Da li imate preko 18 godina?

Twitter fiction – književnost od 140 karaktera

Hoće li nas iznenaditi ako jednog dana Nobelovu nagradu za književnost dobije neki, recimo, uticajan tviteraš ili tviterašica?

Autor: Ilustrator: Monika Lang

Ono što zovemo twitter fiction (tviter proza) ili twitterature (tviteratura, mešavina reči twitter i literatura) u smislu termina ili kovanice, prilično je samoobjašnjivo – to su tekstovi u specifičnoj i unapred zadatoj formi tvita (140 karaktera) koji imaju nekakav književno-umetnički kvalitet. Verovatno bi trebalo u nastavku posvetiti pažnju tome šta je književno-umetnički kvalitet, ali to pitanje je em preobimno, em u književnoj teoriji ne postoji konačni odgovor na njega. Upravo zato cela priča o tviteraturi može da bude još zanimljivija, ili još frustrirajuća, ukoliko vas to ne interesuje.

slider jennifer-egan 1

Ali ukratko, princip je jednostavan – tviter književnost može da bude i jedan tvit, sam za sebe, ili serija tvitova tako ulančanih/izlinkovanih da tek skupa čine celovito delo, a svaki segment tog dela oblikovan je u skladu sa pravilima i mogućnostima ove društvene mreže. Legitimitet ovoj novoj književnoj vrsti daju nagrađivani i etablirani pisci i spisateljice. Pa tako, recimo, dobitnica Pulicerove nagrade za književnost Dženifer Egan je u formi tvitova na “Njujorkerovom” nalogu objavila svoj roman Black Box, tokom maja 2012. Podjednako uticajan autor Dejvid Mičel je tokom 2014. godine u toku jedne nedelje objavio na tviteru svoju kratku priču The Right Sort, koja se sastojala od 280 tvitova. U vezi sa oba ova događaja, mediji su zdušno odvajali vreme i pažnju, izveštavajući o njihovom progresu i recepciji kod publike.

Twitterature 1920x700

U prilog činjenici da onaj koji piše ovaj tekst nema apsolutno nikakvog smisla za inovativnost tehnologija društvenih mreža govore i moje reakcije na objašnjenje šta je tviter: „To ti je kao fejzbuk, samo što jedino možeš da ostavljaš statuse“, na šta ja odgovaram da je to idiotska ideja i da će to zamreti pre nego što je i počelo. Još gora je moja reakcija kada sam svojevremeno prvi put čuo za fejzbuk: „To ti je kao myspace, samo ne može ništa da menja na profilima, svi izgledaju isto“, na šta ja odgovaram da je to idiotska ideja i da će zamreti pre nego što je i počelo. Ali, eto, vreme je moje zaključivanje grubo išamaralo kontraargumentima. Zato sam sada veoma pažljiv kada pišem o fenomenu twitter fiction-a.

Prvo što će vam verovatno pasti na pamet, ukoliko za ovaj literarni fenomen niste ranije čuli, jeste da je 140 karaktera isuviše malo prostora za stvaranje književnog dela. Razlog za to je verovatno što vam je za književno delo paradigmatičan roman. Međutim zaboravljamo često da postoje veoma kratke i sažete tekstualne forme koje su i te kako književnost: aforizmi, kratke pesme i priče, haiku poezija (haiku pesme imaju oko tridesetak karaktera, dakle još su manje od dužine jednog tvita), a na kraju krajeva to su i poslovice, brzalice i zagonetke, koliko god nam one možda ne bile kul. Dakle, u svetu književnost, obim i dužina nisu bitne kategorije.

Moguće je da nekima žanr o kome pišem zvuči kao marketinški slogan za telekomunikacijsku multikorporaciju, ipak moramo se pitati da li je tviter književnost legitimna književna vrsta. Ili je to književna vrsta samo zato što je to neko tako rekao, jer mu se to sviđa. Ili je to književna vrsta zato što neko ko je već etabliran kao književnik/ca praktikuje objavljivanje tvitova. U jednom ćemo se sigurno složiti – tviter nije osmišljen sa namerom da se na njemu neko umetnički izražava, nego da omogući novu dimenziju ulančanije i dinamičnije on-line komunikacije. I izgleda da mu to savršeno polazi za rukom. A umetnost, pa i ona književna, ima u sebi dozu mimikričnosti – ona voli da se „ugradi“ u bilo kakve društvene, političke ili kulturološke pojave, da preuzme njihov oblik i prirodu, i onda je iznutra promatra i kritikuje. To ne znači da tviteratura hoće da ismeva tviter, ali defitivno u svojim subverzivnim nagonima, koji su joj imanentni, želi da kroz taj medij progovori.

Zbog toga što je polje književne umetnosti teško mapirati, nije lako reći tačno koji tvit je književno delo a koji nije.

Osvrti na Vučićevu izbornu krađu, Trampov pohod na Belu kuću i da li je Bijonse na novom albumu progovorila o Džej Zijevoj preljubi imaju verovatno male šanse da prođu kao beletristika. Ono što sigurno znamo jeste da šta god i kakva god bila tviter književnost, ona mora da bude saržajno zbijena, misaono gusta, fragmentarno skoncentrisana. Neko ko se kod nas mnogo bavi ovom literarnom pojavom svakako je Dragan Babić, mladi novosadski autor, esejista i kritičar. On je već na nekoliko mesta pisao kritičke i teorijske tekstove o tviteraturi pokušavajući da je bliže odredi i time nam je svima približi. Kao vrhunac tog njegovog napora, štampana mu je i knjiga pod nazivom „Tviter priče“ (SKC Kragujevac, 2014), veoma dragocena zbirka primera šta tvitovi u književno-umetničkom smislu mogu da budu. Na jednom mestu u vezi sa svim ovim, on piše: „Tviter proza miri društvene mreže i književnost u procesu adaptacije na nove tendencije i tehnološke mogućnosti: nastao u sferi interneta, ovaj format pridobija čitaoce i van opsega virtuelne stvarnosti. Kao jedan od trenutno najkraćih i najsažetijih proznih oblika koji većim delom i crpe svoju originalnost iz ograničavanja, primena Tviter priča kao pokušaja umetničkog projekta pokazuje kako je ova društvena mreža prerasla inicijalni planirani okvir i postala kanal za kreativni rad i alternativne spisateljske pokušaje.“ Ono što on dalje ističe jeste da je specifičnost tviterature u tome što ta njena neophodnost sažimanja može da ponudi neku originalnost, inovacije na planu stvaralačke prakse. Jasno je takođe da oni koji pokušaju da se bave pisanjem tviter priča ili nečeg sličnog moraju da se odreknu velikog broja književno-umetničkih postupaka, na prvom mestu mogu da zaborave na naraciju i deskripciju, osim ako ne znaju kako da je atomizuju. Iz svega ovoga možemo zaključiti da funkcionalnost izbija u prvi plan kao glavni imperativ prilikom kreativnog procesa na tviteru.

Twitterature 615x615

Ali ta potreba za sažimanjem nije ništa novo. Dragan Babić podseća na ideju Šarla Bodlera o delotvornosti skiciranja u književnosti, koje je „nametnuto brzinom života, najbolja tehnika prikazivanja naravi“, a podseća nas i na tzv. “ishlapotine” Semjuela Beketa, što su skraćeni prozni elementi koji su zapravo ostatak šire forme, a predstavljaju „ono što preostaje od teksta kada se njegov veći deo, ionako sveden, dodatno odbaci, izmeni i sažme.“ Ukoliko me sećanje ne vara, Ivo Andrić je na jednom mestu imao misao koja glasi, otprilike, ovako – Rečenicu treba sažimati dok smislu u njoj ne postane tesno. A neko koga svakako ne možemo zaobići kada govorimo o kratkim književnim formama je veliki Ernest Hemingvej. Poznata je jedna legenda o tome kako je on, jedne večeri za kafanskim stolom, izneo opkladu da će napisati najkraću priču na svetu, i svako od prisutnih je uložio deset dolara. Hemingvej vadi olovku, uzima maramicu, nešto zapisuje brzo na njoj i daje je da ide od ruke do ruke za stolom. Svi bez sporenja vade po deset dolara i daju ih nobelovcu, a na maramici piše

For sale: babies shoes, never worn. (Na prodaju: dečije cipele, nikad nošene.)

