Da li imate preko 18 godina?

Crveni sneg 15: Pre nego što Smrt spusti zavesu

Čitaoče, jedino što mi je važno je da Istina preživi, Istina sa velikim "I"

Moram da požurim i priču privedem kraju. Ni sam ne znam koliko vremena imam na raspolaganju. Možda jedan sat, možda čitav dan. Pre će, ako ćemo iskreno, biti manje nego više.

Bilo bi ti žao, čitaoče moj, da ne saznaš kraj priče? 

Priznaj. Zar nije tako? Jeste, jeste… Da nije, davno bi batalio čitanje, ne bi stigao do pred sam kraj. Zato moram da požurim i sve stignem da napišem. Zbog tebe i zbog sebe. I ne zameri što ti ne persiram. Kako je ono beše Prever napisao u „Barbari“? Ne ljuti se što ti kažem „ti“, tako se obraćam svima koje volim, pa čak i onima koje ne poznajem. Tako nekako. Mada, naravno… Ima razlike. Ja tebe nisam nikada sreo. Putevi nam se nisu ukrstili, čak ni na tren, tamo nekog kišnog dana u Brestu.

Ali…

Iako o tebi ne znam ništa, ti o meni znaš gotovo sve. Zar ne? Omogućio sam ti da saznaš moje tajne.

Zato smo bliski.

Bliski iako se nikada nismo sreli; bliski bez obzira što mene, dok čitaš ove redove, više nema.

Ne volim te, ali osećam zahvalnost. Veliku zahvalnost. Zahvalnost i poštovanje. Hvala ti zbog toga što me nisi napustio, zbog toga što još uvek čitaš i želiš da saznaš šta se dogodilo na kraju. Obećavam: neću ništa kriti, menjati, doterivati. Valjda ti je do sada jasno da mi nije namera da od sebe pravim mučenika i heroja.

Jedino što mi je sada važno jeste Istina. Želim da Istina preživi. Istina sa velikim početnim „I“.

Ti ćeš mi u tome pomoći.

Zato nastavljam da pišem – a ti, molim te, nastavi da čitaš. Osuđeni na smrt ima pravo na poslednju želju. Moja želja je da pročitaš ovaj rukopis do kraja.

Zato žurim i pišem sve brže.

Pre nego što mi vreme istekne, pre nego što Smrt spusti zavesu.

12218356_10156242113135243_1069351462_o

Kada smo je uneli u kuću i spustili na krevet u Dušanovoj sobi, Lana je podivljala. Kao da ju je obuzeo neki zli duh. Do tada krotka i poslušna, pretvorila se u harpiju. Počela je da se otima i doziva muževljevo ime. Želela je napolje, na sneg, da traži Bobu. Nismo joj to, naravno, dozvolili. Zato je počela da psuje, da nas gađa stvarima… Krvarila je po tepihu, potpuno nesvesna da se igra sa vlastitim životom. Žika joj je udario dva šamara, pa smo je vezali za krevet. Druge nije bilo. Morali smo tako.

Žika je zatim Zvezdanu u najkraćim crtama upoznao sa planom. On, Pop i ja ćemo se spustiti u podnožje, rekao je, i dovesti pomoć.

„Ti se zaključaj i pritaji“, dodao je na kraju i pripretio prstom. „Drugaricu ne odvezuj ni za živi glavu? Da li si me razumela?“

Zvezdani se nije dopalo što ostaje sama sa Lanom, to sam jasno video na njenom licu. Ipak, nije ništa rekla, nije se pobunila.

Pre nego što sam izašao, prišla mi je i šapnula:

„Čuvaj se.“

Te dve reči su mi dale snagu. Poljubio sam je brzo u obraz i požurio hodnikom. Dok sam se udaljavao, čuo sam kako Zvezdana zaključava vrata.

Sa svakim okretom ključa, Zvezdana mi je sve više nedostajala.

p1020343-rsz-mark

„Idemo, momci“, požurivao nas je Žika. „Do podnožja nam treba sat vremena. Najmanje. Moramo da hitamo ako mislimo da se vratimo pre mraka.“

Ponovo smo počeli da se probijamo kroz smetove, u istom sastavu i rasporedu kao kada smo krenuli u potragu za Lanom i Bobom. Žika je napred, Pop i ja za njim. Po puška na ramenima mojih saputnika.

Sneg je, kao za inat, ponovo počeo da pada.

Udbaš je objašnjavao:

„Idemo oko kuće, da zaobiđemo najviši sneg. Najbrže ćemo do podnožja ako iskoristimo put kojim smo došli zimskim vozilom. Samo, do njega se valja probiti. Prokleta lavina je sve zatrpala. Zato moramo okolo.“

„Zar ne možemo gore, pa kroz šumu?“, zanimalo je Popa.

„Može, može… Samo što je to duži put. A mi vremena nemamo. Ako ne požurimo, ona jadnica će iskrvariti.“

Pravac kojim smo se zaputili je bio jedva prohodan. Spoticali smo se, upadali u sneg. Ne samo Pop i ja, već i Žika. Nadao sam se da zna kuda nas vodi, da njegova samouverenost nije bez pokrića.

Nakon izvesnog vremena, kada nam je kuća nestala iz vidokruga, više nisam mogao da se orijentišem. Sve oko mene je bilo belo. Obuzeo me je nemir koji je brzo prerastao u strah. Šta ako se izgubimo? Smrznućemo se i umreti, eto šta. Ta misao me je izluđivala. Strah me je učinio neopreznim.

Trebalo je bolje da pazim gde gazim.

Nezgodno sam stao i izgubio ravnotežu. Uzalud sam mahao rukama u potrazi za osloncem. Pop mi je prekasno pružio ruku i nije uspeo da spreči moj pad.

Jedno vreme sam se kotrljao po snegu, bezuspešno pokušavajući da se zaustavim. Završio sam na dnu jaruge, ugruvan i bez kape.

„Ivane!“, čuo sam Popa kako me doziva, a onda je njegov glas odneo vetar.

„Dole sam! Dole!“, povikao sam što sam jače mogao.

Ustao sam sa teškom mukom. Sve me je bolelo, svaki centimetar tela.

Stresao sam sneg sa odeće i osvrnuo se.

Nalazio sam se u nekakvoj udolini, jaruzi, šta li, punoj stenja i šiblja. Imao sam sreću u nesreći – sneg mi je ublažio pad. Da sam pao samo pola metra levo ili desno, verovatno bih razbio glavu o kamenje.

Nedaleko od mene, nalazila se olupina delimično prekrivena snegom. Vozilo je bilo nahereno pod čudnim uglom – očigledno je sletelo sa puta, nekoliko puta se prevrnulo i završilo tu u podnožju.

Rukom sam uklonio sloj snega napadao preko karoserije. Tamnozeleni metal je delimično pocrneo od plamena. Prepoznao sam maskirnu ciradu. Bilo je to zimsko vozilo kojim je Pavle pokušao da umakne.

Otvorio sam vrata sa vozačeve strane.

Nisam očekivao da ikog pronađem unutra, verovao sam da je Pavle na vreme uspeo da pobegne i da sada vreba mene i ostale.

Ono što sam otkrio me je još više zapanjilo.

Ustuknuo sam, ali nedovoljno brzo. Mrtvo telo se strovalilo na mene i oborilo me na zemlju. Bolno sam ječao dok sam ga sklanjao sa sebe.

Bio je to Pavle, u to nije bilo sumnje.

12208989_10156242119975243_1391886521_o

Vatra ga je, pre nego što ju je ugasila lavina, samo načela – još je bio prepoznatljiv, bez obzira na to što mu je polovina lica nedostajala.

Ovo otkriće me je potpuno pomelo.

Kada se Pop, zadihan i zabrinut, konačno spustio do mene, još uvek sam zamišljen stajao nad Pavlovim telom.

„Šta, kog đavola…“, počeo je Pop, pa zanemeo.

