Dragi u visokom dvorcu – osmi deo

Sastanak sa Šlemom pokrenuo je Dragog. Nije se tako dobro osećao još od kada je stigao u Ameriku. Konačno se vratio svom poslu, a mračna dimenzija ovog angažmana samo je tinjala, i to vrlo diskretno, iza ogromnog optimizma i kreativnih impulsa koji su se vrtložili. Dragi je bio ubeđen da mu je krvna slika postala drugačija posle ovog sastanka. Da su potekli sokovi koji su dugo bili inhibirani.

Kada je došao kući, bacio je prašnjavu odeću u prljav veš i sočno poljubio Jasnu kako nije već godinama. Ona se obradovala i prokomentarisala kako je sastanak izgleda prošao dobro, a zatim je ispipala od kakvog je materijala trenerka i zaključila da je vrlo kvalitetna i da bi je trebalo sačuvati za razliku od onog ljubičastog đubreta koje je morala da baci u kontejner. Dragi joj je dobacio da će je sačuvati čim utvrdi da ovaj Rudolfov brend nije nešto zbog čega se ide u zatvor. Vratio mu se i smisao za humor.

Odeven u smeđe platnene pantalone i bele kožne patike koje je nosio samo u retkim prilikama kada je morao biti sportski elegantan, sa majicom na kojoj je bio ispisan broj 44, teget sportskom jaknicom i kapom za bejzbol koja je u Jugoslaviji još uvek bila statusni simbol a u Americi deo svakodnevnog odevanja omladine i uniformisanih osoba, požurio je na sinovljevu utakmicu.

Stevan je nosio broj 44 u timu svoje srednje škole, po savetu strica Vukašina jer je to bio zaštitni znak Pita Maraviča, najvećeg Srbina u istoriji NBA lige. Vukašin je vodio Stevana da gleda Pita dok su još bili u Čikagu, ali efekat na malog sportistu bio je neočekivan – Maravičeva magija mu je delovala nedostižno tako da su muški članovi familije i drugi zemljaci nedeljama morali da ubeđuju dečaka da nastavi sa treniranjem košarke. Stevan je bio obeshrabren time što je osetio da nikada neće biti kao Pit, a neće biti ni kao crnci, i nije video dalju svrhu u produžavanju svoje sportske agonije.

Dragi je sa mnogo entuzijazma gledao sve sinovljeve utakmice, ali je povremeno umeo da bude i nezadovoljan jer u srednjoškolskoj ligi naprosto postoji velika razlika u kvalitetu. Stevan je ponekad zaista imao izazove kada bi njegov tim igrao protiv dečaka iz crnačkog kraja koji ne samo što su bili veoma talentovani za košarku već bi se po fizionomiji reklo i stariji, verovatno zato što su bili ponavljači, i Dragog su ti mečevi u načelu radovali ako su na domaćem terenu a plašili kad se išlo na gostovanje. Ali ponekad su protivnici bili mali belci iz škola čiji đaci nisu preterano zainteresovani za košarku ili sport uopšte i tu su se ređali gafovi. Večerašnja utakmica bila je jedna od tih, ali Dragi je uživao u svemu, ne samo zato što je Stevan dominirao i lako učio pameti svoje neuke protivnike već je osećao neki neosnovani optimizam i sentimentalnost – kao da je zaista važno učestvovati a ne samo pobediti.

Dragi se u detinjstvu naigrao košarke dovoljno da bi znao kako izgleda biti ponižen na terenu. Znao je kako izgleda moliti boga da utakmica što pre prođe. Ali to je sve zaboravio.

Konačno je i on dobio priliku da učestvuje u igri. U ovoj kinematografskoj igri on je bio slabašni naočarac kog bolji igrači uče pameti, ali u ovom trenutku to mu je bilo dovoljno.

I Stevan je osetio da se Dragi odobrovoljio. Pri povratku kući, kad su tradicionalno svratili do drajv in restorana brze hrane, otac je nadahnuto hvalio njegovu igru i dobronamerno mu držao predavanje o tome kako ne treba praviti egzibicije protiv slabijih protivnika, kao što su momci iz njegovog tima te večeri radili.

Još dok je živeo u Beogradu, Dragi je spadao među mačo-muškarce koji smatraju da je muž koji više od dva puta mesečno vodi ljubav sa svojom suprugom seksualni manijak. Međutim, kada se vratio sa utakmice i našao pored Jasne, desilo mu se nešto sa čim se susretao samo tokom svojih ranih ljubavničkih pohoda. Kada je bio mlađi, Dragom se dešavalo da mu, kada ga savlada strast, partnerka odjednom deluje lepše i privlačnije nego što zapravo jeste. To se desilo i te večeri sa Jasnom iako se ona sasvim neprivlačno svalila na krevet i legla na stranu da spava. Kada je Dragi počeo da je miluje, ona ga je prvo podsećala da ujutru ustaje rano, zatim se šalila da bi mogao da pokuša da nađe devojku na snimanju erotskog filma, ali se na kraju i ona uzbudila osetivši njegovo uzbuđenje pa su posle dužeg vremena vodili ljubav.

Sutradan, Dragi se osećao kao da ga je neko pretukao. Ako imamo u vidu da ga je samo nekoliko dana pre toga neko zaista pretukao, imao je sa čim i da uporedi, i reklo bi se da mu je seksualni odnos ostavio teže posledice od brutalnog premlaćivanja.

Dragi je oklevao kada je pozvao svoje poslodavce da im kaže kako neće moći da snima sledeći pornić. Nije mu bilo svejedno jer je osećao kako era koliko-toliko stručnih reditelja u tom žanru prolazi i da, ako mu povratak u igrani film ne uspe – iako su i pornići bili igrani filmovi, sigurno nisu bili dokumentarci – neće imati gde da se vrati. Ipak, zahvalio se na pozivu. U molbi da još jednom razmisli, i da se javi kada bude slobodan osetio je iskrenost. Znao je da će ubrzo biti zaboravljen, kada se bude ispostavilo da publiku lako može zadovoljiti i neuki realizator.

Zatim je zakazao sastanak sa Spenserom Trilbijem.

 

Trilbi je voleo da se sastaju u njegovoj kući. U Los Anđelesu niko ne pešači i gradski prevoz koristi samo onaj ko mora, a Dragom se činilo da Trilbi ne želi da troši novac na gorivo. Pošto u blizini kuće nije bilo nikakvih lokala u koje bi mogli da sednu, obično su se sastajali u njegovoj dnevnoj sobi.

Trilbijeva kuća bila je kalifornijska drvena građevina sa dnevnom sobom, trpezarijom i spavaćom sobom i ovaj ju je držao prilično neuredno. Dragi je imao utisak da Spenser nema nikoga niti da postoje ni gospođa ni gospođica Trilbi. Sasvim sigurno bi žena ili ćerka, ako ne bi pospremile, bar uticale na Spensera da živi urednije.

Kada je Dragi pristigao, Spenser ga je poseo na sofu, prilično načetu zubom vremena i sa vidnim tragovima grickanja čipsa, i užurbano ga poslužio čašom viskija kako bi mogao da počasti i sebe.

„Spremam film, pare su skupljene, sigurno će biti snimljen, i odmah možeš dobiti pun honorar za scenario. Nema nikakvih opcija, nikakvog čekanja, ide se u realizaciju odmah.“

Trilbi se osmehnuo. „Prestar sam ja za to. Prsti su mi odebljali jer odavno nisam kucao. Plašim se da sa ovakvim prstima ne mogu da zahvatim samo jednu tipku na pisaćoj mašini…“

Dragi je pogledao Spenserove ruke. Prsti su imali normalnu debljinu ali bi alkoholni tremor koji se povremeno javljao mogao predstavljati problem. „Reč je o adaptaciji knjige. Ali knjiga je vrlo banalna, ključna je akcija i to prepusti meni, ti samo treba da mi pomogneš oko likova i oko onoga što vezuje obračune…“

Spenser je počeo da mu objašnjava kako je svet pun neafirmisanih scenarista, svaki treći konobar kog sretne u Los Anđelesu je pisac a ostali su glumci, uostalom ako ga mrzi da traži nekoga neka sve napiše sam i daće mu svoje ime i prezime besplatno. Ipak, radoznalost mu nije dala mira, pa je upitao o čemu je reč.

Dragi je osetio da bi od Spensera ipak nešto moglo da bude. Odlučio je da ga dodatno zaintrigira: „Verovao ili ne, ali producent filma je tvoj veliki fan. Kaže da si ti najveća žrtva Lova na veštice…“

„Ko je ta budala?“, upita Spenser. Dragi se osmehnuo. „Stvarno je tako rekao. Kaže da misli da bi tvoji scenariji danas imali A-tretman. Da bi lako mogao da zamisli Pitsburšku sedmorku sa Klintom Istvudom ili čak onim malim Harisonom Fordom u glavnoj ulozi…“

Spenser se zamislio. „Harison je dobar. Ali tek treba da se dokaže…“

„Ovaj čovek je ozbiljan poznavalac filma, jedan od najvećih koje sam upoznao…“

Spenser ga je upitao ko je čovek. „Frenk Šlem, magnat industrije deterdženata…“

Spenser je delovao kao da je dobro obratio pažnju na ime, a onda je ispalio ogorčenu reakciju: „Đubretar neki. Možda pije svoj deterdžent, pa mu se zato sviđaju moji filmovi…“

Viski je bio popijen. „Koja je knjiga u pitanju?“

Dragi pokaza svoju praznu čašu. „Mislim da bi trebalo da mi sipaš pre nego što ti kažem…“

„Da li si ti lud?!“, urlao je Spenser Trilbi na pomen Tarnerovih dnevnika. Dragi je bio potpuno relaksiran i zabavljalo ga je kako Spenser pravda svojom nervozom to što naliva još jednu čašu viskija. „Čuo sam za tu knjigu. A čuo sam za još jednu koju ti sigurno nisi čitao – zove se Ustav Sjedinjenih Država. Znaš šta tamo kažu za knjige poput Tarnerovih dnevnika?“

Dragi odmahnu glavom, nije znao šta Ustav kaže o tome.

„Nemoj da ih ekranizuješ, budalo!“, povika Spenser. „Eto, to piše…“

Dragi se osmehnuo. „Ovaj projekat ćemo raditi tajno. Snimaćemo u Jugoslaviji, potpisati se pseudonimima. Da li ti misliš da nacisti žele da im film potpisuje Jugosloven, pripadnik niže rase? Čisto sumnjam. Treba da uzmemo pare i da bežimo. I da možda usput snimimo nešto…“

Spenser se zamislio. „Možemo da završimo u zatvoru zbog ovoga. U stvari, ti bi bolje prošao – samo bi te proterali…“

Dragi mu je objasnio da je Frenk Šlem ozbiljan igrač, da ima svoje ljude na položajima. Da već godinama okuplja najneverovatnije sumnjive njuške i da mu niko ne može ništa. A oni samo treba da snime film koji će on posle distribuirati preko ilegalne mreže.

„Znači, sada ja treba da pišem pod pseudonimom kao komunjare onomad“, zaključi Spenser. Dragi je klimnuo glavom, tek sada postajući svestan ove dramske ironije.

„Dosta vremena je prošlo od kada je Dejvid Vork Grifit snimio Rađanje jedne nacije u kom je KKK slobodno jahao i iskreno, drago mi je zbog toga. Mislim da je Lindon Džonson imao ogromna muda kada je svesno žrtvovao podršku južnjaka i potpisao ono o ljudskim pravima.“

„Znam da si ispravan čovek, Spensere…“

„Ne treba mi razumevanje jednog komunjare…“, reče Spenser kroz smeh. Spenser je još malo govorio o svojim poznanicima crncima, o tome kako je pročitao sve najgore o toj knjizi, onda je desetak minuta lutao skoro besciljno po svom ćumezu tražeći novine u kojima je to pročitao, ali na kraju je pristao.

Kada je izašao iz Spenserove kuće, Dragi je duboko udahnuo vazduh da malo pročisti svoj dah od mirisa viskija. Seo je za volan i vrlo koncentrisano vozio do kuće, moleći Boga da ga ne zaustavi policija radi rutinske kontrole.

U izveštaju Vukašinu, koji je podneo sutradan, Dragi ga je obavestio o sumnjama koje je Šlem imao u pogledu mogućnosti da se takav film snima u Jugoslaviji. Te sumnje nisu bile bez osnova. Ekipa ipak mora dobiti nekakav scenario na osnovu kog će pripremati a na kraju krajeva i snimati film. A taj scenario će neumitno biti potpuno besprizoran i neće naići na ravnodušnost naših ljudi. Vukašin mu je rekao da će razmisliti kako bi to moglo da se reši, i da je tek tada shvatio koliko ljudi zapravo mora da radi na snimanju jednog filma. Našalio se kako je prvi put posetio set kad je Dragi režirao pornić i kako je mislio da se svi filmovi snimaju tako.

Jasna je otišla da uradi svoju patronažu. Deca su otišla u školu, a Dragi je posle dugo vremena mogao da se posveti sebi. Uzeo je da čita roman Filipa K. Dika koji mu je poklonio Šlem.

Čitajući Čoveka u visokom dvorcu, Dragi je dobio genijalnu ideju. Znao je kako će snimiti film. Morao je sebi da naspe čašu rakije koju su mu doneli prijatelji iz Beograda ne bi li suzbio nestrpljenje. Pomalo mu je bilo žao Dika, ali genijalnost ove ideje nadilazila je nespornu inteligenciju njegovog rukopisa.

Deveti nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 22. maja, tačno u podne!