Dragi u visokom dvorcu – drugi deo

„Znaš li koliko je bilo Jevreja na terenu prilikom prvog podbacivanja lopte u NBA?“, Frenk Šlem je upitao Dragog. Dragi je slegao ramenima.

„Šestorica“, sa osmehom reče Frenk. „Pogledaj ih sada, crnci su im preuzeli sport. Iz njihovih zagušljivih jazbina gde nisu imali prostora za bilo šta drugo, raširio se svuda, vidim i kod vas u Jugoslaviju…“

Dragi je klimnuo glavom. „Da, prilično smo dobri u košarci. Mada, ovde u Americi nam to ne priznaju, zbog vaših profesionalaca… Misle da bi nas počistili sa terena.“

Šlem je klimnuo glavom. „Verovatno bi. U današnjem svetu je novac jači od bilo koje ideje. Onaj ko igra isključivo za pare sigurno je bolji od onoga koji samo voli da veoma dobro ubacuje loptu kroz obruč…“

Tada je vrlo prodorno pogledao Dragog u oči. „Upisao si sina na košarku. Hrabar potez. Vidim da je dosta dobar u tome.“ Bilo je nečeg uznemirujućeg u ovoj Šlemovoj izjavi, naročito za Dragog koji je odrastao uz majčine pouke da ne veruje nepoznatima, da se ne zamera vlastima ili bilo kome ko može da zna sve o njemu, ko može da ga doprati do kuće i da mu naudi.

„Na košarci će ili shvatiti ko su crnci ili će se negrifikovati. Nema trećeg. To je dobro. Ili ćeš dobiti ili ćeš izgubiti sina. Ali u oba slučaja si na dobitku. Mislim da je za našu ideju veliki kapital što živimo pored Jevreja i crnaca, ne moramo mnogo da objašnjavamo. Ljudi sami vide, ili pokleknu. Oni koji su poklekli, oni nam nisu potrebni…“

Šlemove reči uznemiravale su Dragog. Da, zvučao je baš kao oni rasisti o kojima se povremeno pričalo u jugoslovenskim medijima. I to ne da bi se kompromitovala Amerika. Naprotiv, sa takvim polusvetom je povezivana pre svega ustaška emigracija, pominjalo se da su deo te neke nove rasističko-nacističko-fašističke internacionale u kojoj su južnoamerički diktatori, odbegli nacisti, Frankovi Španci, američki antikomunisti i Kju-kluks-klan. Ali, Frenkove reči odudarale su od njegovog izgleda. Nije delovao odbojno, čak naprotiv. Bili su vršnjaci, s tim što je Šlema život više mazio nego Dragog. Brinuo je o svom izgledu, verovatno se bavio sportom u mladosti a redovno rekreirao sada. Crte lica su mu bile pravilne, oštre, a koža očuvana više nego što bi se moglo očekivati od pedesetogodišnjaka, dakle podvrgavao se određenim kozmetičkim tretmanima. Da se snimao film o Šlemu, u tom trenutku bi ga igrao Klint Istvud. Nosio je elegantno tamnosivo odelo, krojeno po meri, nije bilo sumnje. Jeo je vrlo fino jelo čije ime Dragi nije umeo da ponovi, i delovalo je kao da je skoro svakodnevno u Dan Taninom restoranu u kom mu je zakazao sastanak. Pred restoranom ga je čekao veliki mercedes, isti onakav kakav su imali Tito i Džek Nikolson, sa šestoro vrata. Nemačka mašina se u Americi nije kupovala baš često jer je bila skupa, ali je bilo logično da ovakvom čoveku baš nemačka marka igra naročitu ulogu. U mercedesu je sedeo Šlemov šofer, verovatno i telohranitelj, nešto tamnije puti nego što bi se očekivalo od ovakvog poslodavca. Sigurno nije bio crnac, ali mogao je biti Arapin ili Latino. Dragi nije imao mnogo vremena da ga osmotri.

„Jasno ti je da bi mnogo dalje dogurao da si Jevrejin, zar ne?“, Šlem reče Dragom, sa osmehom. Dragi je nailazio na ljude iz filmskog sveta koji su gajili izvesnu dozu antisemitizma i smatrali da se u Holivudu ne može uspeti bez tog tipa solidarnosti, ali što se vlastitog slučaja tiče, video je mnogo više prepreka. „Ne verujem da bih dogurao mnogo dalje…“, uzvrati Dragi.

