhu se koristi jedna rečenica koju ste možda već čuli: The quick brown fox jumps over the lazy dog. Ovaj primer je pangram, rečenica u kojoj se najmanje jednom pojavljuje svako slovo određenog alfabeta. Naravno, konkretni pangram funkcioniše samo za engleski jezik. Međutim, dotična lisica i pas su malo podugački za svaku situaciji, i ne postoji uvek dovoljno prostora da se na ovako velikom uzorku ispituju svojstva fonta. Zato se javila potreba da se smisli nešto preglednije, što će svakako biti manje sveobuhvatno, ali zato upotrebljivije. I opet, u engleskom jeziku, došlo se do zaključka da je idealan uzorak reč Handgloves. Ova reč u sebi poseduje slova koja su dovoljna da se na osnovu njih zaključi kako izgledaju tipični elementi jednog fonta: vertikalne i horizontalne linije, specifični serifi, “stomačići” koji se spuštaju ispod reda, obline i uglovi, spojevi i distance među slovima…

Umesto zaključka, a na osnovu pretpostavki koju smelo iznosim, odgovoriću na nekoliko pitanja za koja sam ubeđen da ih je većina čitalaca ovog teksta postavila sebi u nekom trenutku tokom čitanja:

– Najrasprostranjeniji/najčešći font na svetu je – Calibri. Niti je najlepši, niti je najfunkcionalniji, niti je najčitljiviji. Dizajnirao ga je, tačnije čitavu porodicu ovog fonta, Holanđanin po imenu Lukas de Grut (Lucas de Groot) u periodu od 2002. do 2004. godine. Naručilac je bio Majkrosoft, koji je Calibri uključio u svoje operativne sisteme Microsoft Office 2007 i Windows Vista. Od tog trenutka, de Grutova slova su postala difolt ne samo u Word-u (gde je smenjen Times New Roman), već i u Outlook-u, PowerPoint-u i Exel-u (gde je smenio Arial). Stoga, Calibri je u vizuelnom smislu potpuo izmenio rad na personalnim računarima, i preko njih je zastupljen u svakom domaćinstvu i kancelariji na svetu, koje poseduju PC.

Marcin Wichary

– Najružniji font na svetu je – potencijalno svaki font. Estetska kategorija ružnoće je podjednako škakljivo pitanje kao i kategorija lepote, i uvek će se naći neko ko će razviti zastavu “lepote u oku posmatrača”, ili nekog sličnog pacifističkog buncanja. Zato je srećna okolnost što sa sigurnošću možemo reči da je najružniji font onaj koji je provučen kroz aplikaciju po imenu Ecofont. Ovaj softver je razvila holandska progamerska firma SPRANQ i on radi tako što u slovima bilo kog fonta pravi nizove rupica, čime se postiže ušteda u potrošnji štamparskog mastila i ugljene prašine (Ecofont Arial pravi uštedu i do 28%). Iako je ova aplikacija nastala iz humanih i ekoloških pobuda, zbog čega je čak 2010. dobila nagradu za najbolji ekološki dizajn u Evropi, efekat koji pravi izgleda kao da su slova napale horde izgladnelih insekata koje su progrizle hiljade rupica u svom pohodu na hranu.

– I za sam kraj: tekstovi koje čitate na BeforeAfter-u ispisani su serifnim fontom Merriweather, a naslovi sanserifnim Circular.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Dragutin says:

    Ovo je prokleto dobar tekst, prosledicu ga svojim ucenicima u potpunosti. Hvala autoru, ustedeo mi je citavo polugodiste.🙂

  2. :) says:

    Super tekst!

  3. Petar says:

    E baš ugodan tekst za početak dana. Dodao bih samo da se nekad sam izgled, dizajn fonta nazivao typeface, dok je font imao uže značenje, odnosio se na debljinu, veličinu slova… Ali ispade da je Microsoft imao najveći uticaj na “fontove”…

  4. Ljuba says:

    OK tekst, osim jedne netačnosti: serifi nisu “nastali tako što se ublažavalo ekstremno ukrašavanje slova” u srednjem veku, nego pre “ekstremnog ukrašavanja”, u starom Rimu (odatle “Roman” u Times New Roman), kada su latinična slova klesana na kamenim građevinama i spomenicima. Postojanje serifa delom je uslovljeno samim procesom rada, tojest oblikom klesarskog dleta, delom posledica potrebe da slova budu što vidljivija iz daljine, zbog čega je trebalo naglasiti krajeve crta.

    1. Serifko says:

      Carski :)

Ostavite komentar:

Slični članci: