Da li imate preko 18 godina?

Globalni Orijent – nematerijalna kulturna baština

Socijalni koreni umetnosti omogućavaju da prodremo u karakterne osnove tvoraca, nosilaca i konzumenata umetnosti, a orijentalni sevdah je gotovo savršen primer za tu vrstu analize.

2
2

Dugo već javno mišljenje o Orijentu u očima nas zapadnjaka izaziva osećaje kulturne superiornosti koji sa sobom nose latentnu kolonijalnu svest o vesternističkoj duhovnoj supremaciji kao neupitnom globalnom procesu. Ipak, globalizacija i prateći procesi postoje i pre nego što se svet drastično ubrzao i umrežio početkom devedestih godina 20. veka, i ovo je socijalni osvrt upravo na jedan, nama blizak, umetnički fenomen koji je iz svoje regionalne kulture orijentalnog karaktera i mediteranskog bazena postao globalna nematerijalna baština.

Dok se čita zbirka putopisnih priča „Pisma iz Azije“ jugoslovenskog karikaturiste, pisca i hodoljuba, Zuka Džumhura, čovek se zaljubljuje u Orijent kao jedno merilo putopisne utopije iz koje se kasnije crpi, ne samo putopisanje, već i jedan egzistencijalni i kritički pogled na savremeni svet. Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“ za Orijent kaže da je „divno čudo i najveći užas“, da se na Orijentu granica između smrti i života jasno ne poznaje već da krivuda i leluja čineći stvarnost fluidnijom mnogo pre postmodernog filozofskog koncpeta fluidnosti. Ovde ne treba uzimati Orijent kao merilo državno-političkog ustrojstva jednog društva jer je jasno da u tom slučaju imamo problem sa despotijama bez izuzetka. Ono što orijentalni duh čini zavisnički primamljivim sadržano je, pre svega, u stanju melanholije kao mača sa dve oštrice koji omogućava da se stvarnost živi hedonistički, ali i da se od despotske realnosti kontinuirano buntovnički strada. Kao jedan od nus produkata ovih dveju krajnosti, kulturnog hedonizma trenutka i ništavila političke realnosti, u socijalnom rascepu, nastao je sevdah kao melanholično osećanje bola, besa, sete i ljubavi.

ABU DHABI #abudhabi #emirates #worldskills #inspiration #couture #france #carpet #orient #picoftheday

A post shared by Kevin Billard (@kevinfleuriste) on

Sevdah bi se mogao okarakterisati kao nematerijalna kulturna baština Orijenta i onih delova Mediterana koji su osetili islamskog uticaja, a koja je određena mikro temama ljudskog života. I to je prevashodno osnovna odlika orijentalne kulture u ma kom delu tog sveta se nalazili, ta posvećenost mikro svetu zajednice oko koje se savija i gradi unutrašnji svet pojedinca. To je pevanje o lokalnom, određeno karakterom zajednice i to neretko onim otpadničkim delovima zajednice, kvarta, često prokazanim i tabuisanim. U tom smislu bi sevdah valjalo razlikovati od okcidentalnog veltšmerca kao romantičarskog koncepta o degradiranom i otuđenom svetu u kojem je pojedinac pre razočaran nego depresivan. Stoga nije čudno što su upravo mnogi od likova u pomenutoj Džumhurovoj knjizi upravo mladi zapadnjaci koji,  početkom druge polovine 20. veka, masovno hrle na Istok – sve do Indije – u potrazi za duhovnim pročišćenjima.

Međutim, kako je na Okcidentu veoma teško izdržati nalete komercijalizacije tako je i pomenuti kontrakulturni talas romantičarskog dvadesetovekovnog veltšmerca završio u ćorsokaku globalizovane kulture zabave i potrošnje. Ali i iz jednostavnog razloga što je ta vrsta kontrakulture, iznad svega, bila jedna politika identiteta i ideologija, a ne nepolitični kulturni hedonizam. Danas vidimo da su ogromna očekivanja šezdesetih na prizeman način zadovoljena ili je njihov realni i imanentni domet bio potreba da se šokira i da se šok unovči. Pa ipak, ni Okcident nije ostao uskraćen za melanholično psihičko stanje u umetnosti života. Istina, taj osećaj melanholije je kulturno prisutan samo na Iberijskom poluostrvu, upravo na geokulturnom području nekadašnje arapske političke uprave u zapadnoj Evropi. „Francuskoga da ne bi brijega“ možda bi se sevdah slušao i u kontinentalnoj Evropi, a ovako je Karlo Martel zaustavio vojnu, političku i kulturnu penetraciju islamskog nasleđa u jezgro Evrope.

Bilo kako bilo, portugalski fado i balkanska sevdalinka imaju svoje zajedničke korene u gradskoj kulturi opijanja i opijata, đardina, kupatila i bašti, mirisa i cveća, mediteranske urbane pitomosti i orijentalne gorštačke silovitosti. Uostalom, etimologija reči govori da je portugalsko „saudade“ tj. osećanje melanholije, svoje izvorište našlo u arapskom izrazu „sawda“, a koji je na naše prostore došao u poturčenom obliku kao sevdah. Propašću antičkog sveta na Mediteranu znanja i određeni deo kulturnog nasleđa Grčke i Rima preuzimaju Arapi koji će u narednom periodu biti lučonoše razvoja nauke, medicine, matematike kao i socijalne misli. Zajedno sa preuzimanjem tog antičko-mediteranskog nasleđa arapski su učenjaci preuzeli i ideju o melanholiji kao koncpetu koji je prvi upotrebio Hipokrat objašnjavajući ovo psihičko stanje kao poremećaj lučenja crne žuči „melaina chole“. Ideju o komplementarnosti iberijskog i balkanskog sevdaha nalazimo i u trenutku kada na Iberijskom poluostrvu Rekonkista ulazi u poslednju fazu i kada ojačale hrišćanske države masovno proteruju Mavare i Sefarde, a što se poklapa sa padom poslednjeg islamskog uporišta Granade i početkom velikih geografskih otkrića Novog sveta 1492. god. Dobar deo ovih izgnanika, pre svega Jevreja Sefarda, doći će u Otomansko carstvo, u današnju Bosnu, i tu nastaviti proces kulturne razmene započet nekoliko vekova ranije.

Iako je sevdah u svom pojavnom obliku apolitičan, njegovi duboki socijalni koreni su politični i možda bi ih mogli pronaći u drugačijem konceptu poimanja vremena od savremenog svetskog i vesternizovanog pojma vremena.

Jedan od autora putopisa „Bantustan“, Uroš Krčadinac, je izneo zanimljivo zapažanje po tom pitanju, istina na primeru Afrike, ali ne toliko strane Orijentu. Naime, evropski doživljaj afričkog vremena deluje kao traćenje istog, besposličarenje, zabušavanje i lenjost, pri tom ignorišući upravo bitno drugačiju afričku socijalnu i kulturnu  stvarnost u odnosu na zapadnjačku birokratizaciju i industrijalizaciju stvarnosti i podređenost čoveka apstraktnim strukturama. Krčadinac naglašava da čovek Evrope žuri da stigne na vreme, dok čovek Afrike ne robuje zadatim i apstraktnim vremenskim okvirima, već „čeka vreme“ ili „pravi vreme“ za onoliko koliko mu je potrebno. Ova razlika u poimanju vremena ima svoju osnovu u privređivanju, odnosno u postavljanju ka reprodukciji svakodnevnice gde je u prvom, evropskom, slučaju reč o akumulaciji, a u drugom, afričkom, reč o adaptaciji. Ili sociološkim dihotomijama izraženo reč je, u prvom slučaju, o društvima organske solidarnosti u kojima je diferencijacija rada uslovljena specijalizacijama i inovacijama vršenja određene delatnosti koje diktira tržište. U drugom slučaju, afričko-orijentalnom, reč je o društvima mehaničke solidarnosti u kojima je podela rada definisana na osnovu sličnosti proistekle iz nasleđa egzistencijalne adaptacije datim uslovima.

Bantustan: mapa prvog poglavlja, jednog og petnaest

Socijalni i politički karakter fluidnog vremena društava mehaničke solidarnosti je taj koji omogućava da se realnost živi, uslovno rečeno, sporije. Sevdah zato nije mogao nastati u kafeima i bistroima koji služe kao ad hoc mesta za brzinsko osveženje i podizanje raspoloženja, nego u kafanama kao mestima uličnog pozorišta u kojima se govori, recituje, glumi i igra, filozofira i ugovara, u kafanama kao subverzivnim mestima druženja onih izgnanih i javno marginalizovanih. Verovatno zbog prirode uslova u kojima je ovaj kulturni fenomen nastao, a koji bi se eventualno mogli okarakterisati kao dokolica očajanja, može se tragati za njegovim kroskulturnim uzrocima. Jer ovaj produkt Orijenta uveliko izlazi iz tog kulturno-geografskog okvira šireći se na zapad Mediterana, a onda posredstvom portugalskih kolonijalnih veza i preko Atlantika na Brazil. Zanimljivo je da sami začeci brazilske bossa nove počinju pesmom Toma Jobima „Chegga de saudade“, a koja se prevodi kao „No more blues“. I upravo to jednačenje sevdaha/saudade sa bluzom predstavlja krunu putovanja ovog južnjačkog globalnog fenomena jer su okolnosti nastajanja i načina uživanja sevdaha i bluza identični.

Iz zbirke “101 sevdalinka” 🎶 #sevdah #101sevdalinka #sirimosevdah #hvalavamstosiriteipodrzavatesevdah

A post shared by Divanhana (@divanhana.official) on

Lajkuj:

Komentari:

  1. Pezo says:

    Fantastičan članak!

  2. Ognjen Lopušina says:

    Чини ми се да је у тексту доста поједностављен мотив меланхолије у севдаху као његов неки sine qua non. Мислим да није (само) то оно што га чини јединственим, као што ни севдалинка није једини локални представник оријенталне музике. Европа је пуна музичке традиције која у себи има меланхолију (руске романсе, ашкенаски тугаљиви клезмер, бретонске баладе, мађарски етно корпус,…) али би тешко било шта од тога изједначио са оријенталним ”народњацима”.

    Ја сам и преко 100% за то да ослободимо наш комплекс припадништва оријенту и да се страсно посветимо његовој глорификацији али мислим да натегнуте паралеле са фадом, боса новом, блузом и фламенком немају превише смисла и више ми делују као покушај да ове неумитне вредности елитне културе некако благосиљају нашу горштаку традицију. (Додуше Диванхана која је послужила као аудио декорација у чланку свакако јесте представник те исполиране боса-нове верзије севдаха која се може продати на западу). И песме Али Фарка Туреа и бенда Väsen су неретко тужне и меланхоличне али их то не чини севдахом, постоји нешто друго што ће да учини да Фејруз и Шемса Суљаковић певају исту песму и да је разумемо на исти начин.

    Велики поздрав!

Ostavite komentar:

Slični članci: