Da li imate preko 18 godina?

Crveni sneg 6: Vidikovac

Belu idilu narušava nemili događaj koji će promeniti sve. Iza zaključanih vrata sobe na spratu, čeka nešto užasno.

9
2

Loše sam spavao, kako bi moja pokojna baka rekla, „na froncle“. Skrpio sam, možda, tri-četiri sati sna, ne više od toga. Ostatak vremena sam proveo budan, prevrćući se u krevetu. Baš kao u Valentininoj i Popovoj pesmi. Ko mi je kriv kada sam bio nesmotren. Trebalo je da za sebe sačuvam bar jednu pilulu za spavanje, a ne da ih sve potrošim.

Tiho sam se iskrao iz sobe i sišao u prizemlje, do kupatila, trudeći se da drveni stepenici pod đonovima mojih papuča što manje škripe. Obavio sam „jutarnju toaletu“ (još jedan izraz koji je baka često koristila) i krenuo natrag na sprat.

Gotovo sam stigao do stepenica, kada me je obuzeo čudan poriv. Vratio sam se u dnevni boravak, otvorio vrata trpezarije.

Znam da zvuči apsurdno, smešno, možda čak i jadno, ali u meni se javila snažna potreba da vidim Valentinu. Prava mi je toliko nedostajala da sam bio spreman da se zadovoljim i sa drvenom kopijom.

Ispostavilo se da nisam jedini koji je sabajle došao na tu ideju.

Bojana je sedela na mestu koje je prethodne večeri zauzimala Slavica, odmah pored lutke. Pušila je. Kada me je ugledala, ugasila je žar cigarete u ostatku ruske salate i dala mi znak glavom da priđem. Sudeći po količini opušaka, već dugo je bila u trpezariji. Seo sam naspram nje, na isto mesto kao i sinoć.

veb

„Došla sam da se izjadam staroj drugarici“, rekla je i dodirnula hladni obraz lutke.

Poslužio sam se cigaretom iz njene paklice. Pripalila je i Bojana još jednu. Neko vreme smo ćutali i pušili, svako u svojim mislima.

„Znaš“, počela je, „ponekad pomislim da nas je Valentina napustila u pravom trenutku, taman na vreme.“

Štrecnuo sam se.

„Znaš li koliko to što si izgovorila zvuči surovo?“

Klimnula je glavom.

„Zato to i ne pričam tamo nekom levaku, već tebi, čoveku koji to može da razume. U jednom trenutku sve pođe nizbrdo. To je, valjda, neminovno. Zabavljaš se i uživaš, zavaravaš sebe da će to večno trajati. A onda… Onda sve počne da se kruni. Da je poživela, Valentina bi bila sve nesrećnija i nesrećnija. Smrt ju je spasla mnogih muka.“

Bojana je prvensteveno bila Popova devojka, pa tek onda moja prijateljica. Više sam je doživljavao kao deo paketa, nego kao samostalnu osobu. Nikada ranije nije pričala sa mnom ovako otvoreno.

„Ostaviću Popa“, rekla je iznenada.

Primetila je nevericu u mojim očima i tužno se nasmešila. Pošao sam nešto da kažem, prekinula me je.

„Ne vredi, Ivane. Ni ne pokušavaj da me odgovaraš. Nema svrhe. Dugo se to u meni lomilo. Sinoć, tokom one večere iz pakla, odlučila sam. Umesto u London, vratiću se u Beograd. Ne mogu više ovako. Umorna sam od svega. Od tog prokletog Londona, od neuspeha. Od Popa. Bolje da se rastanemo nego završimo kao Boba i Lana. Što je on više gura od sebe, ona ga sve čvršće drži. Njega sputava, sebe ponižava. Ja ne mogu tako. Neću. Treba da presečemo dok nismo počeli da mrzimo jedno drugo.“

„Zašto mi sve ovo pričaš?“, morao sam da je pitam.

Njen izliv iskrenosti počeo je da me plaši.

„Zašto? Ne znam ni sama. Valjda da mi bude makar za mrvicu lakše, da deo svoje muke prebacim na tvoja pleća“, rekla je, a onda uspravila svoje glomazno telo i krenula prema vratima.

Na samom pragu je zastala i dodala:

„Život je kratak, Ivane. Ova lutka me je na to podsetila. Zašto se grčevito držati nečeg što je već odavno istrulilo?“

*

Do osam smo se gotovo svi skupili u prizemlju, nedostajali su samo Slavica i Pavle.

Doručak je serviran u dnevnom boravku.

Domaćin je svojeručno pripremio čaj i kafu, izneo ovale sa narezanom pršutom i komadima kozjeg sira. Ponovo se preobrazio u gostoljubivog čiku. Smeškom sam odgovarao na njegove ljubaznosti – ako je on mogao da glumi da je dobro raspoložen, mogao sam i ja. Nas dvojica nismo bili jedini koji su se pretvarali.

Bojana je veselo cvrkutala, kao da veče pre toga nije odlučila da ostavi čoveka sa kojim je provela šest godina.

Boba i Lana su glumili skladan par koji uživa u zajedničkom jutru. Ironično, imajući u vidu njegovu profesiju, ona je bila ubedljivija od njega.

Za Popa nisam bio siguran da li je zaista dobre volje ili se pretvara. Listao je novu epizodu Martija Misterije, „Znak smrti“ (naježio sam se kada sam video nalsov), i objašnjavao Zvezdani i njenom ocu kako su mu u Londonu nedostajali Dnevnikovi stripovi. Da li je svestan da Bojana namerava da ga ostavi?

Marti-Misterija-broj-44-Znak-smrti-73533469

 

Pio sam šoljicu za šoljicom slatkog čaja. Samo, nije bilo dovoljno šećera na svetu da prikrije gorki ukus u mojim ustima. Bojana je u pravu. Sve se kruni, sve propada. Da li smo nas dvoje jedini koji to vide? Ne. Toga su svesni i drugi. Zato i glume, zavaravaju sami sebe i ignorišu drvenu lutku u susednoj prostoriji. Svesno zatvaraju oči pred vesnicima propasti od koje se ne može pobeći.

Nevena je vrckajući otišla do muzičke linije i uključila radio.

Voditelj je na slovenačkom najavio najnoviji hit Bijelog dugmeta. Prevrnuo sam očima. Mrzim tu prokletu grupu iz dna duše. Ona predstavlja sve ono što ne valja sa jugoslovenskom muzikom. Hteo sam da zamolim Nevenu da promeni stanicu, a onda, kada sam primetio da je Boba već počeo da cupka u ritmu melodije, odustao. Neću da krvarim zabavu. Ohrabrena Bobinom reakcijom, Nevena je pojačala muziku.

Pljuni-I-Zapjevaj-Moja-Jugoslavijo-coverveb

Zaorili su se prvi stihovi pesme „Hajdemo u planine“.

„Hajdemo, zaista!“, uzviknuo je Boba. „Hajdemo u planine!“

„Meni bi prijala šetnja“, prihvatio je Pop.

„Zašto da ne?“, naš domaćin se nacerio smeškom na kome bi mu i Bela Lugoši pozavideo. „Crna planina je prelepa. Biće mi zadovoljstvo da vas povedem u obilazak.“

Boba i Pop skaču sa stolica, spremni su za pokret.

„Ivane, a ti?“ pita me Dušan.

Razvukao sam usta u širok osmeh i rekao:

„Naravno da hoću.“

Osmeh je, naravno, nestao čim je Dušan okrenuo glavu na drugu stranu. Zvezdanin otac je primetio ovu promenu. Namigujem mu u pokušaju da sve preokrenem na šalu. Uzvraća namigom, mada u njegovim mačjim očima mogu da uočim tračak sumnje.

*

000029veb

Svež vazduh mi prija, pomaže mi da razbistrim misli.

Više bih voleo da smo krenuli samo Pop, Boba i ja, ali šta je – tu je. Naš vodič ide prvi, pored njega Boba. Pop i ja koračamo iza. Primećujem da je Dušan poneo pušku i to u meni izaziva nelagodu. Trudim se da Pop to ne primeti.

Dolazimo do zaleđenog jezera iza kuće.

„Brže bismo stigli ako bismo prešli preko leda“, objašnjava Dušan. „Ipak, nećemo tako. Jezero nije veliko, može se pretrčati za svega nekoliko minuta. Samo, za tih nekoliko minuta može svašta da se dogodi. Sekunda je dovoljna pa da čovek izgubi glavu. Šta ako led popusti? Sudbinu ne treba izazivati.“

Zaputili smo se dužim putem, uz rub jezera. Čizme nam propadaju u dubok sneg, sporo se krećemo. Treba nam desetak minuta da stignemo do početka stazice koja vodi kroz šumu. Započinjemo uspon i Pop baš tada gubi ravnotežu. Da ga nisam pridržao, sigurno bi pao. Zahvaljuje se i grli me. Nije besan ili uplašen, iako je mogao da se ozbiljno povredi da se skotrljao ka jezeru. Lice mu se zacrvenelo od hladnoće i smeha. Shvatam da je istinski raspoložen, da se ne pretvara. Ne želim da mu kvarim raspoloženje i odlučujem. Prećutaću razgovor sa Bojanom. Neka mu kaže sama šta joj je na duši. Zašto da ja budem taj koji će mu saopštiti loše vesti?

Dok se penjemo, Pop počinje da zvižduće melodiju one grozne pesme Bijelog dugmeta. Pridružujem mu se. Ne zato što mi se pesma dopada, to svakako ne, već zato što želim da taj trenutak podelim da svojim prijateljem. Pop se smeši, vidim da mu je milo.

Nešto kasnije, kad smo se izviždali, Pop mi prilazi. Vidim da se sprema da mi nešto kaže. Strepim da će početi da me ispituje o Bojani. Srećom, njemu je druga stvar na umu.

„Još juče sam hteo da te pitam…“, počinje. „Zvezdanin otac… Požar. Da li ti deluje poznato? Kao da sam ga negde već video.“

„U pravu si. I meni deluje poznato.“

„Odakle?“

„Hm. Ne znam tačno. Sigurno je posetio Zvezdanu dok je živela kod Dušana, pa smo u prolazu naleteli na njega.“

„Ne sećam se da sam ikada upoznao Zvezdaninog oca.“

Ni ja se toga nisam sećao.

Pop je nastavio:

„Prvo sam pomislio da smo ga možda videli na Valentininoj sahrani, a onda sam se setio da Zvezdana nije bila na groblju.“

Pop je bio u pravu. Valentinina smrt je Zvezdanu toliko potresla da nije mogla da dođe na sahranu. Slavica nam je ispričala kako su morali da joj daju sedative kako bi je smirili. Nedugo zatim je otputovala u Australiju.

„Tim pre“, rekao sam. „Zvezdana nije mogla da dođe poslednji oproštaj, pa je došao njen otac.“

„That must be it“, Pop se saglasio, mada nije zvučao ubeđeno.

Uspon nije težak.

Dušan odlično poznaje svaki zavijutak. Brzo napredujemo. Staza kojom smo koračalo je dobro utabana. Nismo prvi koji ove zime tuda prolaze.

„Veoma važno je da nikako ne skrećete sa staze“, Dušan nas upozorava. „Vidite one crvene kružiće sa belim središtem što su namalani na drveću? To su markacije. Samo se držite njih i sve će biti u redu.“

„A šta bi se desilo kada bismo skrenuli sa staze?“, zanimalo je Bobu.

„Ako se ne izgubite, verovatno ništa… A možda i svašta. Ipak je ovo divljina. U ovo doba godine ne bi trebalo da bude medveda, mada… Nikad se ne zna. A tu su i zaostale zamke, one mogu da budu nezgodne. Neki lovci vole da postave gvožđe i tako uhvate životinju. Ne i ja“, skinuo je pušku sa ramena i nasumično nanišanio u vis. „Nisam nijednom opalio, a da pre toga plen u oči nisam pogledao.“

Stigli smo do lepe drvene kolibe.

„Tu borave lovci“, kaže Dušan. „Samo, sada nisu tu. Nije sezona.“

Zastali smo pored kolibe da se odmorimo. Boba je u udubljenju pored vrata pronašao ključ.

„Ovo je gostoljubiv kraj“, objasnio je Dušan. „Svaki namernik može tu da prenoći ako ga put nanese i uhvati noć. Naravno, vi za to nemate potrebe. Vi ste moji gosti.“

Još nekih dvadesetak minuta smo koračali, a onda izbili na čistinu. Nije to bio vrh planine, do njega je bilo još dosta, već lep vidikovac i poslednja kota do koje se moglo dospeti bez većeg napora. Sve iznad toga se pretvaralo u planinarenje, a za planinarenje nismo bili opremljeni.

Pogled je bio veličanstven.

Sa mesta na kojem smo stajali mogla je da se vidi sva lepota alpskog krajolika: planine prekrivene snegom, jezero čija se zaleđena površina presijava na suncu. Gde kog da sam se okrenuo, kuda god da sam pogledao, video sam samo belinu. Kuća Koenovih je izgledala tako maleno – samo taman trougao u središtu nepregledne beline. Nisam odoleo. Izvadio sam foto-aparat iz ranca i počeo da škljocam.

Pogled-sa-vidkovca,-fotografija-iz-arhiveveb

Boba je takođe bio zadivljen prizorom. Raširio je ruke i glasno viknuo. Usledio je eho, a odmah zatim i Dušanova grdnja.

