Glamur javnog sektora

Imali smo sreće što Miloš Biković igra jednu od glavnih uloga u filmu Bezdušni 2 Romana Prigunova pa je srpska publika dobila priliku da se upozna sa ovim uspešnim ruskim serijalom, nastalom po romanima Sergeja Minajeva. Roman i filmovi su smešteni u svet biznisa, pa je sasvim u redu početi priču sa malo brendiranja. Bezdušni 2 se kod nas reklamira sa maksimalno prikrivenom dvojkom kako publiku ne bi odbila svest da je reč o nastavku. Međutim, roman je kod nas izdat i to pod ruskim naslovom koji i po značenju i po načinu na koji je ispisan ima identično značenje na srpskom – Духless. U tom naslovu je zapravo sadržan celokupan smisao Minajevljeve priče o Maksu Andrejevu, mladom ruskom biznismenu koji gubi svoj Дух kada svom ruskom postojanju doda engleski sufiks.

Minajevljev roman smo zapravo već čitali, pod naslovom 399 dinara iz pera Frederica Beigbedera, čak je oba ova romana kod nas izdao Plato. Kao što smo uostalom i Beigbederov roman već čitali kada ga je napisao Bret Easton Ellis pod naslovom Američki psiho.

Iz nekog razloga, taj dionizijski pristup životu poslovnog čoveka koji karakteriše berzanskog mešetara Patricka Batemana kod Ellisa a marketinškog stručnjaka Octave Parangoa kod Beigbedera, a zatim i bankarskog menadžera Maksa Andrejeva kod Minajeva, ispao je jako inspirativan upravo u kulturama koje su prošle tranziciju iz socijalizma u kapitalizam. Ne samo da se Minajev nadovezao na Ellisa i Beigbedera već vrlo lako možemo nabrojati i dva slična marketinška stručnjaka iz romana srpskih pisaca – protagoniste Plastica Ivana Jovanovića i A tako je dobro počelo Branka Rosića. Uostalom i u Beigbederovom produžetku romana 399 dinara, kod nas objavljenom pod naslovom U pomoć, molim za oproštaj, Octave odlazi u Rusiju.

Bateman, Parango i Andrejev su simboli onog lošeg kapitalizma – finansijskog sektora i marketinga, onih koji ništa ne proizvode i onih koji nam sve prodaju. Međutim, suštinu uspeha te priče kod nas, pa zatim i odjeke kod Jovanovića i Rosića na najkonkretniji način dobijamo upravo u filmu Bezdušni 2.

Naime, činjenica da Bezdušni 2 ne nosi naslov Духless 2 verovatno jeste proistekao iz nemara distributera. Međutim, ovaj prevod je mnogo tačniji.

Za početak, Maks Andrejev u drugom filmu nema isti problem kao u prvom, ne strada mu Дух zbog engleskog sufiksa, niti se bavi lošim kapitalizmom.

Bezdušni 2 zapravo ulazi u samu suštinu popularnosti Ellisa i Beigbedera u tranzicionim društvima a to nije mentalitetska bliskost dionizijskom načinu života među poslovnim ljudima (iako imamo čuveni primer Jataganca iz Boljeg života) već specifičnost lokalne ekonomije – naime, film je smešten u javni sektor. Kada to imamo na umu potpuno je jasno zašto Octave Parango odlazi iz francuskog marketinga u rusku energetiku i modeling, u post-socijalizmu je svaki kapitalizam – loš kapitalizam jer se bazira isključivo na eksploataciji i prevari.

Ipak, Bezdušni 2 odlazi korak dalje, formalno govoreći o korupcionaškom slučaju unuar velikog javnog preduzeća za IT inovacije, slično Stoneovom Wall Streetu, kroz osudu fetišizuje život i rad u javnom sektoru. Maks Andrejev na svom novom poslu upoznaje mlade kompjuteraše sa idejama cukerbergovskog nivoa, vozi najnoviji BMW čija vrata verovatno većina ljudi ne bi znala kako da otvori, sastanči u glamuroznim zastakljenim kulama, ali ovoga puta nema bankarsku krivicu već moralnu superiornost nekoga ko se sve vreme bori protiv korupcije.

Lako je zamisliti da Bezdušni 2 u Rusiji ostvari istu ulogu u indoktrinaciji budućih zaposlenika javnog sektora kao što je Wall Street inspirisao nove generacije berzanskih brokera.

Uprkos tome što je prvi film u estetskom pogledu snažniji, Bezdušni 2 je unikatniji i zanimljiviji baš po tom miljeu u kome se dešava jer nudi nešto što se nije moglo videti ni kod Stonea ni u Kounenovoj ekranizaciji Beigbederovog romana.

Ideološku razliku između dva filma podvlači i vrlo specifičan detalj – u prvom se Putin pojavljuje u junakovoj halucinaciji kao superheroj koji mu nudi životni savet, dočim se u drugom delu pojavljuje na javi, u kratkoj roli koja enigmatično zaokružuje film, služeći kao Roršahova mrlja za gledaočevu percepciju samog Putina. Ipak, sasvim sigurno jedno od čitanja je da u prvom delu država postoji samo u podsvesti privrednika a u drugom, da nema privrednika bez države.

U prvom filmu je bilo evidentno da je Roman Prigunov reditelj holivudskog kalibra za kog nema tajni u pogledu inscenacije, tempa, dizajna i stvaranja atmosfere – čemu je doprineo i Danila Kozlovski u glavnoj ulozi, retko harizmatičan mladi glumac globalnog dometa. Međutim, u drugom filmu je mentalitet filma vešto preuzeo ključne adute holivudskog sistema vrednosti – sposobnost da kroz prepoznavanje korumpiranosti jedne zajednice, i priču o liku koji se tome opire, njene vrednosti budu reafirmisane. Naravno, narativ nije do kraja amerikanizovan, zadržan je ruski cinizam i ironija, ali u formalnom pogledu ovo jeste delo za globalnu eksploataciju.

Otud ni ne treba da čudi da je Universal distribuirao oba dela i doveo ih do odličnih rezultata u ruskim bioskopima. Međutim, globalni plasman ruskih filmova još uvek je daleko, naročito sada kada se zagreva novi Hladni rat. Ipak, po prilježnosti ljudi koji prave srpske titlove a i po dizajnu piratskih sajtova koji promovišu isključivo ruske filmove, rekao bih da Rusi nisu čekali Bikovića da im omogući proboj na naše tržište.

Piraterija jeste jedno od globalno najprepoznatljivijih obeležja ruskog cyberkriminala, ali kada vidimo YT linkove za filmove na sajtu Ruskog doma, jasno je da ga država okreće u svoju korist.

U tom smislu, ruski filmovi holivudskog izgleda ne moraju biti samo adut za legalnu globalnu distribuciju već i za piratsku. Naslovi poput Bezdušnog 2 će stoga sigurno živeti i promovisati glamur javnog sektora svuda gde bude bilo kadrova koji umeju da ga prepoznaju.