Mrak i rasvetljavanje “Crnog zeca”

Nije baš uobičajeno da sabrana dela funkcionišu celovitije i kompaktnije od pojedinačnih knjiga, ali nedavno sam čitala zbirku sabranih i novih pesama Draga Glamuzine „Crni zec“ sa kojom je upravo to slučaj. Sve što je u prethodne tri zbirke ostalo nedorečeno, ova knjiga je zaokružila i pojavila se u svetu, ne kao mesto okupljanja dosadašnjeg rada, već kao potpuno nova književna jedinka, novo biće koje se odlikuje specifičnim značenjem i smislom.

Pred poeziju koju čitam uvek postavljam jedan uslov, jedno pitanje, a ono se ne tiče ni forme ni sadržaja, ni pesničkog talenta, umeća, a ni poruke koja se šalje, već onoga što stoji iza svega toga, jednog pozadinskog smisla koji uokviruje pesnikovu misao poput nekakvog sistema, autentičnog univerzuma, religije čiji bog ne mora da bude dobar ili loš, koja čak i ne mora da ima boga, ali mora u nešto da veruje i na nečemu da se zasniva. Dok čitam takvu poeziju osećam da joj taj sistem koji stoji kao podloga svega napisanog, daje težinu i opravdanje. Jer za poeziju je potrebno debelo opravdanje, ona se ne poteže tek tako, zarad hirova i kojekakvih ambicija, bez opravdanja se poezija pretvara u obično kreketanje.

Pesme Draga Glamuzine uvek su imale opravdanje u sebi, ali nejasno iscrtano, rasplinuto, neuhvativo. To izmicanje me kao čitateljku iritiralo, mogu reći i nerviralo. „Šta sad ovaj čovek hoće? Na nekom sam tragu, ali ne znam kuda on vodi. Opipavam u slovima život, ranjivost, mirišem krv bez koje je poezija samo mrtvo slovo na papiru, ali šta s tim? Svi elementi su tu, ali šta s tim?!“ Pokušavala sam da nanjušim neki smer, neki svemir koji obuhvata te pesme, ali njega nije bilo, bar ne na ovaj način na koji ga sada ima. Možda zato što je pesnik sazrevao i putovao ka artikulisanju svog svemira, da bi ga sa knjigom „Crni zec“ potanko iscrtao i predočio. Ali ne kao unapred osmišljenu agendu i ne na eksplicitan način, jer to nije Dragov stil. On radije poruku ostavlja u onome što nije izgovorio, dok je ono izgovoreno samo uvod u poentirajuću tišinu.

Kad pročitate „Crnog zeca“ od početka do kraja i sklopite korice, prva misao je „pa ova cela knjiga je o seksu“. I tačno je da te pesme obiluju seksom koji je predstavljen na prilično direktan i naturalistički način, ali čim iskoračite iz pojedinačnih utisaka i sagledate ih u ozračju univerzuma ove knjige, seks prestaje da bude samo seks i ukazuje se kao specifičan način bivstvovanja, egzistencijalistički modus protagonista ove knjige.

Ko je protagonist knjige? Nisam sklona poistovećivanju umetnika i dela i ne mislim da se biće umetnika iscrpljuje u delu, pa ne mogu da kažem da je taj protagonist Drago. On je možda jedan dvodimenzionalni hologram u obliku Dragove siluete, na koji se projektuju kako lične, tako i univerzalne situacije, boljke i problemi čoveka uklještenog u život. Tri ideje koje kao stubovi nose ovu zbirku, a koji se granaju i konkretizuju kroz spektre užih problema i tema, jesu seks, vreme i porodica.

„Crni zec“ je knjiga koja nas postepeno i nepretenciozno (od najjednostavnijih pesama, koje su kao fotografije detalja koji će tek kasnije dobiti svoj kontekst i objašnjenje) uvlači u jedan nihilistički seksualni univerzum u kome su seksualni akteri promenljive koje u datim trenucima nešto osećaju, ali vreme je to koje njihova osećanja obezvređuje. Samim tim oni postoje samo u trenutku, to jest ne postoje. Nema postojanja bez kontinuiteta, a svi odnosi u ovoj knjizi su lišeni kontinuiteta. Oni su zatočeni u trenutnom, puni eksplozivnog seksualnog naboja koji prepoznaju kao ono najživlje što život ima. U pesmi O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi kaže se „a možda i zato što ju je divlji Turčin odveo tamo gde postojana ljubav nikad nije mogla“. Postojana ljubav nas ne može odvesti u onu metafizičku strast kojoj naš junak teži. U pesmi Pripremanje doručka on se već na stupnju „dovoljno smo dobro“ oseća teskobno, želi da nadglasa „slaninu koja cvrči“, dosadno mu je i poseže dvogledom za onim tamo. On kao da traži ekces i nered da ga spase od galopirajuće kolotečine uređenog života. Strah od smrti, koji nam je svima zajednički na arhetipskom nivou, samo ga ispoljavamo na različite načine, kao da je prostrt poput tepiha na pod ove knjige. I vreme i porodica i seks, sve su to modaliteti suočavanja sa smrću. To je jedan amoralni koncept života (u odnosu na konvencionalni moral) u kome je preljuba deo svakodnevice koju protagonist knjige uopšte ne problematizuje, govori o tome posve neutralno i lišeno vrednovanja. I to kako-tako funkcioniše dok se u sve ne umešaju deca i odgovornost prema njima. U nekim momentima se čini da je ljubav između roditelja i dece jedina ljubav u koju naš junak veruje i koju oseća (Dok se bori za zrak, Moja kći…). Iako je meso knjige amoralno i nihilističko, ono nimalo nije lišeno ljudskosti, slabosti, patnje, pa i savesti, griže savesti koja je izražena u pesmama o deci. Autor sve vreme kao da je rastrgnut pitanjem (koje je mnogima od nas blisko): kako da ne izneverimo decu koja zahtevaju kontinuitet i strukturu, a da ujedno ne umremo od dosade, tj. kako da nam bude zabavno, a da nas ne ubije savest?

Dragov amoralni nihilistički univerzum odlično oslikava život savremenog subjekta u jednom kapitalističkom sistemu lišenom ljubavi i smisla. U tom svetu na sve strane je opipljiv limbo odsutnosti dubokih autentičnih osećanja koje bi subjekt ljubavi i smisla predodredio za večnost. Nema tamo ni večnosti, ni boga, ni smisla ni ljubavi. Umesto toga, jedina autentičnost i trajnost nazire se u odnosima roditelja i dece (koji su determinisani krvnim srodstvom, a ne kapacitetom i odlukom da volimo), dok se smisao trenutno i prolazno nadomešćuje seksualnom ekstazom koja u tom kontekstu postaje nešto gotovo sveto, ritualno i isceljujuće. Tome u prilog ide i naglasak na snazi seksualnih simbola u odrastanju i svakodnevnom životu. Seks veći od života u pesmama Josipova mama i Dok se bori za zrak.

Te erotske igre su ponekad praćene i agresijom i nasiljem, koji se kao i preljuba i promiskuitet, nimalo etički ne tematizuju, jer ova knjiga nije moralni i politički pamflet, već intimna, ali neutralna deskripcija jednog specifičnog sistema vrednosti u interakciji sa ljudskom prirodom. To su redovi koji nas navode na pitanje: mogu li eros i poezija da budu politički korektni?

U rvanju sa problemom vlastite smrtnosti, vreme je najhladnokrvniji medij. Nije ni čudo što je svaka egzistecijalna filozofska teorija neminovno oslonjena na pojam vremena koji je neodvojiv od bića. Vremenitost, kako bi rekao Hajdeger, izbija u ovoj knjizi kroz nekoliko svojih modusa: prolaznost, repetitivnost, sukcesivnost, simultanost, sećanja, uspomene, kajanja…

Prolaznost nekad zastrašuje, a nekad teši glavnog junaka. On se često poziva na to da će sve proći, da bi olakšao sebi i relativizovao neke životne borbe pomoću prolaznosti (Frojdova soba, Sub specie aeternitatis…)

Jedan momenat ljudskog postojanja koji je oduvek inspirisao umetnike, a koji je Lars fon Trir odlično vizualizovao u filmu Dogvil: paralelizam prozaične svakodnevice nadomak koje se odvijaju nečije borbe za život i smrt, takođe je i Dragova tema. Vreme koje hladnokrvno teče (Mesari). U tom paralelizmu se otvara i pitanje indiferentnosti u odnosu na tuđe probleme. Voajerizam. (Trkači, Nedeljna idila) Pa i sklonost ljudi da se služe tuđim nesrećnim pričama da bi zadovoljili neki trenutni lični interes, uneli dinamiku u razgovor, itd. (Trebao bih otići do kuhinje, uzeti nožić i prerezati ta slova, Prevoditeljica)

Još jedan modus vremenitosti koji značajno oblikuje univerzum „Crnog zeca“ jeste repetitivnost. Pesme koje piše jednoj ženi, a čita ih onoj sledećoj, znajući da će i ta sledeća završiti u pesmama koje će, pak, čitati onoj posle nje. Isto tako i on sam biva akterom ponavljajućih situacija u životu neke žene. On je samo jedan u nizu onih koji su je fotografisali na određeni način (Željezni lanac sjećanja). I prema ovome naš protagonist pristupa indiferentno i bez otpora prema takvom modelu u kome su akteri prolazni i zamenljivi. Postoji li u njegovim aspiracijama „nešto više“ (želja za autentičnim odnosom, za subjektom ljubavi koji nije zamenljiv) ili je on potpuno pomiren sa repetitivnom formom kao jedinim načinom da se aktualizira neki odnos?

Kroz knjigu naš junak odrasta, njegov život se usložnjava, on postaje umorniji i teskobniji, ali to odrastanje ne ide linearno, on se vraća u prošlost i beži od nje, odlazi u stan iz kog se iselio (Ključ), želi da pita sina kako je sada u domu u kome on više ne živi (Popodne sa sinom), kao da je razapet između bivših i budućih izbora kojima ne može ni potpuno da se prepusti, a ni da ih potpuno ostavi. Ima neke narcisoidnosti u toj nemoći da pustimo stvari od sebe, da se odlepimo od onoga što smo ostavili i da se posvetimo onome što smo odabrali. A to se savršeno uklapa u opis modernog čoveka koji levitira između depresije i narcisoidnosti, omađijan i paralisan novim tehnologijama, fiktivnim slobodama, površnim odnosima i konzumerizmom.

Međutim, u njemu su ipak i tragovi nekog bivšeg vremena koje je možda verovalo u ljubav i u kome je ljubav bila moguća. On kao da veruje u tuđu ljubav i tuđi smisao, ali sam ne može da je iskusi/proživi. Da li tuđa ljubav izgleda lakše od naše? (Čitavog života i Željeli smo samo nešto popiti prije spavanja)

Ako bi trebalo izdvojiti pesme na kojima se oslikava suština svemira u koji nas uvodi Glamuzina, to bi bile pesme Čovjek koji bježi i Everest. U njima je sažeta problematika ove zbirke. Naš junak, koji se i sam bavi alpinizmom (koji sam uvek smatrala sportom teskobnih ljudi, neusidrenih u smisao, sa željom da pobegnu od svega, kao i motoristi i oni koji se odmeću na pučinu) poistovećuje se metaforički u nekim pesmama sa pionirima alpinizma koji su osvojili Mont Everest:

„zašto se on dovodio do ruba?

od čega je bježao?“

…

„koga je zapravo volio

suprugu, tu drugu ženu

dečka kojeg je poveo u smrt?

Everest?

svoju djecu?

sve njih?

i je li to važno nakon svih ovih godina“

Predzadnja pesma u zbirci, Muha, kao da kroz simboliku jednog sna opisuje svu anksioznost, zaglavljenost i bezizlaz koji prate postojanje koje želi samo da se provuče kroz vreme bez odgovornosti, morala i smisla. I ta pesma nije tu slučajno, Drago se više puta, dok putujemo kroz knjigu, poziva i oslanja na Frojda, kao i na svoje književne uzore, kultne mečeve i legendarne sportiste, koncerte i filmove. Njegova poezija izranja iz sveta poput posude što je dugo bila na morskom dnu pa su se na nju nahvatale školjke i alge i vreme je od svih tih komponenti formiralo jedinstvenu strukturu.

Gorak ukus u ustima ostaje nakon „Crnog zeca“, težina u grudima i potreba da se sve ono pročitano dobro promisli i prorazgovara. Ova knjiga se čita brzo i lako, pesnik nas ne zamara svojim predrasudama o pesništvu, on vešto, jednostavno i pitko stavlja pred nas veoma kompleksan i jezgrovit sadržaj o kome može da se dugo raspreda i kontemplira. U moru knjiga koje nas iscrpe svojim jezikom, a ne ostane ništa za razmišljanje, Dragov slojeviti svemir tek nakon sklapanja korica počinje da se lista u našoj glavi i prikazuje raskoš nenapisanog.

View this post on Instagram

A post shared by Udruženje "Imperativ" (@imperativfest)