„Šta to radiš, budalo?“, prosiktao je.

Boba je spustio ruke i ustuknuo.

Dušan shvata da je preterao, da je bio prestrog. Prijateljski tapše Bobu po ramenu dok daje pojašnjenje:

„Nije pametno vikati u planini. Ne želiš valjda da pokreneš lavinu?“

Boba odmahuje glavom. Naravno da ne želi. Nije znao. Izvinjava se. Dušanov osmeh deluje gotovo iskreno.

„Da li ste negde videli lepšu prirodu?“, pita ponosno. „Samo, nemojte da vas sva ova lepota zavara. Crna planina je opasno mesto. Baš ovde smo četr’eset i pete jurili neke bandite, domaće izdajnike. Bilo ih je pedesetak, možda i više. Čitave porodice. Hteli su u Austriju da pobegnu, šta li. Gotovo da nismo morali ni jedan metak da ispalimo. Samo smo ih malo poterali, a planina je umesto nas obavila posao. One koje nisu dokusurili umor i hladnoća, razvuklo je zverinje. Svi su ovde skončali, svi do poslednjeg. Dan-danas se desi da lovci u šumi i okolini pronađu ljudske ostatke. Zato, samo oprezno. Lepa je Crna planina, lepa i opasna.“

Pop, Boba i ja se zgledamo. Neprijatno nam je. Ćutimo kao zaliveni. Dušan se zadovoljno ceri, sećanje na partizanske dane ga je razgalilo. Okreće se ka meni i zauzima pozu.

„Da iskoristimo priliku. Napravi jednu fotografiju za intervju.“

Podižem aparat i škljocam. Zaista, biće to odlična fotografija.

Dušan izgleda kao vojskovođa koji sa uzvišice posmatra svoje trupe. Njegove oči, crne i zažarene, pažljivo me proučavaju.

*

Nizbrdo se išlo gotovo duplo brže nego uzbrdo. Do jezera smo stigli za manje od pola sata. Dok smo koračali uz zaleđenu ivicu vode, primećujem da je ispred kuće parkirano poznato vozilo. Posluga se, znači, vratila. Ne ulazimo na zadnja vrata, Dušan nas vodi ka glavnom ulazu. Andrej čisti sneg isped kuće. Pozdravlja nas na slovenačkom. Jan je verovatno u kuhinji, priprema ručak.

 

Ušli smo u toplu unutrašnjost i sa sebe počeli da skidamo, sloj po sloj, odeću kojom smo se natrontali.

Pop i Boba veselo čavrljaju, dogovaraju se da kad sledeći put budu išli u šetnju povedu Bojanu i Lanu.

Pred nas izlazi Nevena. Na sebi ima prugasti triko i grejače za noge kakve nosi Džejn Fonda. Spremna je za jutarnju gimnastiku, ali, očigledno, ne vežba. Deluje zabrinuto.

„A! Vratili ste se!“, uzvikuje sa olakšanjem. „Konačno!“

Dušan primećuje da nešto nije u redu.

„Zvezdana me je zamolila da vam kažem da se popnete na sprat istog trenutka kada se vratite.“

„Zašto?“, zanima Dušana. „Da li se nešto dogodilo?

„Pa, sad…“, Nevena okleva. „Nisam sigurna. Nadam se da nije ništa ozbiljno. Najbolje da sami odete i vidite.“

Dušanu ne treba dvaput da se kaže. Žuri uz stepenice, mi ostali za njim.

U hodniku na prvom spratu je gužva. Požar, Bojana, Lana, Pavle i Zvezdana se raspravljaju.

„Kažem, vrata treba razvaliti“, čujem Zvezdanin zabrinut glas.

„A ja kažem da sačekamo da se vrati Dušan“, odvraća Požar.

„Evo me, vratio sam se“, raspravu oca i kćerke prekida domaćin. „Šta se događa?“

Zvezdana mu prilazi. Lice joj je namršteno, rukama nervozno maše po vazduhu

„Slavica… Nešto nije u redu sa njom. Kucala sam i kucala na njena vrata. Ne odaziva se.“

Sledeće nedelje, sedmo poglavlje: Uzalud je budim.

Šta se dogodilo Valentininoj majci? Ne propustite sledeći nastavak Crvenog snega, najuzbudljivijeg vikend romana u nastavcima!

Lajkuj:

Komentari:

  1. Branislav DASIC says:

    Good point za bijelo dugme ha ha ha

  2. Jovan Matic says:

    Obozavam Martija Misteriju i citao sam ovaj broj.

Ostavite komentar:

Slični članci: