Dragi u visokom dvorcu – dvadeseti deo

Posle snimanja, Dragi je ostao u Beogradu još dve nedelje, da završi sve obaveze koje je kao reditelj imao prema likvidaciji produkcije. Mile i ekipa su bili neobično efikasni i diskretni, a kako je načuo, niko ni po kafanama nije spominjao ubistvo starog nemačkog koproducenta. Dražević je, dakle, „stegao“ tradicionalno raspričane filmske radnike i svi su shvatili da im se radi o glavi.

Sa Poltronom se načelno dogovorio da on dođe u Ameriku kada bude krenula laboratorijska obrada. Šlem je bio izuzetno zadovoljan fotografijom, ali Dragi je osetio da je Poltron izgubio entuzijazam za film i da nije preterano zainteresovan za odlazak u Ameriku. Ipak, rekao je da će se dogovoriti kada dođe vreme za to.

Dragi se kroz seriju razgovora sa Stevanom i Urošem uverio da i oni žele da ostanu u Beogradu. Nije bio siguran da se nadao njihovoj želji da se vrate u Los Anđeles, niti je mislio da je povratak u Jugoslaviju poraz za njega, ali je bio ubeđen da svoj odnos prema Holivudu još nije razrešio.

Zbog povrede pluća, Foksi je morala da se u Ameriku vrati brodom, pošto je postojao rizik da bi promena pritiska tokom leta mogla da joj naškodi. Dragi ju je posetio još nekoliko puta u bolnici, bila je lepo raspoložena i svaki put mu je iznosila drugi plan o tome kako će investirati skoro pola miliona dolara od osiguranja. Dragi je najviše podržavao njenu ideju da se vrati u zavičaj i tamo pokrene školu aerobika.

Stric Vukašin je sačekao Dragog na losanđeleskom aerodromu. Dragi je nosio malo prtljaga i stričev spidster je bio sasvim dovoljan i za njega i za kofer. Dok su se vozili prema losanđeleskom domu porodice Jeremić, Dragi je pričao Vukašinu o toku snimanja, Đuri Bakraču i završnom konfliktu sa Šlemom.

Vukašin ga je prvo pitao da li je jebao Foksi, i kada je shvatio da nije, pohvalio se Dragom da ga je onomad na setu ona lično opslužila. Naime, upala je u kupatilo dok je Vukašin bio sa drugom porno-glumicom, on joj je pokazao novčanicu od dvadeset dolara, pa im se i Foksi pridružila. Dragi je samog sebe iznenadio ravnodušnošću prema stričevoj priči, jer je znao da su Foksi i on ostvarili znatno dublju vezu koju ostali smrtnici ne mogu ni da pojme.

Zatim se Vukašin raspitao za Đuru Bakrača, jednog od retkih ljudi o kojima je govorio sa strahopoštovanjem, i iskreno se obradovao informaciji da je Bakrač dobro i da je još uvek kadar stići i uteći.

„Moramo nekako organizovati uništenje materijala“, reče Dragi dok je Vukašinu sipao viski u svojoj kući koja mesecima nije provetravana. Dok je Dragi otvarao prozore i puštao losanđelesko februarsko sunce da uđe u kuću, Vukašin reče samo: „Konačno malo akcije. Ulenjio sam se…“

„Za početak moramo locirati gde se nalaze materijali. Da bismo mogli da ih uništimo, moramo znati gde su“, počeo je Dragi da planira. „Važno je naći i negative i sve ostale trake. Ne sme ništa da ostane…“

Vukašin je naglasio da se on ne razume u tehnologiju filma, ali da će biti dovoljno da mu kaže adresu i ime, i objasni šta bi tačno trebalo da bude uništeno. Dragi je preuzeo izviđanje na sebe.

Sastanak sa Šlemom održan je u jednoj maloj filmskoj laboratoriji van Los Anđelesa. Bila je to filmska laboratorija koja je pripadala američkoj vojsci u vreme Drugog svetskog rata. U njoj su razvijani filmovi izviđačkih aviona ali i izrađivani propagandni materijali, tako da je bila opremljena i za montažu i za najosnovniju postprodukciju. Kada je vojska, negde krajem Korejskog rata, shvatila da joj ta laboratorija više nije potrebna, kupila ju je mafija. U njoj su pravili kopije pornografskih filmova ali i materijala za ucenu svojih protivnika iz redova političara i policajaca. Kasnije je mafija počela da iznajmljuje usluge te laboratorije i za tuđe „namenske filmove“.

Laboratorija je bila pod obezbeđenjem. Dva naoružana čuvara brinula su o ulazu, a Dragi je zapazio još jednog koji je šetao po krugu postrojenja.

Šlem je bio izuzetno veseo kad se susreo s Dragim. Kao da se mali obračun u hotelskoj sobi nije ni desio. Rekao mu je da je iznova gledao materijale i da je Dragi napravio izvaredan posao. Dragi mu je odmah predložio montažera kog mu je preporučio Spenser Trilbi. Bio je to Volf Mekre, tip koji je tokom četrdesetih i pedesetih radio kao tonski montažer i asistent montažera slike na brojnim filmovima B-produkcije. Iako je Mekre već imao oko šezdeset godina, Spenser je garantovao za njega. Trilbi je tvrdio da je mnoge filmove iz posleratnog perioda zapravo montirao Mekre, jer su mu poznatije kolege prepuštale dosta poslova. Nažalost, Mekre se potom propio i izgubio posao kada je njegovom krivicom kasnio jedan film, ali Spenser je ubedio Dragog da se ovaj u međuvremenu stabilizovao. I dalje pije, ali funkcioniše.

Šlemu je Mekreova biografija zvučala obećavajuće. Voleo je mnoge filmove koje je ovaj montirao i rekao je da će ga angažovati. Odlazeći iz laboratorije, Dragi je shvatio da se napad na nju mora dobro isplanirati i da će pristup svim delovima postrojenja imati jedino ako što pre započne sa montažom.

Izvestio je Vukašina o laboratoriji i rekao mu da mora bolje da se infiltrira kako bi video gde se koji materijali nalaze. Vukašin je predložio da se uništi čitava zgrada, ali Dragi mu je rekao da je ona vlasništvo mafije i da bi oni mogli loše reagovati na takvo nešto. Stari udbaš se međutim nije plašio mafije, naprotiv, sa njima do tada nije imao posla i želeo je da ih isproba.

Samo tri dana kasnije, Dragi je počeo da montira sa Volfom. Stari montažer je imao pauzu od skoro dvadeset godina, ali to se nije osetilo ni u njegovom rukovanju „muviolom“, američkim montažnim stolom, ni u lucidnosti montažerskih predloga. Štaviše, Volf je nudio niz jako dobrih rešenja, pre svega u glumačkim scenama na koje je obraćao naročitu pažnju. Planovi i kontraplanovi koje je Dragi snimio odjednom su u Volfovim rezovima uspevali da ožive. Odmah je bilo jasno da Tarnerovi dnevnici moraju u sebi nositi određenu glumačku nezgrapnost jer su protagonisti bili skupljeni s koca i konopca, u rasponu od britanskog televizijskog akcionog heroja, preko američke porno-zvezde, do jugoslovenskih karakternih glumaca, ali prekaljeni veteran je izvlačio maksimum. Dragi je mogao da konstatuje kako ovo što je snimio liči na američki film i bio je ponosan. Iz dana u dan, Dragi je odlagao davanje naloga Vukašinu da preduzme akciju. Želeo je da vidi jednu scenu, pa drugu, pa treću… Posle nedelju dana montaže, shvatio je – želeo je da vidi ceo film pre nego što uništi materijale.

Foksi je blistala na ekranu. Glumila je svedeno i manje-više u jednoj emociji, ali je to radila odlično. Nije imala šanse da zaista postane filmska glumica, ali je svakako mogla naći svoje mesto u B-produkcijama, naročito onim koje iziskuju golotinju ili se snimaju van Amerike. Volf je znao za Foksi i govorio je Dragom da je to jedna od poslednjih žena na koju može da mu se digne, a kada mu je nabrojao njene najbolje filmove, Jeremić je osetio ponos – najdraže porniće ovog starca režirao je on – Džeremi Dregon. Bilo mu je drago da je jedan takav poznavalac filmskog jezika, kao što je Mekre, prepoznao njegovo autorstvo u tim filmovima.

Volf je bio zadovoljan efikasnošću dvojice asistenata montaže koje mu je doveo Šlem. Jedan od njih je bio Badi kog je Dragi znao sa snimanja porno-filmova. Bilo mu je drago što ovaj mladi čovek nailazi na razumevanje svojih istomišljenika i napreduje u njihovoj hijerarhiji. Badi je izbegavao da pokaže kako se zna sa Dragim od ranije, jer je očigledno prikrivao svoju predistoriju u svetu pornografije.

Ipak, jednom su na pauzi za kafu Badi i Dragi ostali sami, tako da je usledila lavina hvalospeva i sugestija oko filma. Badi je sa mnogo nežnosti govorio o Foksi, rekao je da mu je ona bila velika ljubav i da se dugo lomio oko toga kako da joj ponudi novac za seks. Kada je za to konačno skupio hrabrost, ona se samo nasmejala i podala mu se besplatno, kao svom dragom kolegi. Iako je veći deo svojih prihoda potom trošio na generalno dampingovane cene seksa sa porno-glumicama, Badi ni pre ni posle toga nije imao tako transcedentno iskustvo.

Vukašin je okupio ekipu četnika koja će mu pomoći u akciji. Bila su to trojica sedamdesetpetogodišnjih umirovljenika iz Dinarske četničke divizije. Bili su zahvalni Vojvodi Đujiću što je posle rata izabrao da se nasele u Kaliforniji i često su umeli da se podmsevaju četnicima iz Čikaga a još više onima iz Engleske. U Americi su dobili zanatske poslove, ali ih je Vojvoda stalno kondicionirao raznim akcijama. Vukašin je znao da se na njih može osloniti i kao na operativce i kao na logističare. U Kaliforniji su imali nekoliko skloništa sa oružjem koje je tu donošeno povodom raznih akcija koje su planirali ali nisu realizovali – od napada na ustašku kafanu u San Pedru, preko atentata na Kenedija koji im je CIA tražila u zamenu za podizanje ustanka u Srbiji, do pokušaja da potope jugoslovenske brodove u luci. Nisu ni slutili za koga Vukašin radi, tako da su mu pokazali sve čime raspolažu. Bilo je tu eksploziva, američkih mašinki iz vojnih viškova, Koltovih pištolja, detonatora sa fitiljima i satnim mehanizmima, imali su i jedan na daljinsko aktiviranje, ali su se lako složili da ih takve novotarije ipak ne zanimaju.

Vukašin je izvestio Dragog da je spreman i, pošto je ovaj ponovio kako još uvek ne zna gde se šta nalazi, rekao mu je da ima ekipu koja će srušiti celu zgradu. Tada mu je Dragi priznao istinu: „Striče, molim te, dopusti mi da izmontiram film, da ga vidim samo jednom, moram.“

Vukašinu je istovremeno bilo i milo i žalosno što ga Dragi ovako ponizno naziva stricem i pokušava da odigra na porodičnu emociju. Ipak iz njegovog očajničkog pogleda prepoznao je da mu taj film mnogo znači. „Vidi, ja pokušavam da sprečim fašiste, a ti radi kako misliš. Mi smo spremni, a ti vidi da ne zakasnimo.“

Dragi je prihvatio punu odgovornost i, mesec i po dana kasnije, Volf je izmontirao prvu verziju. Film je sklopljen bez teškoća, velikim delom zato što je Dragi napravio vrlo preciznu knjigu snimanja i pridržavao je se koliko god je bilo moguće, naravno, dozvoljavajući sebi povemene trenutke inspiracije na samoj lokaciji, pre svega ako je objekat otvarao neke nove mogućnosti.

Kolins je uspeo da iznese film. Naravno, on nije imao tu mesijansku dimenziju kao Čarlton Heston, i njegov Tarner nije bio vođa koji menja svet ličnom harizmom već pre svega sposobnošću da dela. U nekoliko situacija, Dragi je primetio izuzetno inteligentna glumačka rešenja i čudio se da je neko ko se tako malo bavi pripremom za kadar uspeo da razvije vrhunski glumački instinkt. U odnosu na njega, Toza – iako karakterni glumac – delovao je za nijansu sporije nego što treba.

Kada je završena prva ruka montaže, Dragi je zamolio Volfa da organizuje telekiniranje jedne betamaks kasete kako bi kod kuće mogao da gleda traku i osmišljava rešenja za drugu ruku montaže. Kada je dobio traku, nadao se da ni Volf ni Badi neće biti u zgradi kada Vukašin udari na laboratoriju.

Čim je stigao kući pozvao je Vukašina i rekao mu da je vreme za akciju. Potom je pozvao Spensera Trilbija da svrati i da zajedno pogledaju film. Spenser je zamolio  Dragog da on dođe kod njega jer ga je mrzelo da izlazi iz kuće. Dragom nije baš prijalo da se vozi po gradu sa trakom na kojoj je igrana celovečernja ekranizacija Tarnerovih dnevnika, ali želeo je da pogleda film sa još nekim čije mišljenje ceni i da dobije pohvale. Znao je da džangrizavi Spenser neće imati dlake na jeziku ali i da neće imati šta da zameri ovom filmu.

Dok je Dragi parkirao svoj datsun ispred Spenserove kuće, Vukašin i četinici su dovezli svoja tri vozila na brežuljak iznad laboratorije. Dragi im je naložio da unište čitavu zgradu. Za potrebe zadatka dovezli su jedan fordov kamionet, čija su vrata bila ojačana čeličnim pločama, jednu Ševroletovu impalu i jedan stari pontijak. Vukašin uopšte nije imao nameru da svoj spidster približava bilo kakvoj potencijalno opasnoj lokaciji.

Dragi im je preneo informaciju da postrojenje ima dva čuvara na ulazu i jednog koji šeta po krugu. Međutim, tokom noći pojačanje je poraslo na četvoricu u krugu i barem dvojicu u samoj zgradi. Bilo je najmanje osam protivnika koje je trebalo savladati. Vukašin nije mogao baš dobro da proceni, ali delovalo mu je da obezbeđenje čine Latinoamerikanci. Dakle, Šlem je doveo svoje fašiste sa juga.

„Ljudi, čeka nas mala repriza Drugog svetskog rata, samo bez partizana“, reče Vukašin svojoj ekipi.

„Šta je to ’repriza’?“, upita jedan od četnika.

Pregledali su oružje još jednom. Američke kopije švedskih „kronen“ automata važile su za pouzdano oružje, ali kada se ide na protivnika koji očekuje nevolje, svaki automat treba proveriti. Zato je Vukašin poneo i svoju pouzdanu tridesetosmicu koja se ne zaglavljuje.

Nasuvši obojici po čašu viskija, Spenser je ostavio flašu između Dragog i sebe. Zatim je stavio traku u svoj betamaks plejer. Dragi je vrlo napeto pratio Spensera u pižami i bademantilu, kako stavlja traku plašeći se da je ne ošteti ili da mu kasetaš ne povuče učkur i ne izlomi mehanizam i kasetu u paramparčad.

Vukašinova ekipa krenula je sa brda. Dvojica četnika išli su Fordovim kamionetom, a Vukašin i jedan od četnika za njima u pontijaku. Kamionet je išao ispred, vozač i suvozač su proturili cevi svojih „kronena“ kroz prozore i dali gas. Stisli su obarače i zasuli rafalnom paljbom stražare dok su razvaljivali ogradu. U tom naletu, jedan od stražara bio je izrešetan u kućici, a drugog je pokidana metalna ograda udarila dok je bežao i probola tako da je visio nabijen na parče ograde koje mu je virilo iz stomaka.