Shvatio sam šta mu se mota po glavi kada je prepoznao mrtvaca. Motalo se i meni. Ako je Pavle poginuo prilikom prevrtanja vozila, ko je onda ubio Bobu i oterao Nevenu u smrt?

„Požar ili Žika ili već kako god da mu je pravo ime“, izgovorio sam ono što je obojici bilo na vrhu jezika. „Mora da je on odgovoran. Ko drugi?“

Da sam tada malo zastao, razmislio, shvatio bih koliko je moja tvrdnja apsurdna. Nažalost, nisam mućnuo glavom. Bio sam sasvim siguran da je on odgovoran. To mi je, uostalom, najviše i odgovaralo. Sada sam imao još jedan razlog da poželim njegovu smrt.

„Šta se ovde događa?“, začuo se promukli glas iza naših leđa.

Okrenuli smo se.

Žika je stajao na svega dva metra udaljenosti i posmatrao nas svojim mačjim očima. U ruci je držao pušku. Izgledalo je kao da će svakog časa zapucati. U trenutku je počela da me hvata panika, a onda mi je sinulo da je i Pop naoružan.

„Ubij gada“, pogledao sam ka svom prijatelju. „Pucaj! Šta čekaš?“

Oklevao je kratko, a onda je skinuo pušku sa ramena i nanišanio.

Žika je ostao potpuno nepomičan.

Pop je pritisnuo obarač.

Očekivao sam zaglušujući prasak.

Ništa se nije dogodilo.

„Šta, kog vraga?“, promrmljao je zbunjeno moj prijatelj, a onda još jednom pritisnuo obarač.

Puška je i drugi put škljocnula u prazno.

Tada sam shvatio – taj prokleti udbaš je mom prijatelju dao oružje bez municije.

„Zar si mislio da ću ti dati metke?“, rekao je Žika i ka nama iskezio zlokobno bele zube.

Pop je opsovao, bacio pušku na sneg i, uz besni urlik, jurnuo ka njemu.

Nisam video kako udbaš podiže cev.

Samo sam čuo pucanj.

Razarajući, konačan.

Udarac je Popa odbacio unazad. Pao mi je pred noge. Spustio sam pogled i shvatio: nije mu bilo pomoći. Mog prijatelja je sačma pogodila posred grudi, pocepala mu jaknu i napravila užasnu rupu u blizini srca. Telo mu se sekundu ili dve trzalo, krv mu je curila iz usta i nosa, a onda se umirio.

Nisam imao vremena da žalim njegov usud.

Valjalo je spašavati vlastiti život.

„Stani gde si!“, naredio je ubica.

Nisam ga poslušao. Potrčao sam, ni sam ne znajući kuda. Odjeknuo je još jedan pucanj. Nešto me je udarilo u rame. Nisam se obazirao. Nastavio sam dalje. Ka olupini. Nisam imao izbora. Ostati na čistini je značilo sigurnu smrt. Morao sam da potražim utočište ma koliko ono nesigurno i privremeno bilo.

Zadigao sam ciradu i uvukao se u tamu zadnjeg dela zimskog vozila.

„Gde si pošao?“, čuo sam Žiku kako govori. „Misliš da mi možeš pobeći? Majku vam vašu narkomansku… Trebalo je sve da vas poubijam istog trenutka kada sam pronašao Dušanov leš. Istog tog trenutka. Sve do jednog, degenerici jedni. Neka… Nije kasno. Sada ću to ispraviti.“

Odjeknuo je još jedan pucanj. Na ciradi, tik iznad moje glave, stvorila se rupa. Nešto me je preseklo preko uha. Krv je počela da mi curi niz obraze. Topla krv, gusta i lepljiva.

Tada sam se setio noža koji sam poneo u jakni.

Izvadio sam ga.

Odlučio sam – neću se predati bez borbe.

U trenutku kada je Žika podigao ciradu, zamahnuo sam sečivom ka njemu.