Šlem se nasmejao. „Dobar diplomatski odgovor. Za slučaj da sam jevrejski provokator. Odlično. Sviđa mi se kako razmišljaš…“ Dragi se iskreno nadao da Šlem jeste upravo to. Provokator kakve je kao mlad sretao u Klubu književnika, kad bi se među disidentima koji su govorili protiv režima pojavio neko sa najcrnjim vicevima o Titu i najradikalnijim predlozima kako da se reše „Zagorca“. Provokator bi ostalima razvezao jezik i sutradan bi njihove reči osvanule pred funkcionerima u bezbednosnim izveštajima Službe. Dragi je mislio da takve lako prepoznaje. Međutim, Šlem je od prvog trenutka i bez ikakvog povoda krenuo sa provokacijama i nije prestajao. Dragi se sa njim nije slagao, pa mu nije bilo teško da prema svemu tome bude uzdržan. Međutim, shvatio je da ovu količinu agresije možda ne bi trebalo odbijati samo uzdržanošću. Uostalom, stric Vukašin mu je sredio da boravi u Americi na bazi političkog azila kako bi lakše dobio radnu dozvolu. Nikakva antiamerička politika nije smela da se vezuje za njega. A osim u sovjetskoj propagandi, ovo što je Šlem govorio nije bilo ni blizu zvanične američke politike.

„Gospodine Šlem, ove priče o Jevrejima i crncima mi se nimalo ne dopadaju. Nisam ni rasista ni antisemita, i molio bih da se od njih uzdržite u razgovoru sa mnom“, uprkos tome što je na engleskom bilo nemoguće persirati na isti način kao na srpskom, Dragi se potrudio da postigne taj efekat svojim tonom.

Šlem se osmehnuo. „Znao sam. Suviše si preplašen da bi video svet oko sebe. I suviše zadojen iluzijama o Americi. Plus komunizam. To je sve jedna nezgodna mešavina. Mogao bih reći da su ljudi kao ti verovatno izgubljeni za našu borbu. Suviše želiš da se uklopiš u ovu Ameriku kakva je sada.“ Šlem tada izvadi na sto primerak Jeremićevog scenarija o američkim avijatičarima i četnicima. „To odiše iz ovog scenarija. Jedan očajnički pokušaj da nam nekako predstaviš svoju priču, da ona nekako postane deo naših briga, da vas nekako zavolimo.“

Šlem je bez pijeteta govorio o njegovom scenariju. Do sada je navikao da mu govore kako je to divna i vrlo važna priča, kako je važno da se taj istorijski događaj rasvetli, a ovaj nije imao milosti. A kako bi i imao kada je verovatno sve vreme navijao za Nemce.

„Ono što mi se dopalo u ovom scenariju jeste taj oportunizam, taj žanrovski izraz. Jasno mi je da te zanima akcioni film i da te ni četnici ni avijatičari ni Nemci zapravo ne zanimaju. Njih si iskoristio kao kopču sa svojom prošlošću, kao način da nam prodaš sebe, da nam objasniš zašto, među svim ljudima koji žele da režiraju u Holivudu, baš ti treba da dobiješ priliku. U stvari, zanimaju te junaci koji su sposobni da se pokažu kao heroji, zanimaju te uzbuđenja, prizori nasilja i razaranja, ima nečeg operskog u ovom scenariju. Kao u tvom prvom filmu Poslednja diverzija, uopšte nije jasno gde se radnja dešava, samo se vidi da su Nemci negativci, da ne zaslužuju milost, ni gram razumevanja. Opet, neki naizgled obični muškarci pokazuju da mogu postati heroji vođeni primerom muževnog lidera. Scena obračuna u onoj vešernici Gestapovog zatvora je antologijska. Malo koji reditelj u Holivudu ume da snimi takvo nešto.“

Dragi je bio polaskan. Istovremeno se gadio i plašio onoga što mu je Šlem govorio o crncima i Jevrejima, ali mu je lagano prolazilo kroz glavu i sećanje da su nacisti dosta ozbiljno doživljavali i poznavali film. Setio se Gebelsa i Leni Rifenštal.

Šlem ga je onda pogledao, kao da mu čita misli, i rekao: „Pomislio si na Gebelsa…“ Dragom je bilo neprijatno što je to tako očigledno, a na trenutak je pomislio da su mu možda nešto sipali u piće i da je ono što je pomislio izgovorio naglas. „Gebels je bio veliki stručnjak, ali i preveliki esteta za moj ukus“, nastavio je Frenk. „On je želeo da se izražava o sadašnjosti kroz slavne priče iz prošlosti, kroz nežne melodrame, možda je to tada imalo smisla. Forsirao je Fajta Harlana, bez sumnje velikog stilistu, ali za uslove današnjeg bioskopskog ukusa, a rekao bih i tadašnjeg, ipak mlakonju. Ljude kao što je bio Karl Riter je potcenjivao. Da li znaš uopšte ko je Karl Riter?“

Dragi je odmahnuo glavom. Znao je za Leni Rifenštal i Fajta Harlana. I znao je za Helmuta Kojtnera koji je posle rata snimao film o Jugoslaviji i sa kojim su radili neki od njegovih saradnika sa snimanja Poslednje diverzije i Metka za izdajnika. Koliko se sećao, i neki Francuzi su se ogrešili za vreme okupacije, recimo Kluzo. Ali za Karla Ritera nije znao.

