Dragi u visokom dvorcu – deveti deo

Dragi nije mogao da sakrije svoje nestrpljenje, a Šlem je bio radostan zbog toga što ima vrhunski motivisanog reditelja.

„Znam kako ćemo proizvesti ovaj film!“

„Slušam“, sa osmehom reče Šlem. Očekivao je da će mu Dragi ispričati nešto infantilno kako i dolikuje kreativcu kom je prilika da stvara udarila u glavu. Ali bio je lep dan i, posmatran kroz staklene zidove Šlemovog kabineta na dvadeset i nekom spratu jedne od poslovnih „plaza“, Los Anđeles je delovao impresivno. U kancelariji u kojoj su se nalazili, Frenk Šlem je uglavnom govorio o plasmanu deterdženata, retko kada o svojim pravim strastima kao što su rasni rat i kinematografija, a promena mu je prijala. Poželeo je da jednog dana, ako ostane kamen na kamenu posle rasnog rata i ako doživi da se svet koliko-toliko ponovo izgradi, o ovim temama bude  diskutovano u elegantnim mejnstrim ambijentima.

„Kupićemo prava za roman Čovek u visokom dvorcu!“, skoro uzviknu Dragi. Šlem je bio zbunjen. „Nadam se da ti je jasno da je taj drogirani izopačenik naš protivnik… I da on u tom romanu osuđuje Rajh koristeći ga kao simbol državne represije u Americi unutar te pesimističke vizije.“

Dragi je klimao glavom: „Znam, znam. Sve znam. Ali kupićemo prava za ovaj roman i reći ćemo da snimamo televizijsku seriju…“

Šlem i dalje nije uspevao da dokuči šta je plan. „A onda ćemo govoriti ljudima da je naš film koji snimamo u stvari ’film unutar filma’, a pošto je dugačak, da je ’film unutar serije’ koji se prikazuje u državi kojom vladaju nacisti! Razumeš?“

Šlemu je trebalo vremena da shvati ovaj predlog i bilo mu je malo neprijatno zbog toga, a Dragi je nastavljao da trtlja. „Dakle, mi ćemo napisati scenario, deliti ga ekipi slobodno, i objašnjavati im kako je ovo film koji u stvari gledaju junaci serije. U svetu u kom vladaju nacisti. Tako neće biti suvišnih pitanja. Možda će nekom biti čudno što je taj film toliko dug, ali imamo argument da je serija još duža i da će se neki delovi prikazivati na ekranima u stanovima junaka, neki će se videti u bioskopima, a neki će biti integralni deo epizode. U svakom slučaju, tako ćemo pokriti pitanje sadržine, a što se trajanja tiče, ko bi se zbog toga bunio? Svi žele da imaju što više dnevnica, glumci žele što veće uloge…“

Šlem je bio zamišljen, analizirao je sve rizike da bi konačno zaključio: „Ovo je genijalan plan! Prijatno si me iznenadio, Jeremiću! Ovo je domišljatost koju ne bih očekivao od čoveka čija je preduzimljivost zakržljala u komunizmu, mada nisi ti slučajno došao u Ameriku, ima u tebi žara!“

Dragi je uživao u trenutku. Šlem ga je tapšao po ramenu. Zatim je naložio svojim službenicima da lociraju Filipa K. Dika i zakažu sastanak.

Tri dana kasnije, Šlemov mercedes je Dragog i „producenta iz pakla“ vozio u Santa Anu, kalifornijski gradić u kom je živeo Filip K. Dik. Za volanom je bio Šlemov pomalo tamnoputi vozač. Dragi se osećao pomalo nelagodno zbog brze vožnje. Enterijer ogromnog automobila bio je vrlo prostran a Dragom taj prostor usled brze vožnje nije prijao, delovalo mu je da u zlo doba neće imati za šta da se uhvati.

„Možda bi trebalo reći šoferu da malo uspori“, predloži Dragi Šlemu. Ovaj se osmehnu i reče: „Njegov rođeni brat je detektiv u losanđeleskoj policiji, ne brini se, na pomen njegovog imena imamo carte blanche za sve!“ Dragi malo pažljivije pogleda šofera. Bio je to Ramirezov brat. Delovao mu je malo namrgođeno.

„Brat mu se ne javlja poslednjih sedmica. Verovatno je na nekom tajnom zadatku. Mada, obično nas obavesti kada nekud ide – i on je na mom platnom spisku. Ubacili smo ga da radi u antiterorističkoj jedinici, što je prilično zgodno. Imamo insajdera koji prati ono što režim naziva političkim ekstremizmom… On nam javlja ako se dešava nešto što je usmereno protiv nas… A naročito ako se pojavi neki doušnik iz naših redova…“

Na pomen doušnika iz Šlemovih redova, Dragi je već počeo da razmišlja da li je vreme da moli za milost i naslutio je da ga voze na brdo, ne na isto ono gde je dobio batine ali na neko gde će ga upucati i ubiti. Pitao se samo da li i Ramirezov brat voli da bije pre ubistva, mada ako je akumulirao bes, može ga zadesiti i nešto gore od batina.

Najperverznije od svega, pored porodice i sebe, Dragi je prilično žalio i projekat koji sada neće realizovati. Imao je dosta ideja o tome kako snimiti Tarnerove dnevnike i sva je prilika da će one nestati zajedno sa njim.

Dragome je laknulo tek kada je video da prolaze pored putokaza koji označava ulaz u Santa Anu. Sa Dikom su se našli u jednom restoranu koji je delovao boemski, sa dosta egzotičnim izborom jela, akcentom na vegetarijanskoj ishrani, ribi i azijskim specijalitetima. Dik je delovao oronulo i podbulo, ali je slično Dragom bio prilično kreativno uzbuđen. Pričao im je kako je počelo snimanje filma po njegovom romanu Sanjaju li androidi električne ovce i kako je scenario ispao prilično dobro iako je ranijim verzijama bio uglavnom nezadovoljan. Iz Dikove priče, Dragi je zaključio da je ovaj opsednut novcem i da nedovoljno vrednuje film i filmske radnike, što je svojstveno piscima. Međutim, činilo se da je Dik konačno došao do zadovoljavajuće količine novca i da mu godi prestižna pozicija filma čije snimanje je počelo posle dobrih dvanaest godina rada.

„Mi želimo da budemo mnogo brži, gospodine Dik“, naglasi Šlem. Dik je klimnuo glavom. „Znam, ali vi želite da pravite televizijsku seriju. Televizija je smeće koje ima samo jednu prednost: sve se snima prilično brzo. Imao sam nekoliko tekstova koji su ekranizovani na taj način, to je bio šund u kom su pokušali da pojednostave ono što sam zamislio i uklope to u šablone televizijske naučne fantastike. A to nije ono što ja pišem. Moji romani su mnogo više od toga.“

„Slažemo se sa Vama, gospodine Dik. I ovo što mi radimo je potpuno drugačije. Ja sam došao iz Evrope i gospodin Šlem me je doveo zbog mog umetničkog senzibiliteta, baš zato što ne želi da Vaš rukopis radi neki holivudski rutiner opterećen klišeima i predrasudama o tome šta je žanr…“

„Ni Evropa nije ono što mislimo“, uzvrati Dik. „Snimili su jednu moju priču za televiziju u Italiji. Ni to ništa nije valjalo. Tešio sam se da to niko neće gledati…“

Kada je Dik počeo da govori kako ni Evropa nije ono što se misli, Dragi se uplašio da se na neki način možda upoznao sa njegovim opusom. To je bilo ravno nemogućem, mada su poneke lokalne novine u svojim najavama bioskopskog i televizijskog repertoara najavljivale njegove filmove, ukratko ih prepričavale i žanrovski određivale kao „ratni/akciju“.

„Taj roman je moje čedo. Mislim da ipak ne želim da prodam prava“, Dik je krenuo da ih obeshrabruje. „Uostalom, izdavači i agenti me uveravaju da je bolje da sačekam premijeru ovog filma koji se sada snima, pa da onda vidim koliko će na tržištu biti cenjena moja dela.“

„Gospodine Dik, da li Vi mislite da će i tada neko uzeti da radi Čoveka u visokom dvorcu? Sumnjam. Uzeće možda Sećanja na rasprodaji ili Suvišni izveštaj, nešto gde ima monstruma i putovanja u svemir ali ne i Čoveka. Kontrakultura je na izmaku. Vidite i sami da se sve pretvara u zabavu za decu. Drugorazredni filmovi su postali filmovi A-produkcije. Indijana Džons, Ratovi zvezda, Ajkula – gde ste Vi u tome? Pokušajte da zajedno sa nama zajašete poslednji talas subverzije ako je još ima!“

Šlemov monolog nije sasvim zaobišao pisca. Ostavio je utisak, ali Dragi je kod Dika prepoznao drugu osobinu svojstvenu književnicima a to je rezignacija spojena sa sujetom. „Ako masovna kultura nije raspoložena za moja dela, neka, ona postoje, tu su, taj roman sam već napisao i objavio. Vi se ponašate kao da ste izdavač koji bi trebalo da objavi Čoveka u visokom dvorcu. Ljudi, ja sam ga već objavio. Ta knjiga postoji…“

„Dok sam čitao roman, razmišljao sam kako bih ga ekranizovao“, započeo je Dragi. S namerom da pridobije Dika, krenuo je u očajnički napad, a u dubini duše želeo je samo jedno – da impresionira Šlema. „Pitao sam se ko bi od američkih filmadžija ostao da radi da je Rajh pobedio. Svakako Volt Dizni, zar ne?“

Dik se nasmejao. „Dizni je zaleđen sa ispravljenom desnom rukom i čeka da ga odmrznu kada se Firer ukaže po drugi put!“ Dragi se ovom Dikovom vicu nasmejao srdačnije od Šlema.

„Znamo da je Pi Dži Vudhaus imao prilične šanse da svoja dela ekranizuje u Nemačkoj. To nam je poznato“, dodao je Dik. „Mislim da bi Džon Ford našao zajednički jezik sa Švabama a i Džimi Kegni, ako bi im obećali uništenje Britanije…“, nastavio je da mašta.

„Ali Britanija je morala biti uništena da bi Nemci zauzeli Ameriku, zar ne?“, nastavio je Dragi. „Vajlder“, započe Dragi, a Šlem ga ispravi: „Vilder, bio je Austrijanac.“ Dragi zatim nastavi: „Lang, Sirk, Siodmak, Lubič – oni bi stradali u Holokaustu, ali Gebels je voleo film, sigurno bi rado video Hoksa u svom studiju, a voleo bi da gleda Garija Kupera i, kasnije, Merilin Monro.“

„O Roku Hadsonu da ne govorimo“, Dik se radovao: „Nacisti bi odlepljivali na njega više nego na Kerija Granta.“

„Hičkok je radio u Nemačkoj, on je stara kurva, snašao bi se on“, dopunjavao je Dragi. Dikova mašta je proradila, a Dragi je nastavio da je raspiruje: „Želeo bih da napravim seriju u kojoj bismo videli tu kulturu, tu nacističku verziju svega onoga što je bilo američko iskustvo. Želeo bih da napravim seriju kakvu bi nacisti snimili da su došli na vlast. A ja kao stranac imam senzibilitet za sve što je američko, da to prepoznam i razradim, jer mi je novo i strano… To će se osetiti.“

Dik se okrenuo Šlemu: „Prilično ti je inteligentan ovaj tip!“ Šlem se osmehnuo. „Sviđa mi se!“

Dragi je skromno slegao ramenima. Sada mu je bilo žao što je u meniju panično tražio bilo šta što nije riba i što sadrži meso, jer bi se Diku možda još više dopao da je uzeo neko egzotično jelo.

Šlem se tada ubaci u razgovor sa finansijskom ponudom. U kreativnom žaru, Dik je bio lako slomljen adekvatnom finansijskom ponudom i obećanjem da će snimanje početi samo ako on odobri scenario.

Srdačno su se rastali sa Dikom, a na putu za Los Anđeles razrađivali su strategiju za obnarodovanje projekta. Dragi je naglasio Šlemu da filmski profesionalci u Jugoslaviji koliko-toliko prate holivudsku štampu, pre svega esnafski dnevnik Varajeti, i da bi bilo dobro osnovati produkcijsku kuću i zakupiti stranicu na kojoj se oglašava početak rada na projektu. Šlem je bio saglasan sa tim predlogom. Pitao je Dragog kako stoje stvari na jugoslovenskom frontu. Kada nacista postavi to pitanje, zvuči dvosmisleno. Odgovorio mu je da radi sa svojim kontaktima u zemlji i da će uskoro imati infromacije.

Nedugo zatim, Dragi je potpisao ugovor i istog dana primio avans a ubrzo za njim učinio je to i Spenser. Vukašin je bio zadovoljan izveštajima koje mu je podnosio Dragi i najavio mu je da će uskoro i on imati odgovor iz Beograda, sa konkretnim detaljima oko zaključivanja celog posla.

Dragi je ponovo vodio ljubav sa Jasnom i ponovo se osetio kao prebijen. Sada je međutim, osećao i još nešto – nostalgiju što više ne radi porniće. Krenula su da ga stižu sećanja na razne devojke koje je tamo upoznao. Srećom, po ceo dan je bio sam u kući pa je na ta sećanja mogao adekvatno da odreaguje. Naravno, brzo je suzbio poriv da neku od njih pozove radi „kućne posete“, sada nije bio trenutak da švrlja iza Jasninih leđa. Osećao se i ponašao kao kad je bio tinejdžer a roditelji su ga ostavili samog i otišli kod rođaka na slavu. I svaki trenutak tretirao je sa punim poštovanjem jer je već bio u godinama kada su uzbuđenja te vrste malobrojna.

Deseti nastavak vikend romana DRAGI U VISOKOM DVORCU vas očekuje 22. maja, tačno u podne!