Nisam video gde sam ga porezao, ali negde jesam. Po licu me je poprskala krv, ovoga puta tuđa. Zakrkljao je i ustuknuo, pao dole na sneg.

Znam. Trebalo je da iskoristim prednost. Da skupim petlju i dokrajčim prokletnika. Ali, strah me je savladao.

Iskočio sam napolje i počeo da bežim.

Nisam se osvrtao.

Uspeo sam da se iskobeljam iz udoline, popnem do mesta odakle sam pao. Sneg ispod mene je škripao. Svaki čas sam očekivao da ću izgubiti ravnotežu, stropoštati se natrag. Srećom, nisam. Znao sam da moram što pre da se dokopam kuće. Zvezdana će me pustiti u Dušanovu sobu. Tu ćemo biti sigurni. Žika neće moći da provali unutra, sam je rekao da su vrata ojačana.

Trčao sam i trčao, sve dok mi nije ponestalo daha.

Zavrtelo mi se i nakratko sam morao da sednem na sneg. Dodirnuo sam ranu na ramenu. Bolela je i krvarila, obilno. Setio sam se šta je Žika uradio kada smo našli Lanu. Skinuo sam šal i obmotao ga oko ruke, zategao ga najjače što sam mogao. Ušna školjka mi je takođe bila povređena, okrznuta sačmom. Nju se nisam usudio da diram. Ustao sam, nastavio dalje. Vejavica se, kao za inat pojačala. Spremala se još jedna snežna oluja. Ako sam želeo da preživim i dokopam se sigurnosti kuće, morao sam da požurim.

*

Belina me je zaslepila.

Pomislio sam da mi nema pomoći, da neću pronaći put natrag.

Ni sam ne znam koliko sam vremena proveo izgubljen u snežnom kovitlacu.

Možda pola sata, možda i duže.

Sneg je sipao kao iz rukava, upadao mi u oči i tešku situaciju činio još gorom. Bio sam gologlav, izložen neprekidnom i nemilosrednom šibanju ledenog vetra.

Na kraju se ispostavilo da sam hodao u krug. Promenio sam pravac i konačno, iza kaskade od snega, ugledao krov kuće.

snow-storm

Gotovo obnevideo sam ušao u kuhinji. Toliko sam bio srećan što sam se dokopao zaklona, da sam potpuno zaboravio na opasnost. Tek nakon nekoliko minuta, kada sam se malo otkravio u došao sebi, shvatio sam da je sasvim moguće da me je Žika pretekao u mećavi, da se pre mene domogao kuće. Nisam bio siguran koliko sam ga ozbiljno povredio. Zato sam morao da budem oprezan.

Izvadio sam krvavi nož iz jakne i snažno ga stegao.

Krenuo sam kroz kuću pažljivo, strepeći da će udbaš svakog časa iskočiti iz nekog mračnog ćoška.

Približio sam se stepenicama, kada me je zaslepila svetlost baterijske lampe. Podigao sam nož, spreman za odbranu, ali sam ga spustio kada sam začuo Zvezdanin glas.

„Ivane, šta ti se dogodilo?“, prestrašeno je upitala.

„Pop je mrtav. Našli smo Pavlov leš u olupini i tvoj prokletnik ga je upucao“, odgovorio sam kao iz topa. „Žika je ubica.“

Ćutala je.

To me je veoma rasrdilo. Stekao sam utisak da ćutanjem brani Žiku. Zato sam nastavio da pričam, optužujem i mašem nožem.

Zvezdana je tada konačno rekla:

„Pričaš gluposti. Žika nije ubio Bobu. Nije mogao. Mućni malo glavom.“

Pobunio sam se, a onda ućutao. Grozničavo sam se prisećao redosleda jutrošnjih događaja.

Dovraga!

Bila je u pravu. Žika nikako nije mogao da ubije Bobu. Kada sam tog dana ustao, udbaš je još uvek spavao u svojoj sobi. Sam sam se u to uverio. Nije nikako mogao da stigne i uradi ono za šta sam ga optužio.

„Ako nije Žika, ako nije Pavle… Ko onda?“

Zvezdana je imala spreman odgovor.

