Horace And Pete

Louis CK je bog.

Njegovo poslednje autorsko ostvarenje, veb serija (što ovaj put ne znači da se radi o običnom serijskom materijalu isparcelisanom u desetominutne You Tube epizode lahke za oko mlađanog gledaoca sa ozbiljnim poremećajem pažnje) Horace And Pete, definitivno odgovara profilu serije kakvom bi se pohvalio neki TV kritičar (na nekom tamo lajfstajl vebsajtu) kao najomiljenijom i najboljom TV serijom sezone/ godine/ “veka”. U želji da se napravi drugačijim i da vam ogadi radost koju donosi Game Of Thrones. Ali, pre nego što istog zaspete paradajz-komentarima dopustite mu da se, barem malčice, odbrani.

Horace And Pete jeste najbolja serija sezone/ godine/ “veka”.

Ali teško da ćete to shvatiti ako ne ispunjavate ova dva uslova:

–          gledali ste i obožavate sve što je Louis CK uradio za vas: njegove stendape (HBO Comedy Half-Hour, Shameless, Chewed Up, Hilarious, Live at the Beacon Theater, Oh My God i Live at the Comedy Store), njegove TV serije (Lucky Louie, Louie, pa i Baskets), čak i njegov bleksplojtejšn spuf Pootie Tang.

–          pratite između 20 i 30 serija svake godine u prethodnih deset i više godina.

Ako ispunjavate ove uslove, onda ništa ne moram da vam objašnjavam (btw, MimiKraljMamba se i pojavljuje u poslednjoj sceni ove serije).

Ako ne ispunjavate, onda moram da probam.

Horace And Pete ne liči ni na jednu drugu seriju na televiziji. Zapravo, na američkoj televiziji (na srpskoj ili rumunskoj, možda). A usudio bih se da kažem da ne liči ni na jednu seriju poslednjih desetak godina (sem možda Lucky Louie). Zapravo, ni na jednu seriju još od kada je na televiziji odbačen koncept da televizija treba da bude “snimljeno pozorište”. To, naravno, samo po sebi nikako nije razlog za njeno izdvajanje, ali ona definitvno dolazi kao (logičan? teško je reći) nastavak kreativnih interesovanja njenog tvorca (zato morate da gledate sve od Louisa) i kao reakcija na sve (najbolje? teško je reći) serije poslednjih desetak godina (zato morate sve da ih pogledate).

Horace And Pete je i na produkcijskom i na estetskom nivou “anti-televizija”, pokušaj da se moderan gledalac zainteresuje na načine koje je i pozorište, kao “pra-televizija”, skoro u potpunosti odbacilo.

A u srcu takvog postupka leži i ista takva priča- zašto i sa kojim ciljem održavati jednu neisplativu kafanu koja postoji ravno sto godina u srcu Bruklina, a ne prodati je za skupe pare i nastaviti svoja (moderna) interesovanja i život negde drugde. Zašto biti rob tako apstraktnoj stvari kao što je “tradicija”, zašto biti sentimentalan prema brojevima i, ono što je u srcu svih pitanja koje se Louis CK pita- zašto otežavati sebi tj zašto ne olakšavati sebi?

Horace And Pete tj “Horace and Pete’s” je ime kafane koju su osnovali Horace i Pete pre sto godina, i kojom od tada u generacijskim smenama gazduju njihovi naslednici, uvek nazvani Horace i Pete. Kafana je mesto susretanja lokalnih gubitnika i ima, kako neko reče, “anti-Cheers” vajb. Služi se samo par osnovnih pića i Budweiser, nema mešanja pića i koktela. Glasno i izrazito anti-politički korektno izražavanje je dozvoljeno, baš kao i skoro bezdušna nezainteresovanost za (ostale) goste. Gostima se pića mešaju sa vodom (pola/pola), ali čak i kada im se to objavi, niko se ne buni. Stalne mušterije daleko više cene to što je “Horace And Pete’s” mesto gde mogu da budu ono što jesu, bez mnogo, ako imalo, kritikovanja. Kao što svi znamo, u eri Interneta, takvih mesta skoro da više i nema.

Horacea igra Louis CK, Petea Steve Buscemi, Petea “Starijeg” Alan Alda, Horaceaovu i Peteovu sestru, Sylviju Edie Falco (u verovatno najboljoj ulozi svoje karijere!), Horaceovu ćerku, SNL zvezda Aidy Bryant, a jednu od mušterija i staru ljubav Horaceovog oca, Jessica Lange. Morao sam da vam pobrojim glavniji kast, jer sumnjam da ćete naći jači u ovako posvećenom i snažnom izdanju u nekoj drugoj seriji.

Probaću da vam ne spojlujem previše “ono malo radnje”, ali sticajem nekih tragičnih okolnosti kafana “Horace i Pete”, kao i njene gazde i vlasnici (Horace, Pete, Sylvia), nalaze se na prekretnici. Od epizode do epizode pratimo u kom smeru idu njihove odluke i životi, dok se između svega toga pred našim očima smenjuju dani, ljudi, razgovori, muke, teskobe koje svakodnevno ispunjavaju život “Horacea i Petea”.

Teško da se radi o materijalu koji može da bude konkurentan temama najpopularnijih TV serija na televiziji, ali teško da se radi i o boljoj postavci Čehova (dobro, “čehovljevskog”), usudio bih se da kažem, IKADA!

Iako ga je Lorne Michaels savetovao da se u produkciju ne upušta sam, Louis CK ga nije poslušao. Snimio je pilot i bez ikakve najave postavio ga na svoj sajt. Svoje fanove upozorio je da će dobiti i naredne epizode, ako se upuste u neku vrstu ko-finansiranja dalje produkcije kupovinom “ulaznice” od 5$ po epizodi. Nešto kasnije cena je  spuštena na 3$, ali na kraju Louis je sve sam platio i otišao u debeli minus. Negde piše da je svaka epizoda koštala pola miliona dolara, u šta je (naročito ako ste gledali seriju) teško poverovati, naročito ako se ima u vidu da je Louis ostalim glumcima ponudio da podele profit, što je, valjda, znatno smanjilo njihove honorare, kao najveći trošak. Kako god, bitno je da je Louis sve uradio sam. Kako je hteo. Ovim prvim nijedan jedini TV radnik na bilo kom obliku televizije u Americi ne može da se pohvali. Ovim drugim čak ni Vince Gilligan, niti bilo koji drugi kreativac ma koliko njegov autoritet bio obrnuto proporcionalan mediju na kome radi.

Neke epizode su trajale pola sata, a jedna čak 67 minuta. Neke su imale promenu mesta, više kadrova, a jedna cela epizoda nije ništa drugo do razgovor Horacea sa svojom bivšom ženom, za stolom u kafani. U većini epizoda reči poput “fuck” ili “cunt” čuju se češće od “Horace” ili “Pete”. Da ne govorim da je Louis u potpunosti skinuo ionako olabavljene stege sa svog diskursa i progovorio o mnogim spornim, aktuelnim stvarima na najspornije moguće načine (rasizam, seksizam, mizoginija, transdžender).  Scenariji su tako pisani da su u njima ostavljana prazna mesta da se neki događaji (poput izbora u Americi) dopišu i aktuelizuju u dijalozima junaka, a s obzirom da je serija na nedeljnom nivou izbacivala novu epizodu (u periodu od februara do aprila) ta vrsta aktuelnosti dodatno je oneobičavala čitavu stvar. Ja sam je gledao sa dobrih mesec dana zakašnjenja, ali sam i dalje bio fasciniran koliko je dobro bila usklađena sa događajima i temama o kojima ljudi (“na Internetu”) pričaju.

Louis je, inspirisan (meni nepoznatom) postavkom komada Mikea Leigha, Abigail’s Party (iz 1977), čitavu stvar zamislio kao pozorišnu improvizaciju, snimljenu sa više kamera (ali sve one na scenu “gledaju” iz perspektive publike), koja je potom izmontirana u TV sitkom. Ako želite da zamislite kako to izgleda setite se neke najranije RTS-ove (RTB-ove) crno-bele produkcije, poput Muzikanata ili Pozorišta u kući. Kadrovi traju koliko je priči potrebno. Dva-tri plana dominiraju celom serijom i sporo se menjaju. Junaci uglavnom pričaju i retko nešto “rade”.

Horace And Pete sa temom kojom se bavi i načinom na koji je realizovana ne samo da ne liči ni na šta drugo na (Internet) televiziji, već ne može više biti “anti” svemu tome. Zapravo, poštenije je reći ne može drastičnije da želi da bude “anti” svim ostalim serijama. I to je povremeno čini teškom (OK je reći i dosadnom) za gledanje, jer Louis pored toga što testira naše strpljenje spram produkcije, testira i naše strpljenje spram dramskog tj ljudskog. Junaci svoje priče i živote ne izlažu u skladu sa zahtevima dramaturgije serije, već svojih života. Louis ih namerno pušta da pričaju opširnije nego što je potrebno, redom koji možda pasuje životu, ali ne i obično podšišanom narativu dramskog/TV serije/umetničkog.

Louis predobro zna kakve serije mi gledamo i kakve živote mi živimo, i baš kao što se zajedno sa svojim junacima pita koja je poenta spasavanja nečeg tako anahronog kao što je stogodišnja kafana i stogodišnja tradicija, on se pita zašto bi danas sve moralo da bude podređeno našim navikama i potrebama. Zašto danas uspeh treba da bude jedino merilo nečijeg smisla? Zašto nešto ne bi trebalo samo da postoji? Čak i ako nam otežava naše postojanje.

Louisovi junaci, baš kao i Čehovljevi nekada, su akteri epiloga svojih proćerdanih života. Oni su debelo svesni da ništa više u iste ne može da vrati smisao, sem možda prošlosti i prekopavanja po istoj. Kod Louisa je ta ogoljenost životnih statusa tek prividno veća, a junaci glasnije pomireni sa svojim sudbinama. Ali, baš kao i Čehov, i Louis je veeeeeeeeeeeeeeeeeeliki zagovornik i ljubitelj ljudskog, nade, empatije, neočekivane snage jednog običnog dodira. I ako je Horace And Pete nešto više od bilo čega drugog to je napor da se u jednom hladnom i okrutnom svetu stvori dovoljno uverljiva prilika za malo bliskosti i toplote među ljudima.

I ta bliskost i toplina manje je konzervativna od Louisovog rediteljsko-scenarističkog postupka. Čak šta, ona je sasvim u skladu sa vremenima u kojima živimo i očekivanjima koja imamo od desetina nama bliskijih TV serija (da ostanemo samo na tome od sve dostupne umetnosti). Ljudi koji ispunjavaju “Horace i Pete” su ljudi poput nas. Oni nisu zarobljeni u vremenu, kao sve oko njih. Oni samo malo manje mare za sve ostale i sve ostalo. A ko od nas sme da kaže da aktivnije živi, nego što to svima preko stopedeset socijalnih mreža svakodnevno (svakosekundno!) poručuje? Horace And Pete je o paralelnom univerzumu ljudi koji ispunjavaju naš univerzum. Malom, sto godina starom, univerzumčiću. Uprkos nepriličnom ponašanju i još gorem rečniku on pokazuje da ljudi najviše koristi imaju od drugih ljudi (baš kao i štete) i to kada sa njima direktno razgovaraju. Ono “gledanje u oči” je naša najveća auto-cenzura.

Horace And Pete možda nema smisla sam za sebe i možda neće ostaviti neki poseban utisak na ljude koji u biogafiji imaju dve-tri odgledane serije (od kojih je jedna Lost) i još manje drugih interesovanja za svet oko sebe. Njima će ovo biti mega-dosadno. Horace And Pete ima smisla samo kao “companion piece” našoj nezasitoj nagledanosti (pre svega TV serija) i životu čije su “zdrave” i “nezdrave” praznine sebično nakrcane stvarima koje volimo da radimo, do te mere da smo sebe skoro potpuno lišili “ljudskog kontakta”, jer nemamo strpljenja za isti. Strpljenja, vremena, koncentracije, živaca, emocija… vi izaberite.

Horace And Pete je resetovanje. Povratak na nulti nivo sa iskustvom desetine savladanih nivoa. Prilika da sebe pogledamo na usporenom snimku i lepo vidimo šta znači biti okrutan ili tužan, kao i koliko neko može da bude i jedno i drugo (ponekad i odjednom).

Horace And Pete je toliko više od TV serije da je način na koji je stigao do nas verovatno bio i jedini na koji je to moglo da se desi. Mi ne gledamo Louisove junake sa distance, mi provodimo vreme sa njima.
I mi smo gosti u kafani.
Jedino što oni ne mogu da izađu iz nje.
Meni je već ta mogućnost izbora dovoljan podstrek da se osećam bolje.