Vukašin je iz pontijaka precizno nanišanio i prekratio muke tom čuvaru. Za to vreme, Fordov kamionet se zaleteo u vrata zgrade i otkinuo ih zajedno sa velikim delom zida. Kamionet je bio izlupan i pušio se, ali je u mašini bilo dovoljno snage da ga povuče malo unazad i otvori ulaz u zgradu.

Dragi je malo gledao ekran, a malo u Spensera koji je koncentrisano pratio film i uopšte nije dosipao viski. Činjenica da se Spenser ne doliva ispunjavala je Dragog naročitim optimizmom.

Vukašin je promenio šaržer i pokosio jednog čuvara koji je pokušavao da ih nanišani iz dvorišta, dok je drugog četnik za volanom pregazio pontijakom – udario ga je i ovaj im je uzleteo na haubu. Vukašin je morao da se izvije iz kola i snažno ga cimne kako bi ga skinuo sa šoferšajbne.

Preostala dvojica čuvara iz kruga krenula su da beže prema kapiji, a Vukašin je brzo kaznio tako neiskusno grupisanje na malom prostoru. Zasuo ih je mecima kad su bili negde u blizini stražarnice.

Za to vreme, četnici iz polupanog forda su ušli u zgradu. Jedan je pucao iz sveže napunjenog „kronena“ i čistio prostor. Dvojica čuvara u zgradi su se zabarikadirali na spratu i odlučili da pruže otpor do kraja. Četnici nisu nameravali da ih poraze, jedan od njih je povremenim rafalima stvarao utisak kako ih ganjaju, a zapravo je „pokrivao“ saborca koji je minirao zgradu u podrumu.

Kada je bombaš pokazao da su bombe postavljene, četnik je ispalio oproštajni rafal i krenuli su u povlačenje. Ispred zgrade ih je čekao okrvavljeni pontijak pored kog je stajao Vukašin i rafalima zasipao prozore za slučaj da čuvari pokušaju da se prave pametni.

Kada su sva četvorica seli u automobil, dali su gas. Dok je pontijak prolazio pored stražarnice, odjeknule su prve eksplozije. Prva je bila toliko razorna da je probila plafon i dvojica čuvara su propali kroz pod, sa prvog sprata skroz do podruma. Možda su i bili živi kada je druga porušila glavni stub i zatrpala ih. Ekipa je postavila četiri razorne bombe. Od laboratorije nije ostao ni kamen na kamenu.

Dragi je bojažljivo gledao u Spensera kada se film završio. Ovaj je tek tada sebi sipao još jednu čašu viskija. Za to vreme, Vukašin i četnici su iz gepeka impale izvadili kantu benzina i polili pontijak. U auto su natrpali oružje korišćeno u akciji, a kod sebe su zadržali samo ono koje inače nose. Potom su zapalili pontijak.

Dok je eksplozija pontijaka odjekivala u pozadini, Vukašin je seo za volan impale i rekao četnicima da ih čeka sto kod Den Tane. Obradovali su se.

Spenser je posle kratke pauze pružio Dragom ruku i rekao: „Čestitam! Napravio si smeće. Ali vrhunsko smeće. Danas ljudi uspevaju da se obogate snimajući ovakve stvari.“

Dragi je bio ponosan na ovo što mu je rekao Spenser. Ustao je i pažljivo izvadio traku iz betamaks plejera. Osmehnuo mu se i pokazao ponosno na kasetu: „Ovo je jedina kopija filma. Dok smo držali ovu projekciju, moj stric je sa svojim prijateljima uništio sve materijale. Ovo zlo se neće širiti, mada, rekao bih da je dobar film.“

„Materijali su uništeni?“, upitao je iznenađeno Spenser. Dragi je ponosno klimnuo glavom.

Spenser se zamislio i rekao: „To bi mogao biti problem.“ Onda je odnekle iz svoje pižame izvadio pištolj i uperio ga u Dragog.

Epilog romana Dragi u visokom dvorcu 3. jula tačno u podne!