Da li imate preko 18 godina?

Stilski nameštaj: “Dragi u visokom dvorcu” kao podmetačina

Možda će posle objavljivanja ovog romana neko od čitalaca rešiti rebus ili nam otkriti sve tajne Ilije Kurjaka.

3
0

Da bi uopšte imala smisla, stilska analiza romana Dragi u visokom dvorcu mora se kombinovati sa kontekstom u kom se ovaj rukopis pojavljuje, to jest, sa šturim informacijama koje o njemu imamo. U suprotnom, možemo upasti u zamku stilističke zablude, i poći od pogrešne pretpostavke da je stil uvek znak, uvek prepoznatljivi odraz jednog autora, trag koji nepogrešivo dokazuje krivicu. Nakon tekstualne i kontekstualne analize Dragog u visokom dvorcu, moja teza je da se radi o veštoj podmetačini: čitaoci bi trebalo da se zabavljaju nagađanjem koji pisac aktivan sredinom 1980-ih stoji iza pseudonima Ilija Kurjak, dok je najverovatnije reč o – nekoliko pisaca (barem dvojici), aktivnih u pomenutom periodu.

Naime, otkako je izreka Fransoa Bifona Stil je čovek sâm dobila značenje potpuno suprotno nameri svoga autora – da je književni stil izraz neponovljive individualnosti pisca – stvorena je stilistička zabluda i otvorio se prostor za mahinacije, podmetačine i manipulacije. Rečit je primer Lea Špicera, jednog od zastupnika tzv. stilističke kritike, koji je smatrao da metodom “filološkog kruga”, analizirajući specifičnosti jezika proznog dela, može doći do “duhovnog korena” pisca (doduše, uz nemalu pomoć intuicije). Špicerov omiljeni pisac bio je Marsel Prust – ali teško da bi Špicer u Prustovim maestralnim pastišima, parodijama i imitiranjima drugih pisaca, po kojima je ovaj bio veoma poznat, mogao pronaći istu stilsku supstancu koja čini U traganju za izgubljenim vremenom. Rejmon Keno i Stanislav Vinaver bili su takođe majstori stilskog poigravanja i književne mimikrije, dok je Miloš Crnjanski, kada je pisao krimić Podzemni klub, pod pseudonimom Harald Johanson, i te kako bio svestan da ne sme stavljati toliko zareza koliko ih stavlja u druga svoja dela. U postmoderno vreme, poigravanje naoko prirodnom pretpostavkom da se po stilu autor poznaje, da je autor uvek jedan, proizvelo je izmišljene pisce, kreirane od strane jednog ili više književnih šereta, biografske ispovesti koje su zapravo fikcija, i tome slična zevzečenja.

Kada je reč o Dragom u visokom dvorcu, stilski su ipak upadljive neke stvari koje predstavljaju jake znakove autorstva:

–          kombinacija ironijskog odmaka i hladnokrvnih opisa pornografskog miljea, u težnji za efektom prigušene šokantnosti i suptilnog humora;
–          očuvanje pripovedačke granice na liniji trećeg lica, sa vrlo retkim dubokim zalaženjima u svest junaka, što govori o manjoj zainteresovanosti za karaktere, a većoj za radnju;
–          pretežno izjavni stil, bez specifične upotrebe prideva i stilskih figura, i gotovo bez metafora (kao tropa koji po pravilu najčešće upućuje na “radijacioni centar” autora), u registru trivijalne/šund i žanr-književnosti;
–          dinamična smena prepričavanja i scena, odnosno, informativne deskripcije i napete akcije, uz obilje dijaloga, što upućuje na tehniku filmskog scenarija;
–          ironični, gotovo sarkastični ton u pasusima o moralnoj korumpiranosti kapitalizma i liberalne demokratije u Americi, najčešće iz ugla jugoslovenskog komunističkog pogleda na dekadenciju američkog sistema, u kom su kriminal, pornografija i rasizam, a naročito njihova medijska predstava, ne samo normalizovani, već komodifikovani i profitabilni;
–          stalne filmske reference i citati…

ivan

Sve to je, međutim, nedovoljno da bismo zaključili išta pouzdano. Ipak, čini se da ima nečeg vrlo znakovitog u podvojenosti izraza na scenaristički i stvarnosno-prozni, u preplitanju tema pornografije i filma, motivima nasilja, seksa i politike; u filmskim referencama koje se kreću od američkog B-filma i holivudskih otpadnika studijskog sistema, do jugoslovenskog partizanca i fenomena “Avala filma”; u viziji Amerike formirane kroz objektiv socijalističke Jugoslavije, kroz koji gleda čas konzervativni komunistički moralista, čas fascinirani konzument iz liberalnog tržišnog socijalizma… Takav spoj se u Jugoslaviji početkom i sredinom 1980-ih u celosti može pronaći jedino u razgovorima koje je tadašnja grupa mladih srpsko-hrvatskih filmofila, filmskih autora i “žanrovaca” (Nebojša Pajkić, Slobodan Šijan, Dinko Tucaković, Živorad Tomić, Zoran Tadić, Veljko Despotović i Nenad Polimac) vodila sa Živojinom – Žikom Pavlovićem, jednim od najvećih jugoslovenski reditelja, razgovora koje je Nebojša Pajkić sakupio i priredio u knjizi Jahač na lokomotivi.

druga

Živojin Pavlović bio je 1985. godine, dakle, u vreme kada je roman Ilije Kurjaka (pseudonim) Dragi u visokom dvorcu objavljen u BIGZ-u, a potom cenzurisan, jedan od prestižnih autora upravo BIGZ-a. Roman Zadah tela, objaljen baš tada i baš u toj izdavačkoj kući, sadrži sledeću rečenicu: “A kad Nemac napustio Banat, serbski seljaci nisu voleli što moja braća bila okupator, pa zapalila štala na moj otac, vezala njega sa štranjga oko vrat i boso i golo odvuklo jadnog Đula daleko u šuma. Vezalo njega za drvo i ostavilo da gladan kurjak pojede… Ali kurjak ne dođe.” Svoje impresije sa puta po Sjedinjenim Američkim Državama, Pavlović je samo dve godine ranije objavio u knjizi Belina sutra. Poznata je Pavlovićeva opsesija estetikom ružnog i odvratnog, koja se kristališe upravo u prizorima telesnog, a koja u smislu kombinacije ironičnog, politički nekorektnog, ideološkog i pornografskog, kakva se može naći u romanu Ilije Kurjaka, kulminira u poslednjem Pavlovićevom (nedovršenom) filmu Država mrtvih, u sceni mokrenja po Zagrepčanki iz mešovitog braka, pred kamerama ekipe nekog srpskog treš porno-filma. A znajući za zanimljiv odnos Dragoslava Mihailovića i Žike Pavlovića u to vreme, nije neobična pretpostavka da je Pavlović, u duhovitoj književnoj igri, za svoj pseudonim pozajmio ime glavnog lika iz Mihailovićevih Čizmaša – Žike Kurjaka, kombinujući svoj nadimak i nadimak Mihailovićevog junaka.

Hipoteza da se upravo Živojin Pavlović krije iza pseudonima Ilija Kurjak svakako je intrigantna, ali nažalost nedovoljno uverljiva.

Naša književna intuicija, kojom se rukovodio i najpoznatiji stilistički kritičar, pomenuti Leo Špicer, snažno govori protiv ideje da je Pavlović mogao do te mere napustiti svoj idiosinkratičan stil, prepun živopisnih izraza, dijalekata, ogoljenog naturalizma, sočnih jezičkih eksperimenata (koji katkad, doduše, imaju efekat trapavosti i blamantnog kiča u opisima erotskog čina), da bi napisao roman koji se u redukovanom, eksplikativnom stilskom izrazu toliko oslanja na konvencije žanrovske literature i žanrovskog filma, kao što je to slučaj u Dragom u visokom dvorcu. Međutim, na pravi pogled bizarna pretpostavka da su upravo Pajkić i Pavlović, u to vreme inače kolege predavači na Katedri za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, zajedno bili umešani u jednu književnu podmetačinu, na drugi pogled uopšte ne izgleda tako neverovatna, kada se sve uzme u obzir.

Naravno, sasvim je moguće da je cela ekipa pomenutih žanrovaca, poigravajući se tipičnim mestima i pogledom na svet kakvi se mogu pronaći u njihovim razgovorima sa Živojinom Pavlovićem, zajedno smislila Iliju Kurjaka i napisala Dragog u visokom dvorcu.

U svakom slučaju, za potpisnika ovih redova, nakon stilske analize koja jednako vodi računa o tekstu i o kontekstu,  čini se nesumnjivim da iza pseudonima “Ilija Kurjak” stoji više autora, i da ih treba tražiti upravo u polju preseka književnosti i filma u Jugoslaviji 1980-ih godina – od kojih je presek osenčen opusom Živojina Pavlovića samo jedan od mogućih.

Ali kome je i zašto taj roman zasmetao, pa je odlučio da ga cenzuriše, i to u vreme kada su mnogo otrovnije stvari po socijalizam izlazile iz katakombi da nas do dana današnjeg truju – ostaje za mene zagonetka. Možda će, nakon konačnog objavljivanja romana, neko od čitalaca rešiti rebus ili nam otkriti sve tajne Ilije Kurjaka i Dragog u visokom dvorcu.

Knjiga-cover2

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: