Crveni sneg 9: U rikverc

O tome da ubijem Valentinu Koen počeo sam da razmišljam tokom zime 1982. godine. Narednih nekoliko meseci, ta misao u meni je sazrevala, jačala, rasla, sve dublje puštala korene.

Nisam želeo da prelazim iz teorije u praksu sve dok ne budem potpuno siguran u ispravnost onoga što nameravam da uradim. Pomno sam pratio šta se događa, vagao i preispitivao se, sve u nadi da će se Valentinino stanje popraviti, da se radikalno rešenje može izbeći. Nažalost, kako je vreme odmicalo, postajalo je sve gore i gore.

Početkom aprila 1983. sam prelomio.

Agoniju valja što pre prekinuti.

Valentina mora da umre.

Ali, polako…

Iako nemam vremena u izobilju, ne vredi da požurujem priču. Ne bi bilo pošteno. Ni prema Valentini, a ni prema meni. Veoma je važno da, pre nego što nastavim dalje, razjasnim jednu važnu stvar.

Nisam ja nikakav ludak, nisam zlotvor koji uživa da ubija i drugima nanosi bol. Ono što sam uradio, uradio sam iz ljubavi. Namera mi je bila plemenita.

Morate verovati da je tako.

Kada sam upoznao Valentinu, bila je puna života. Znam da je to fraza, znam da ste je čuli ili pročitali već hiljadu puta. Fraza ili ne, tako je bilo. Njena energija, njen osmeh, polet… Očaravala je samo jednim pogledom.

Naš odnos smo razjasnili već tokom prvog meseca poznanstva.

Valentina je bila pronicljiva cura, primetila je da mi se dopada još one prve noći u Cepelinu. U to vreme se još uvek nije zabavljala sa Bobom, on je na pozornicu stupio nešto kasnije, bila je slobodna. Zato sam se ponadao da kod nje imam šanse.

Nedeljama sam vrebao priliku da joj kažem šta osećam prema njoj.

Došao je i taj dan. Sve sam isplanirao. Išli smo na ručak, pa u bioskop, zatim u šetnju Kalemegdanom. Nekako sam skupio hrabrost i rekao joj, nervozan kao srednjoškolac, šta mi je na srcu. Nije me prekidala. Pažljivo me je saslušala do kraja.

Tek kada sam završio, rekla je:

„Znaš šta… Momci dođu i prođu. Nas dvoje smo predodređeni za nešto drugo. Želim da budemo prijatelji. Najbolji prijatelji. Da budeš neko na koga uvek mogu da se oslonim. A, šta misliš? Kako ti se to čini? Da li mogu da računam na tebe?“

Odbila me je. Naravno da jeste. Da sam samo malo bolje razmislio, shvatio bih da nemam nikave šanse. Ipak, nije me ponizila. Pružila mi je ruku, ponudila utešnu nagradu. Odlučio sam da se time zadovoljim. Postali smo prijatelji. Najbolji prijatelji.

Sledeća, 1980. godina, bila je možda i najlepša godina u mom životu. Diplomirao sam, počeo honorarno da radim za nekoliko časopisa. Sa Popom i Valentinom sam izlazio gotovo svake noći. Nevena i Lana, Valentinine drugarice, bile su deo naše ekipe od početka, a onda su došli Bojana i Boba i kompletirali „žestoke“. Valentina je profurala sa Bobom iste večeri kada i Pop sa Bojanom.

Bilo je to na ludom partiju na Dedinju koji su u vili svog oca organizovale sestre Mijatović. Njihov otac Cvijetin je negde u to vreme izabran na funkciju predsednika Predsedništva SFRJ, pa su Mira i Maja želele to da proslave. Sve gradske face su se okupile: Gera, Magi, Bebica, Krle, Sonja, Miško Plavi, Vejvoda i Cicmil… Muzika je bila odvrnuta do daske. Slušao se uglavnom britanski pank i rok. The Clash, Joy Division, Bauhaus. Od domaćih – novotalasni. Film, Kozmetika, Pekinška patka… Plesali smo u bašti, prskali se šampanjcem. Dobro zezanje, vrhunsko. Valentina je posle ponoći skočila u bazen; Boba, mladi glumac koji ju je proganjao čitavo veče, sledio je njen primer. Posmatrao sam dok su se ljubili u zatalasanoj vodi. Nisam bio ljubomoran. Setio sam se Valentininih reči. Momci dođu i prođu. Prijateljstvo je večno.

U septembru 1980. godine, Pop i Valentina su objavili zajednički album. Pop je komponovao i svirao klavijature, Valentina je pevala i napisala većinu tekstova. Dve pesme, „Karirana kravata“ i „Noćni dodiri“ postale su veliki hitovi, dan-danas ih često puštaju na radiju.

Valentina je uživala u novostečenoj popularnosti.  Prijalo joj je što je prepoznaju, zaustavljaju na ulici. Volela je intervjue, fotografisanje, gostovanja na radiju i televiziji. Nazivali su je novom Slađanom Milošević (iako „stara“ nije imala nameru da se povuče), poredili sa Zanom Nimani.

Nažalost, uspeh je imao i svoju tamnu stranu. Sve je više korisitila droge, čak i heroin. Postala je nepredvidljiva, kapriciozna. Doduše, u to prvo vreme je još uvek umela da se kontroliše. Kada bi nešto pogrešila, izvinila bi se. Snimila je dva filma sa Bobom, komediju „Kec u rukavu“ i rokenrol dramu „Ljubopitljiva Julija“. U oba filma je imala male uloge, ali je na snimanjima uživala. Jedno vreme je čak pričala kako želi da upiše glumu.

Negde u to vreme, 1981. godine, u njen život je ušla Zvezdana, stidljiva rođaka iz provincije, bucmasta i neupadljiva, potpuno zaluđena starijom sestrom. Pratila je Valentinu poput mačeta koje je tek progledalo. To mi je u početku bilo veoma simpatično. Mislio sam da će druženje sa dobrodušnom Zvezdanom, pozitivno uticati na Valentinu.

Tokom leta 1982. godine sve je otišlo u propast.

Maj i deo juna smo, kao i prethodnih godina, proveli na hrvatskom primorju. Voleo sam ta naša zajednička letovanja. Samo, tog leta je na put krenulo nas devetoro, a ne, kao ranije, sedmoro. Pridružili su nam se Zvezdana i Valentinin novi prijatelj, Pavle. Letovanje je lepo počelo. Išli smo iz grada u grad. Pelješac, Brač, Mljet, Korčula… Na otvaranju Dubrovačkih letnjih igara, počeli su problemi. Valentina se posvađala sa Bobom i uništila njihovu hotelsku sobu – sve je polupala, čak i lavabo. Nikada ranije je nisam video u takvom stanju. Potpuno je pomahnitala, policija je morala da reaguje. Valentina se zatim sa Pavlom vratila u Beograd, a da nam nije rekla da odlazi. Samo se jednog jutra iskrala, bez pozdrava.

Boba je bio veoma ljut, sumnjao je da ga Valentina vara. Možda ga je i varala, ne znam. Ona je volela vitke plavokose momke poput Bobe i Bojana Pečara, Pavle se uklapao u taj opis. U svakom slučaju, ako i jeste bila neverna, meni se nije poverila. U to vreme, naši odnosi su već zahladneli. Valentini je smetalo što joj prebacujem zbog droge, pa je počela da me izbegava.

Početkom jula, Valentina se posvađala sa majkom i iselila iz vile na Dedinju. Njih dve su se stalno svađale, čak i ranije, dok je Valentinin život još uvek bio pod kontrolom. Povod za selidbu je bio kao prekopiran iz nekog petparačkog ljubavnog roman – njena majka je pokušala da zavede njenog dečka. Boba je spremno potvrdio da ga je gospođa nekoliko puta dovela u veoma neprijatnu situaciju. Paradirala je pred njim više gola nego obučena, unosila mu se u lice, pozivala da vidi novi tepih u njenoj spavaćoj sobi. Valentina je, rekao bih, čitavu priču preuveličala. Možda i smišljeno, da bi ocrnila majku koju nije volela, a možda i zato što su je droge učinile paranoičnom.

Više nije ličila na onu devojku koju sam upoznao pre tri godine. Smršala je i dobila podočnjake. Najgore od svega, karakter joj se promenio. Postala je zajedljiva i zlobna, ni nalik na onu nekadašnju Valentinu. Sve je umela da nas potkači, ali je Zvezdana najviše stradala. Zvezdana je nastavila da živi sa Dušanom i Slavicom na Dedinju, ali je često dolazila u Valentinin stančić u centru. Valentina bi je zvala u goste, a onda ponižavala, kritikovala njen izgled i to što nije iz Beograda. Zvezdana je sve trpela, toliko je bila opčinjena sestrom. Da joj je ova rekla da skoči pod voz, verujem da bi je poslušala.

U decembru 1982. godine je uhapšen Pavle. Da, ja sam bio taj koji ga je prijavio Dušanu. I opet bih isto uradio. Na žalost, nije vredelo. Šteta je već bila načinjena. Valentina je brzo našla novog dobavljača i sve dublje i dublje tonula.

Početkom 1983. godine je bila na odvikavanju, Dušan je to sredio. Vratila se izmučena i rešena da okrene novi list. Samo dva dana kasnije, Zvezdana ju je pronašla bez svesti. Predozirala se. Jedva su je spasili.

Poslednjih meseci je izlazila sama u grad, na mesta koja je pošten svet izbegavao. Jedino je Zvezdani bilo dozvoljeno da ide sa njom. Ako bi Valentini pozlilo, Zvezdana je bila zadužena da je odvede u garsonijeru.

„Moraš da nađeš snage“, tih dana sam joj stalno govorio.

„Ne, dragi moj Ivane… Prekasno je za mene… Prekasno. Samo… Ne mogu više ovako… Ne mogu…“

Nema ničeg goreg od toga da gledate nekog koga volite kako se pati. A Valentina je bila na zaista velikim mukama. Nisam mogao da dozvolim da završi u nekom prljavom haustoru sa iglom u ruci, takvu sudbinu nije zaslužila.

Tada sam prelomio.

Agoniju valja što pre prekinuti.

Trećeg maja sam otišao oko ponoći ispred zgrade u kojoj se nalazila njena garsonijera. Čekao sam. Negde oko tri, zaustavio se taksi. Ženska prilika u crvenom kožnom mantilu je izašla. Teturala se.

Bludna kćerka se vratila kući iz noćnog provoda.

Ubrzo je zasijalo svetlo u njenom stanu na trećem spratu. Na zavesi sam jasno video njenu konturu – skinula je odeću i navukla spavaćicu. A onda je isključila svetlo.

Sačekao sam, za svaki slučaj, još gotovo ceo sat, a onda prešao ulicu i ušao u zgradu.

Bila je to jedna od onih starih zgrada u centru, prostrana i dostojanstvena. Tiho sam se popeo stepenicama, otključao vrata Valentininog stana ključem koji sam dva-tri dana ranije ukrao iz Zvezdanine torbe.

Čuo sam ravnomerno disanje.

Ležala je na boku, crvenkaste kose rasute na jastuku. U trenutku sam se pokolebao, a onda, ipak, nastavio po planu.

Odvrnuo sam plin i brzo, gotovo trčećim korakom, izašao iz njenog stana.

*

Nije trebalo da uradim to što sam uradio, pokajao sam se gotovo odmah. Valentini sam obezbedio spokoj, a svoj narušio zauvek. To što sam uradilo me je progonilo, nije mi dalo mira. Čak i godinama kasnije, nisam uspevao da se priberem i pohvatam konce vlastitog života. Živim sam, izbegavam kontakt sa ljudima, čak i onima koji su mi nekada bili najbliži.

Dušanov poziv na Crnu planinu mi je izgledao kao prilika da konačno zakopam prošlost i život vratim u normalu.

Umesto toga, više nisam bio samo ubica – već trostruki ubica.

Pop je u mene usadio seme sumnje. Da li Dušan nešto sluti? Da li nas je pozvao na planinu kako bi otkrio ubicu svoje kćeri?

Tokom večere sa drvenom Valentinom, postao sam ubeđen da nas Dušan iskušava, prati naše reakcije, traži krivca.

Nisam smeo da dozvolim da mi uđe u trag.

Morao sam da ga, kako znam i umem, zavaram. Zato sam odlučio da što pre na nekog svalim krivicu. Pavle bi za to bio savršen, samo da nije bio u zatvoru u vreme Valentinine smrti. Žrtveni jarac je morala da bude Slavica, niko drugi nije dolazio u obzir.

Znao sam i da to znači da ću morati da je ubijem.

Dok su svi nakon večere pili vino u dnevnom boravku, popeo sam se na sprat. Srećom, sa sobom sam poneo bočicu pilula za spavanje – pažljivo sam ih usitnio i usuo u vinsku čašu. Mešao sam dok se prah nije rastvorio. Zatim sam otišao u Slavičinu sobu. To je bio veliki reskir, znam. Ipak, to je bio ključni deo moga plana i nisam imao drugog izbora. Kao što sam i očekivao, pesnikinja je sa sobom ponela pisaću mašinu. Otkucao sam „oproštajnu poruku“ i sakrio je u fioku. Onda sam se spustio u prizemlje i pokazao Pavlu fotografiju po koju sam, navodno, išao, a koja mi je sve vreme bila u džepu.

Nešto kasnije sam zapodenuo razgovor sa Slavicom i iskoristio povoljan trenutak da joj dam vino sa tabletama za spavanje. U sobu je krenula pijuckajući iz smrtonosne čaše.

Legla je, zaspala i umrla.

Sve je ispalo baš onako kako sam planirao…

Sve do trenutka kada je Dušan shvatio da se tu nešto ne uklapa i napao me. Ponovo nisam imao izbora. Još jednom sam ubio, ovoga puta u samoodbrani.

I?

Šta sada?

Počeo sam da smišljam novi plan.

Sledeće nedelje, deseto poglavlje: Lavina.

Hoće li će Ivan uspeti da od drugih sakrije šta je uradio? U narednom poglavlju dolazi do fatalnog obračuna. Ne propustite ga!