12218326_10156242064865243_630076677_o

„Lana. Ovo sam pronašla u njenoj vindjakni“, podigla je levu ruku i tek tada sam primetio da drži nož – isti onakav kakav sam i ja imao u ruci.

„Sama mi je priznala. Jutros je pratila Bobu i Nevenu. Kada ih je zatekla na gomili, napala ih je.“

Kada je prvi šok uminuo, shvatio sam da to ima smisla. Boba je Nevenu odveo do kolibe kako bi na miru mogli da obave ono što su već duže planirali. Lana ih je pratila i iznenadila. Došlo je do svađe. Lana je izvukla nož koji je uzela iz kuhinje. Nevena se uplašila i pobegla, više gola nego obučena. Nije imala sreće. Led pod njom je popustio. Za to vreme, Lana je pojurila Bobu uz brdo. Isekla ga je nekoliko puta po leđima. Nadomak vidikovca, Boba je stao. Skupio je hrabrost da joj otme nož iz ruke i okrenuo se. Tada ga je u nastupu ludačkog besa i ljubomore isekla po preponama.

Ostale komadiće slagalice je bilo lako staviti na mesto.

Svi su se uklapali.

„Ali, onda…“, počeo sam zgranuto.

„Do vašeg sukoba sa Žikom je došlo bez razloga.“

Njene reči su me porazile. Da sam bio samo malo pametniji, da nisam dopustio da me obuzme paranoja, Pop bi još uvek bio živ. Svojim ishitrenim postupkom, skrivio sam smrt najboljeg prijatelja. Kakva sam samo budala ispao.

Zadrhtao sam, na ivici plača.

„Dođi. Idemo gore“, rekla je blago Zvezdana.

Popeli smo se, ćutke. Nisam znao šta da kažem. Pred očima mi je bilo samo Popovo umiruće lice.

Ušli smo u sobu koja je nekada pripadala Dušanu. Svetlost me je gotovo zaslepila, imao sam osećaj kao da sam ušao u crkvu.

„Dopada ti se?“, pitala je Zvezdana. „Popalila sam sve sveće koje sam mogla da nađem u kući. Ovako je… nekako svečanije.“

„Zvezdana…“, počeo sam kada sam primetio da je krevet prazan, „gde je Lana?“

„Lana? Otišla je napolje.“

„Napolje?“

„Pa, da. Znaš da nas je molila da je pustimo. Htela je da još jednom vidi Bobu.“

„I ti si je pustila? Po ovom kijametu?“

„Nakon što mi je ispričala to što mi je ispričala, zaključila sam da je tako najbolje. I za nju. I za nas ostale.“

Nisam znao šta da kažem. Gledao sam u Zvezdanu kao da je vidim prvi put u životu. Znate i sami da sam ubijao, da nisam nikakva cvećka. Ipak, od nje nisam očekivao takvu surovost. Nikako nisam shvatao kako je mogla da pusti Lanu na sneg, u sigurnu smrt.

„Zar ti nisam rekla?“, prekinula je tišinu. „Svi ćemo ovde umreti. Svi. Sinoć… Sinoć si me pokolebao. Poverovala sam da još ima nade. Sada, nakon svega što se dogodilo; nakon Nevene, Bobe, sada i Popa… Shvatila sam da ne vredi. Zašto se batrgati?“

„Zvezdana, šta to pričaš?“

Nije odgovorila.

Umesto toga, prišla je velikom ormanu od mahagonija i otvorila ga. U njemu je, blago pogrbljen, stajao Žika. Lice mu je bilo krvavo, unakaženo gadnom posekotinom koja je počinjala od ugla usana i, preko obraza, dosezala gotovo do slepoočnice.

12218094_10156242078610243_639827602_o

„Zdravo, Ivane“, groteskno se iscerio dok mu se u rukama presijavala cev puške. „Nisi valjda mislio da ćeš me se tako lako rešiti?“

Poslednje poglavlje. Zameteni trag.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: