Crveni sneg 10: Lavina

Telo neće ostati dugo neotkriveno, u to sam bio siguran. Požar će pre ili kasnije, verovatno pre, pokucati na vrata Dušanove sobe na drugom spratu. Neće ga zateći tamo i krenuće u potragu. A onda… Kada ga pronađe… Pakao. Nastaće pakao. Neće mirovati dok ne otkrije ko ga je ubio. Jan i Andrej će mu pomoći.

Sada sam već bio gotovo sasvim siguran da su njih trojica udbaši, Dušanovi ljudi od poverenja, dovedeni da mu se nađu ako zatreba. Dušan je njima bio više od šuraka i gazde. Zato i neće dopustiti da njegova smrt prođe nekažnjeno. Požar je imao kefalo. Odmah će shvatiti da je Dušana ubio neko od gostiju, neko od nas. Ovako odsečeni od sveta, u ovom ledenom bespuću, bićemo mu lak plen. Ispitivaće nas sve dok ne sazna istinu. Primeniće na nama metode usavršene na Golom otoku. Neću samo ja biti na udaru. Mučiće i druge. Popa, Bobu, čak i devojke.

To nisam smeo da dozvolim.

Srećom, najbolje ideje mi dolaze onda kada sam pod pritiskom. Shvatio sam da, ako me posluži sreća, možda i postoji način da se iskobeljam iz ove zbrke. Vremena za gubljenje nije bilo. Morao sam da delam odmah, svako odlaganje je moglo biti kobno.

Savladao sam gađenje i maramicom, za svaki slučaj, obrisao svoje otiske sa bronzane statue, verovatno trofeja osvojenog za neki ribolovački podvig. Zatim sam pažljivo oslušnuo i, tek kada sam se uverio da u hodniku nema nikog, požurio ka svojoj sobi. Navukao sam vunene rukavice i na listu papira koji sam istrgao iz bloka, napisao štampanim slovima:

DOĐI U SOBU PREKOPUTA SLAVIČINE HITNO!!!

Popeo sam se na sprat iznad, trudeći se da pravim što manje buke. Ne bi bilo zgodno da me neko zatekne kako se šunjam hodnicima i stepeništem, ali to je bio rizik na koji sam morao računati. Koliko god da sam pazio, stepenice su škripale pod mojom težinom. Prestao sam da se obazirem. Neka škripe. Vetar je, uostalom, sve jače divljao. Čitava kuća je krckala pod njegovim naletima. Za ono što sam planirao da uradim bio mi je potreban minut, najviše dva. Valjda u tom kratkom intervalu niko neće poželeti da protegne noge.

Na drugom spratu su me dočekali mračni hodnik i četvora vrata. Iza jednih se nalazio Pavle. Samo, iza kojih? Pretpostavljao sam da mu je pripala najmanja soba, te da je smešten, baš kao i ja, tik uz stepenište. Šta ako pogrešim sobu? Ako umesto Pavla,  poruku pronađe Požar? To će moj položaj samo pogoršati.

Nije bilo druge, morao sam da pokušam. Duboko sam udahnuo, gurnuo poruku ispod vrata i snažno zakucao.

Muški glas je promrmljao:

„Ko je?“

Umesto da odgovorim, sjurio sam se stepenicama na sprat ispod.

Pritajio sam se u svojoj sobi. Razne misli su mi se rojile u glavi.

Čiji sam glas čuo? Pavlov ili Požarov. Ako i jeste bio Pavle, da li će ga radoznalost savladati? Da li će sići? A onda? Šta će se onda dogoditi?

Nije vredelo da sebe mučim pitanjima na koja nisam imao odgovore. Mogao sam samo da čekam i da se nadam da će se sve odigrati onako kako meni odgovara.

Stepenice su konačno zaškripale.

Nisam se usudio da odškrinem vrata, ovoga puta bilo je to previše riskantno. Sagnuo sam se i provirio kroz ključaonicu. Otvor je bio taman toliko veliki da vidim kako prilika u zelenom prolazi pored vrata moje sobe. Kada sam ga poslednji put video, Pavle je na sebi imao zelenu košulju. Dobro je. Za sada.

Još nekoliko koraka i stići će do radne sobe.

Hoće li ući unutra?

Hoće.

Čuo sam kucanje, a zatim i kako se otvaraju vrata.

Odlično!

Sada je sve zavisilo od toga šta će se dogoditi tokom narednih nekoliko minuta. Uspravio sam se, stegao petlju i izašao.

Hodnik je bio prazan.

Pavle je ušao u sobu. Do sada je već video leš, nije mogao da ga promaši. Uskoro će izaći u hodnik. Tada ću uperiti prst u njega, optužiti ga da je ubio Dušana. Ako uspem da ga nateram u beg, svi će poverovati da je on ubica. Narkoman i robijaš… Sada i ubica. Uklapalo se.

Čekao sam i čekao.

Pavle nije izlazio iz sobe.

Šta, kog đavola, toliko dugo tamo radi?

Daje Dušanu veštačko disanje?

Strpljenje mi je bilo već na samom izmaku, kada se konačno pojavio. Izgledao je kao neko ko je video duha.

„Pavle, šta se dešava?“, upitao sam trudeći se da zvučim nonšalantno.

Pogledao me je iznanađeno, zastao i otvorio usta kao da će nešto reći, a onda ih zatvorio bez ijedna izgovorene reči. Delovao je zbunjeno, u šoku. Baš kako i treba. Kako sam i priželjkivao da će biti. Krenuo sam ka njemu. Nameravao sam da zavirim u radnu sobu i „otkrijem“ mrtvog Dušana, pa da zatim dignem uzbunu.

Ispostavilo se da za sve to nema potrebe.

Napravio sam svega korak ili dva kada je Pavle u mene uperio revolver sa sedefastom drškom, revolver koji je Dušan čuvao u staklenoj vitrini. Tome se nisam nadao.

Ustuknuo sam i pre nego što je Pavle povikao:

„Odbij!“

Nikada nisam saznao da li je obarač pritisnuo namerno ili slučajno, u strahu. Pucanj je odjeknuo i nešto je brzo, neverovatno brzo proletelo pored mog uha. Kriknuo sam i bacio se na zemlju.

Pavle je protrčao pored mene, ni ne pogledavši me.

Možda je mislio da me je pogodio, da me je metak koji je ispalio u mene poslao na drugi svet, možda je samo želeo da mu se sklonim sa puta. Ne znam i ne zanima me. Postigao sam ono što sam želeo – naterao sam ga u beg. Nakon ovog, teško da će neko poverovati da nije kriv. Neka samo beži. Što dalje odmakne, to bolje za mene. A ako se izgubi u planini i smrzne – još bolje. Dobro sam procenio kako će reagovati. Kao i većina narkomana, bio je plašljiv i ishitren. Dovoljno je bilo da vidi leš, pa da ga savlada panika.

Utom je Pop istrčao iz svoje sobe, za njim i Boba. Pritrčali su i pomogli mi da ustanem. Naravno, zasuli su me pitanjima. Nisam im ništa odgovorio, pretvarao sam se da sam u šoku, mucao sam i kolutao očima.

Tek kada su sa sprata sišli Požar i Zvezdana, zavapio sam:

„Pavle… Poludeo je… Prvo je ubio Dušana, a onda je pucao u mene.“

Zvezdana je vrisnula, Požar je stisnuo zube u besu. Pokazao sam prstom ka radnoj sobi.

„Tamo… Tamo se desilo.“

Zvezdana i Požar su se pogledali, a onda, gotovo istovremeno, potrčali niz hodnik. Ona se u radnoj sobi zadržala samo par sekundi. Izletela je napolje razrogačenih očiju, užasnuta onim što je videla. Požar je izašao nedugo zatim. U ruci je držao pušku, istu onu koji je Dušan jutros nosio u šetnju.

„Gde je?“, pitao me je. „Gde je taj prokletnik?“

„Dole. Strčao je dole.“

Tada, gotovo kao potvrda mojih reči, negde u prizemlju je odjeknuo pucanj. Nakon toga: krik i lomljava. Zatim još jedan pucanj.

„Ostanite ovde“, naredio je Požar i pošao niz stepenice.

Zvezdana je krenula sa njim. Nije joj dao.

„Gde si ti pošla? Ostani ovde. Da li si čula? Ostani ovde.“

Pogledao je u mom pravcu.

„Ivane, ti mi odgovaraš za nju. Da li smo se razumeli? Ne daj joj da pravi gluposti.“

Sačekao je da klimnem glavom, a onda nastavio da se spušta niz stepenice, oprezno, iskusno, sa puškom na gotovs.

Lana je provirila iz svoje sobe. Delovala je unezvereno. Izgledalo je kao da će svaki čas početi da vrišti. Boba je pošao da je umiri.

Zvezdana je iskoristila trenutak moje nepažnje i šmugnula niz stepenice. Viknuo sam za njom. Nije vredelo. Nije čak ni zastala.

„Dovraga. Dovraga. Dovraga“, rafalno sam opsovao.

Nije bilo druge, morao sam za njom. Ne zato što sam obećao Požaru da ću je čuvati, nego što sam osećao potrebu da tako postupim. Nikada ne bih oprostio sebi da joj se nešto dogodi, a da nisam prstom mrdnuo da je spasem.

Krenuo sam, Pop sa mnom. Nisam ga čak ni zamolio da mi čuva leđa. Pošao je samoinicijativno, ne obazirući se na opasnost. Kažu da se pravi prijatelj poznaje u nevolji. Do tog trenutka nisam bio svestan koliko je ta izreka istinita.

Kada smo sišli u prizemlje, sve se primirilo. Pucnjava i lomljava su utihnule. Čuo se samo huk vetra, ništa drugo.

Zvezdanu smo stigli brzo, u dnevnom boravku. Stajala je pored prozora i gledala napolje. Prišao sam je i uhvatio za podlakticu.

„Zvezdana, nije bezbedno. Moraš…“

„Pogledaj“, prekinula me je. „Pogledaj.“

U prvom trenutku nisam, zbog gustog snega koji je sipao, video šta mi pokazuje. Onda sam uočio nešto veliko i tamno kako se probija kroz kovitlac.

„Šta se događa?“, pitao je Pop.

„Zimsko vozilo“, Zvezdana je prošaptala. „Dokopao ga se.“

Vidi ti to! Pavle je bio pametniji nego što sam mislio da će biti. Shvatio je da peške nema nikakve šanse. Uzeo je pištolj ne samo da bi se odbranio, već i da bi iznudio ključeve od vozila koje će ga odvesti na sigurno. Oni pucnji i buka… Begunac se sukobio sa dvojicom Slovenaca. Verovatno nisu bili voljni da mu bez borbe prepuste ono što je tražio.

Vidljivost je bila veoma slaba. Ipak, nje bilo sumnje – vozilo se polako udaljavalo od kuće, još samo malo i snežna vejavica će ga potpuno zakloniti.

Dve gologlave prilike u trku su se pojavile niotkuda. Hitale su dok ih je vetar zanosio.

„Požar i Jan!“, uzviknuo je Pop. „Odakle su se oni stvorili?“

„Mora da su išli okolo“, Zvezdana je razrešila misteriju. „U kuhinji se nalaze još jedna vrata.“

Zimsko vozilo je umalo pregazilo muškarce koji su trčali. Požar je u poslednjem deliću sekunde uspeo da se skloni. Još dok je ležao u snegu, ispalio je jedan hitac u pravcu begunca. Pucanj je uzalud odjeknuo krajolikom. Zimsko vozilo je neometano nastavilo svoj put.

Jan je pomogao Požaru da ustane. Nisu odustajali. Dušanov ubica nije smeo da pobegne.

Nas troje više nismo mogli da vidimo šta se dešava, samo smo čuli grmljavinu puške. Drugi i treći pucanj, jedan za drugim. Pauza, pa još jedan.  Obično se kaže „treća sreća“. Požar je pogodio metu iz četvrtog pokušaja.

Eksplozija je bila zaglušujuća i zastrašujuća, od nje se zatreslo staklo na prozoru. Požar je pogodio rezervoar na zimskom vozilu. Pavlov beg je bio okončan.

Tada, pre nego što sam stigao da nešto kažem ili uradim, zvuk eksplozije je počeo da odjekuje planinom. Nakon toga se sve stišalo, kao da je neki titan nadvijen nad kuću naglo uvukao ledeni vazduh u svoja pluća. Zatišje je trajalo kratko, svega par sekundi. Nakon toga, tlo pod nama je počelo da podrhtava. Iz daljine je dopirala zastrašujuća tutnjava.

„Lavina“, prošaptala je Zvezdana. „Dođite sa mnom. Brzo…“

Uplašen kao nikada u životu, poslušao sam je bez rasprave. Pop takođe. Protrčali smo kroz dnevni boravak dok se tutnjava sve više pojačavala, ušli u sledeću prostoriju, kuhinju. U njoj smo zatekli mrtvog Andreja – njegovo telo je bilo opruženo na podu, delimično naslonjeno na frižider. Nismo zastali. Sve da je još uvek bio živ, da nas je dozivao i molio za pomoć, nastavili bismo dalje. Toliko smo bili uplašeni. Tutnjava se nezaustavljivo približavala.

Dok se sve oko nas treslo, dok su lonci i poskakivali na policama i padali sa zidova, Zvezdana se ustremila ka malim vratima smeštenim između šporeta i sudopere. Otvorila ih je i mi smo već sledećeg trenutka, obnevideli od užasa, jurili niz uske stepenice koje su nas, nadali smo se, vodile ka spasenju.

Sledeće nedelje, jedanaesto poglavlje: Kuća od leda.

Ko će preživeti udar lavine? Zarobljenici Crne planine u jubilarnom poglavlju pokušavaju da pronađu izlaz iz naizgled bezizlazne situacije.