Taj politički nekorektni dripac, Ernest Hemingvej

Na šta prvo pomislite kad čujete ime Ernest Hemingvej? Na rat? Na lov? Na samoubistvo? Na hedonizam? Na Afriku, Južnu Ameriku, Španiju…? Ja pomislim na svoju mladost bez interneta, kada sam, davnih devedesetih, u sobi bez malih i velikih ekrana, pročitala jedan za drugim, sve njegove romane. Posle mu se više nisam vraćala. Ne volim da čitam iste knjige dva puta, ima previše onih koje nikad neću stići da pročitam. Stoje mi iznad glave kao neka iritirajuće prisutna obaveza i stvaraju osećaj anksioznosti, jer još nisu pročitane. Stalno dovikuju: „Pročitaj nas! Umrećeš i ostaćemo ti nepoznate, a mi smo blago ovog sveta!“ To me sprečava da se vratim starim knjigama.

Međutim, znam da vraćanje poznatoj literaturi, koja nam je obeležila neki deo života, i te kako ima smisla, pre svega kao način da se podsetimo kakvi smo i ko smo nekada bili, koliko smo se promenili, šta nas je tada doticalo, a šta nas dotiče sad. Čovek u različitim periodima svog života podvlači potpuno različita mesta u knjigama. Kao da naš um osvetljava samo ono što nas se u tom trenutku najviše tiče i u svakom tekstu nesvesno tražimo sebe. Podvučeni redovi davno pročitanih romana jesu dokumenti o nama samima, mali intimni dnevnik skriven u koricama knjiga koje su napisali drugi. Ali vraćanje knjizi nije samo revidiranje slike o sebi i upoznavanje sebe kakvi smo bili u prošlosti, već i revidiranje slike o svetu kakav je bio onda i sada, te slike o vremenu u kome živimo i u kome smo nekada živeli. Sve se to može očitati na jednoj dobroj knjizi, ako je posmatramo kroz vreme.

Hemingvej mi se ušunjao u stan ovog leta, zahvaljujući mom mužu koji se često vraća knjigama i koji gaji posebno poštovanje prema piscima prve polovine dvadesetog veka. Nakon što je još jednom iščitao opuse Foknera i Kamija, po peti put se vratio Hemnigveju. Zbirka njegovih pripovetki mi se stalno vrzmala pred očima, pa sam je jednog dana, kao da to radim krišom od same sebe, šmućnula u veliku srebrnu torbu, između peškira i ulja za sunčanje i ponela sa sobom na plažu. Ponovo ću čitati Hemingveja, ali pravim se da se to ne dešava, da se one knjige što mi stoje nad glavom, ne pobune. Od trenutka kad sam svoje masne prste koji mirišu na kokos prislonila na korice, osećajući da se tog trenutka vraćam starom znancu i prijatelju, pa kroz sve naredne trenutke, bila sam, blago rečeno, šokirana. Niti je to više bio onaj pisac, niti sam ja više bila ona devojka. Ernest i ja smo stajali jedno naspram drugog kao dva stranca. Jedino po čemu sam ga prepoznavala bila je bistrina misli i jednostavnost koje zapravo i jesu ono što ga čini velikim piscem. Ja prezirem autore koji kinđure i palamude, smatram da je savršeni tekst potpuno nevidljiv. Kad čitate najboljeg pisca vi niste ni svesni da čitate, vi vidite samo njegove misli, kao da ste mu prisutni u glavi ili ste otišli na mesta na koja vas vodi. Tako sam ja sa Hemingvejem bila u Africi gde muškarci love lavove, osetila sam tu prirodu, prašina mi se lepila za nepca, videla sam znoj kako probija kroz njihova safari odela i čula kako zvuči pustinjska noć. Nema teksta koji se isprečio između čitaoca i pisca, konekcija je neposredna i direktna.

Ali ima nešto drugo. Sav taj sadržaj u koji sam zaronila, koji mi je dat na dlanu, Hemingvejev svet koji me je uvukao u sebe, više nije bio onako pitak i neutralan kao pre dvadeset i kusur godina. Na svakom koraku sam se saplitala o političku nekorektnost, vrednovala sam njegove stavove i način života merilima ovog vremena i sve je delovalo pogrešno i krivo. Način na koji posmatra i razume žene, jedan beskonačni jaz između muškog i ženskog principa, koji se da osetiti u svakoj rečenici, gledanje na ženski pol kao na nešto posve različito, zastrašujuće i kobno u odnosu na muškarce. Oseća se njegov zazor od žena, zazor od prirode, zazor od drugih muškaraca, zazor od smrti. A u isto veme sa svim tim stvarima je beskrajno isprepletan i blizak, živi jedan punokrvan život, stopljen sa prirodom, sa ženama, sa prijateljima, u ratu i u lovu i u fiestama. Ono od čega zazire, to ga i privlači, bez toga ne može. Opijen mirisom opasnosti, mirisom smrti, ponire duboko u život i živi ga ispunjenije od većine koja taj život slavi. Ali nije to samo Hemingvej, to je čitava jedna epoha nakon Prvog svetskog rata, koji je prenerazio čovečanstvo. Ljudi nikad nisu tako masovno bili izloženi smrti i njihova egzistencija u tim razmerama obesmišljena. Smrt je zajahala planetu. Nemir se oseća u delima svih autora tog vremena. Nije ni čudo što baš tada počinje da cveta egzistencijalizam kao pravac u filozofiji i umetnosti.

Nije mi baš svejedno kad vidim kako Hemingvej piše o ženama. Previše arhetipski i sa puno fame. Poznaje ih dobro i ne poznaje ih uopšte. Ne možeš imati toliki zazor i strah prema nečemu što ti je poznato i jasno kao dan. To nisam primećivala sa 18 godina, jer tad nisam znala ništa o muškarcima i ženama, a i živela sam u vremenu kada su svi ti Hemingvejevi modeli i dalje bili prisutni. Čak i danas će se mnogi krišom složiti sa njim. Ja iskreno mislim da on tu preteruje i da nije u pravu, ali da njegovo vreme nije moglo bolje. On je čovek svog vremena i vreme progovara iz njega. Zato ne mogu da ga osuđujem, mogu samo da se ne slažem. Isto tako i kad je u pitanju lov, korida, rat i sve druge svireposti koje on živi bez ikakve moralne distance, posmatrano iz sadašnjeg trenutka deluju kao sadržaj koji bi svaki borac za ljudska prava i prava životinja osudio, pa čak i cenzurisao. Ako princ više ne sme da poljubi uspavanu lepoticu, jer mu nije dala dozvolu da je ljubi, zašto bismo onda dozvolili Hemingveju da priča tako o ženama i da ubija prekrasne afričke životinje u lovu. E pa moramo mu dozvoliti, zato što smo mi korak ispred njega, znamo više nego on i naše vreme je pametnije nego njegovo. Mi smo superiorniji jer živimo na starijoj i iskusnijoj planeti, koja je dosta toga naučila na sopstvenim geškama nakon Hemingvejeve smrti, što ranije nije znala. Njegove knjige su odlično štivo i svedočanstvo o jednom vremenu, koje nas ni na koji način ne ugrožava. Ali ako imamo potrebu da ih sakrijemo i cenzurišemo, onda možda i nismo toliko superiorni ili ne verujemo dovoljno u svoje istine. Ako smo prevazišli Hemingvejevo vreme i sve njegove nesavršenosti, onda nemamo od čega da zaziremo. Kao što rekoh, ne zazire se od nečega što ti je poznato, razumljivo i jasno kao dan.

Kad na internetu vidim odurnu fotografiju nekog današnjeg lovca koji ponosno stoji iznad mrtvog gorostasnog lava, dođe mi da mu uzmem onu pušku na koju se naslonio i pucam mu pravo među oči. Ali kad čitam kako Hemingvejevi junaci love, to me rastužuje podjednako kao i bilo koja svirepost, od mnogih, kojima je obilovala ljudska istorija. Mi tu istoriju ne možemo da promenimo, da je izbrišemo, a ni da je sakrijemo. Mislim da i ne treba. Ne samo zato što na taj način uništavamo deo loše baštine i foliramo se pred svemirom, već i zato što nismo bogom dani da sudimo svim prethodnim epohama, da ih procenjujemo i razumemo pomoću našeg sistema vrednosti. Koliko god da su ljudi nekada radili loše stvari, grešili i bili u krivu, to ne znači da prema njima treba da se odnosimo hejterski i sa nepoštovanjem. Svako vreme, svaka kultura, svaka monada čovečanstva, ima svoj smisao, svoje razloge, svoju normalnost i svoje mesto u kauzalitetu povesti. Na kraju krajeva, tolerancija je nešto čemu se danas ponajviše teži, a kako da budemo tolerantni prema živima koji se razlikuju od nas, ako ne možemo da istolerišemo ni mrtve koji su se vodili drugačijim svetonazorima.

Čitajući Hemingveja ponovo, nakon skoro četvrt veka, imala sam utisak, ne samo da zalazim u egzotične predele, već i u egzotične odnose, stavove i postupke, kakvi više ne postoje. Bio je to svojevrstan safari po nekom bivšem moralu, podjednako uzbudljiv kao putovanje u daleku zaboravljenu prirodu.