„Karl Riter je tvrdio da je dalji rođak Riharda Vagnera, po ženskoj liniji. Pitanje je koliko je to tačno. Ali snimao je akcione filmove, mahom o pilotima. Recimo Štuke, sigurno si čuo za avion štuku?“

„Razorili su moj rodni grad tim avionima. Čuo sam za njih…“

„Razorili su ga. Niste im dali da ga obnove kako treba, i kako su zamislili, ali nećemo sada o tome, složićemo se da se ne slažemo. Elem, taj Karl Riter… Gebels ga je stalno potcenjivao. Na kraju je i pao u nemilost zbog jednog filma u kom pilot želi da se sa svojom verenicom preseli na Istok. Jer Istok tada nije bio pod nemačkom kontrolom, stvari su krenule nizbrdo, a film je bio neprijatan podsetnik. Posle mu je i suđeno u Nirnbergu, ništa mu nisu našli, ali bio je uništen čovek… Ti me podsećaš na Karla Ritera…“

Dragi nije znao šta da kaže na ovo. Opus Karla Ritera bio mu je nepoznat ali sa njim se zabrinjavajuće lako identifikovao. U Jugoslaviji jeste snimao akcione ratne filmove sa partizanima ali, pošteno govoreći, nije bio prva liga – Žika Mitrović i Hajrudin Krvavac su bili omiljeniji, a Veljko Bulajić je bio Titov Fajt Harlan, snimao je filmove-freske. Na neki način, Dragi Jeremić je bio druga liga među rediteljima koji nisu uznemiravali sistem ni na koji način, i iako sebe nije manje cenio zbog toga, štaviše smatrao je da je to dokaz kako je sve stekao svojim radom i kako nije aparatčik, ova priča o Karlu Riteru ga je dodatno suočila sa tom istinom.

„Nešto od te Riterove neposrednosti sam osetio kod tebe. Mislim da ti imaš taj senzibilitet. Da ti je bioskopski ugođaj na prvom mestu. Radost među gledaocima, uzbuđenje, da su ti ideologija i simboli ili istorijski događaji na koje se oslanjaš samo opravdanje.“

Dragi se slomio pred ovako dobrim razumevanjem vlastitog opusa. Sujeta mu je proradila. Ovaj nacista, ludak, Kju-kluks-klanovac bez kukuljice, reakcionar, fašista i šta sve ne, bio je prvi čovek koji ga je shvatio ozbiljno. Prvi koji je seo i malo razmislio o njegovim filmovima. Pa neka ovo bude sto puta provokacija, bilo da je Šlema poslao Metro-Goldvin-Majer da ga testira pred dobijanje skupe produkcije sa Šonom Konerijem, bilo da su ga poslali iz Imigracionog, umetnik u Dragom je morao da mu se oduži.

„Jesam. Taj sam. Drago mi je da ste me tako dobro razumeli…“

„Film je moćan medij našeg doba. Moram da ga dobro razumem…“

Šlem tada izvadi na sto jednu skromno odštampanu knjigu. Po ilustrovanim koricama lošeg kvaliteta reklo bi se da bi prošla sasvim nezapaženo u knjižarama. Delovala je kao neko petparačko smeće. Na naslovnoj strani, preko crteža mišićavog plavokosog heroja sa fizionomijom Flaša Gordona i po jednom mašinkom u svakoj ruci, stripovskim kurzivom pisalo je Tarnerovi dnevnici. Mašinke su bar bile dobro poznate Dragom, njegovi junaci su ih neprekidno koristili, i prvo mu je kroz glavu prošla pomisao da se ovakav kadar ne bi mogao snimiti u igranom filmu sa ovakvim mašinkama kakve je ilustrator zamislio – nijedan glumac nije dovoljno jak da ih tako drži.

„Želeo bih da adaptiram ovu knjigu. A mislim da si ti pravi čovek za to. Videćeš, obiluje onim što voliš – akcijom, obračunima, hrabrim junacima koji podstiču običan svet da se uključi u borbu. Ima tu i ideologije, a ako je budeš tretirao kao u svojim dosadašnjim filmovima, biću zadovoljan…“

Dragi je uzeo da lista knjigu. Na svakoj stranici na koju je naleteo bio je neki opis bitke ili nasilja. Ali na svakoj su pominjane i crnčuge i Ješe.

„Pročitaću“, procedio je Dragi. A onda se desilo nešto što je odavno priželjkivao ali nije hteo da se desi na ovakav način – Šlem je obema rukama uzeo njegov scenario i privukao ga sebi.

„Nadam se da voliš Čarltona Hestona? On sada pored glume i producira. Hteo sam da mu pokažem ovaj tvoj scenario. Deluje kao nešto što bi njega moglo zainteresovati. Mada, imaj na umu da on ima sina Frejzera koji želi da se bavi režijom. Nadam se da nećemo doći u situaciju da se Frejzer zalepi za tekst…“

Treći nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 3.maja, tačno u podne!