Ako malo bolje razmislite o ovih šest reči, smislu, poruci i nezanemarljivom kontigentu potencijalnog “čitanja između redova”, uveđen sam da ne samo što ćete se složiti da ovo jeste priča, nego da je čak i dobra priča. Ukoliko je neka kratka književna forma, ili zapravo bilo kakav minimalistički umetnički izraz, inteligentno osmišljen i idealno izveden, on će oskudnošću svojih sredstava i elemenata kojima komunicira sa recipijentom, tog istog recipijenta zapravo motivisati da svoju maštu i čitalačko/recipijentsko iskustvo uposli na kreativnom i poželjnom domišljavanju sadržaja tog izraza. Hemingveju je to očigledno lako polazilo za rukom, jer znamo da je on još u mladosti ovladao jednom specifičnom vrstom novinarskog slenga, koji je naročito bio uticajan 20ih godina XX veka, a poenta mu je bila da se vesti od novinara do redakcije prenose sažeto i jezgrovito.

Mesto sa kojeg twitter književnost crpi svoju stvaralačku snagu, ali i pokušava da se ispomogne u samodefinišućim određenima svakako je i tradicija usmene književnosti. U svom tekstu “Tviter proza kao eho usmenog pripovedanja” još jedan mladi proučavalac književnosti, a i sam autor, Branislav Živanović pokušava da pronikne u specifičnosti ovog novog književnog žanra, u potpunosti uslovljenog digitalnom tehnologijom, i njegove korene nalazi u usmenim književnim formama, koje sa tviteraturom dele niz zajedničkih osobina i tendencija: sažetost, ekspresivnost, jasnost, minucioznost opisa i psihologizacije junaka, vešto reduciranje vremensko-prostornih scenografija fabule, ali i gubljenje jasnih obrisa identiteta autora. Pritom, Živanović nas podseća da je kod nas o kratkoj književnoj formi, tj. maloj priči, govorio još Vuk Stefanović Karadžić u predgovoru svog “Srpskog rječnika” iz 1818.

tweet-615x201

I dok nekim piscima i spisateljicama sve ovo deluje kao zanimljiv izazov i još jedna teritorija moguće kreativne prakse koju treba istražiti i osvojiti, neki drugi nimalo nisu ubeđeni da twitter književnost ima smisla. Jedan od trenutno najpoznatijih američkih pisaca, istovremeno i jedan od najpoznatijih tehno-skeptika, Džonatan Frenzen, upitan na jednom književnom festivalu koje su mogućnosti tzv. micro-blogging-a, odgovorio je: “Da li twitter može biti umetnička forma? Čačkalice mogu biti umetnička forma!”.Čini se ipak da Frenzenovo mišljenje i njemu slična ostaju usamljene kritike, na obodima književne javnosti, jer cela stvar ide toliko daleko da ozbiljni igrači iz sveta literature poslednjih par godina organizuju čak i festival tviterature. Naravno čitava manifestacija se odvija isključivo na ovoj društvenoj mreži, a ozbiljni organizatori (Asocijacija američkih izdavača, najveća izdavačka kuća na svetu Penguin Random House i sama kompanija Twitter) svake godine pozivaju za učesnike viđenije ljude od pera, poput Margaret Atvud i domaćoj publici dobro poznatog Aleksandra Mekol Smita.

E sad, mislim da na kraju iz svega ovoga možemo zaključiti da postoje dva bitna pitanja u celoj ovoj priči: da li tvit može u bilo kojem svojstvu posedovati književno-umetnički kvalitet (ukoliko smo došli prethodno do nekakvog konsenzusa šta takav kvalitet jeste) i da li specifična tekstualna forma tvita direktno utiče i uslovljava novonastalu književnu vrstu koju zovemo tviteratura? Ili je tviter samo preuzeo već postojeće kratke književne forme, ništa im zapravo novo i inovativno ne dodajući, osim eventualno načina distribucije putem društvenih mreža? Mislim da onome koga ova tema zanima, dva ovakva pitanja daju sasvim dovoljno materijala za razmišljanje, a dok se taj književno-kritičarsko-teoretičarski posao obavlja, hoće li nas iznenaditi ako jednog dana Nobelovu nagradu za književnost dobije neki, recimo, uticajan tviteraš ili tviterašica?

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: