Crveni sneg 7: Uzalud je budim

Dušan je odlučnim korakom krenuo ka sobi na kraju hodnika, ostali su se, kao po dogovoru, sklonili u stranu da ga propuste. Mašio se za kvaku, snažno je cimnuo nekoliko puta. Vrata su bila zaključana. Pokucao je, energično.

„Već smo to pokušali“, rekao je Pavle. „Ne odaziva se.“

Dušan se namrštio, a onda, primetno narogušen i ljut, počeo da udara pesnicama po drvetu i doziva bivšu ženu po imenu.

„Moguće da se uspavala“, rekla je Lana.

„Sve i da jeste, ova lupnjava bi je probudila“, rekla je Bojana.

Krenuo sam da kažem „Ova buka bi i mrtve podigla“, pa se predomislio. Nisam želeo da skrećem pažnju na sebe.

„Moraćemo da razvalimo“, Zvezdanin glas je podrhtavao. „Nema drugog načina.“

„Rezervni ključ? Da nemate rezervni ključ?“, Boba je želeo da bude od pomoći.

Dušan je odmahnuo rukom. Nisam mogao da procenim da li to znači da rezervni ključ ne postoji ili da smatra da nije potreban.

„Požare“, rekao je kratko. „Razvaljuj.“

Požar je kleknuo i zagledao se u ključaonicu. Nije slutilo na dobro. Vrata su zaključana sa unutrašnje strane i ključ je bio u bravi.

Dušan je naredio:

„Dajte prostora. Sklonite se.“

Zvezdana se nije, poput ostalih, pomerila niz hodnik, već je ušla u prostoriju sa druge strane hodnika, direktno naspram Slavičine sobe. Pošao sam za njom.

Zakoračili smo u radnu sobu.

Prvo primećujem masivni radni sto iza koga proviruje naslon kožne fotelje. Na zidovima i policama raspoređeni su trofeji – sisari su bili izloženi u prizemlju, ovde su udomili preparirane ribe i ptice. Pažnju mi je privukla zastakljena vitrina u kojoj su se nalazili damski pištolj, revolver sa srebrnom drškom i tri puške. Pravi mali arsenal.

Ostavili smo otvorena vrata, tako da smo mogli da vidimo kako Požar petlja oko brave. Primetio sam da Zvezdana drhti, pa sam je zaštitnički zagrlio.

„Biće sve u redu“, tešim je, mada znam da izgovaram laž.

Požar je ušao u sobu u kojoj smo se nalazili Zvezdana i ja kako bi uhvatio zalet. Potrčao je i ramenom udario u vrata. Zatim još jednom, pa još jednom…

Teška drvena vrata se nisu dala.

Ali, Požar je uporan.

Uspeva iz šestog pokušaja, brojao sam. Izvalio je čitavo krilo iz šarki.

Nakon što su vrata popustila, svi su se utišali. Požar je obuhvatio odvaljeno vratno krilo svojim koščatim rukama, pomerio ga u stranu. Ulaz je sada bio slobodan. Dušan je prvi zakoračio u sobu, Požar za njim.

Zvezdana je takođe želela da uđe. Zadržao sam je.

„Sačekaj… Pusti prvo mene.“

Stao sam na prag Slavične sobe. Odatle sam mogao da vidim samo plafon i leđa muškaraca koji su ušli pre mene.

Ušao sam.

Prvo sam osetio miris, veoma neprijatan miris. Slatkast i opor. Zatim sam ugledao Slavicu. Ležala je na krevetu, lica belog poput snega napolju, zatvorenih očiju i otvorenih usta. Skrenuo sam pogled i požurio napolje. Da sam u toj sobi ostao samo sekundu duže povratio bih.

Na hodniku me je čekala Zvezdana. U očima joj je još iskrila nada. Odmahnuo sam glavom.

„Mrtva je“, rekao sam kratko.

Zvezdana je stavila ruku preko usta, ugušila krik. Zatvorila je oči i zabacila glavu. Uplašio sam se da će se onesvestiti i pasti, pa sam je uhvatio i privukao u zagrljaj. Tiho je jecala u mom naručju dok su nam drugi prilazili.

„Idemo dole“, rekao sam Popu i ostalima. „Ovde više ništa ne možemo da učinimo.“

„Srce. Sigurno je srce. Hoće to tako kod starijih ljudi“, smatrala je Bojana.

„Slavica nije bila baš toliko stara“, odvratila je Lana.

„Jedno je broj godina, a drugo kilometraža“, bio je red na Nevenu. „Slavica Stefanović se nije štedela. Koliko je samo juče popila… Nije ni čudo…“

Skupili smo se u dnevnom boravku.

Slavičina smrt je, izgleda, istinski potresla samo Dušanovu sestričinu. Ostali nisu bili nešto posebno dirnuti. A i zašto bi bili? Slavicu niko nije voleo. Zvezdanina reakcija me je začudila. Nisam znao da su Slavica i ona bile toliko bliske.

Pavle je iskoristio pogodnu priliku, seo pored Zvezdane i počeo da je teši. Prvi impuls mi je bio da ga oteram, a onda sam shvatio da ne bi bilo pametno da pravim scenu. Neka ga. Već ću naći načina da se sa njim obračunam. Kad-tad. Samo moram da budem pametan i strpljiv.

Prišao sam stalku sa pićem i sipao sebi punu čašu viskija. Pogledao sam kroz prozor. Nebo više nije bilo onoliko vedro kao ranije. Preko horizonta su se valjali tamni oblaci pretećeg izgleda.

„Mogu i ja malo da dobijem“, Boba je prstom pokazao na flašu.

Kada sam mu pružio viski, rekao je:

„Gadna priča. Siguran si da je mrtva?“

„Mrtva mrtvijata. Dileme nema.“

„Bojana misli da je srce…“

„Možda… Mada…“, bacio sam udicu.

„Šta?“

„Ma, ništa“, počeo sam da se nećkam znajući da će to Bobu učiniti još radoznalijim.

„Daj, reci kad si već počeo.“

Odolevao sam još nepun minut, a onda „kapitulirao“:

„Video si koliko je Slavica juče bila utučena. Nisi primetio onaj odsutni pogled?“

„Pa, sad… Ne znam… Bila je pod gasom. To, da…“

„Jašta. I to. Samo… Još nešto je tu bilo. Ne bi me čudilo, ne bi me nimalo čudilo da je digla ruku na sebe.“

Napolju je počelo da veje.

To mi se nije dopalo. Računao sam na to da će smrtni slučaj ubrzati naš odlazak sa Crne planine. Lana kao da mi je pročitala misli, pa je na tu temu započela razgovor sa Bojanom.

„Nakon ovoga što se dogodilo mislim da je najpametnije da se što pre spakujemo i palimo odavde“, objašnjavala je uznemireno.

Taman sam zaustio da podržim Laninu ideju, kada je u dnevni boravak ušao Požar. Prišao mi je i rekao da Dušan želi da me vidi.

Naježio sam se kada sam čuo te reči.

Zašto Dušan želi da vidi baš mene?

Da li nešto sumnja?

Malo sam se umirio tek kada je Požar rekao da sa sobom treba da ponesem svoj foto-aparat.

*

Naš domaćin me je dočekao u sobi naspram Slavičine, onoj sa trofejima i oružjem. Ustao je od radnog stola, uzeo me pod ruku i poveo u pravcu izvaljenih vrata. Trudio sam se da se moja nelagoda ne vidi, nisam siguran da li sam u tome i uspeo. Verovatno nisam.

„Osećaš vonj?“, upitao me je nakon što smo stali iznad pokojničine postelje.

Onaj neprijatan miris koji sam osetio ranije, sada je postao još izraženiji, još slatkastiji i oporiji.

„U sobi je pretoplo“, objasnio je. „Telo je već počelo da se oseća. Moramo što pre da ga premestimo na hladnije mesto. Pre toga, želim da sve fotografišeš. Ja ću ti davati upustva.“

Uradio sam kako je tražio. Odbijanjem bih samo još više pogoršao svoj položaj.

Potrajalo je.

Dušan je tražio da se fotografiše svaki detalj. Izvršavao sam naredbe i osećao sam kako me te crne oči pažljivo proučavaju. Počeo sam da se znojim od nervoze. Dušan mi je dodao maramicu da obrišem čelo i kosu.

„Ovde je zaista kao u sauni. Da li možemo da malo otvorimo prozor?“, zavapio sam.

„Ništa ne smemo da diramo dok ne završiš sa fotografisanjem.“

Trudio sam se da ne gledam pravo u Slavičin leš, mada to, naravno, nije bilo izvodljivo. Morao sam da vidim šta fotografišem. Lice, koga sam se najviše pribojavao, i nije bilo toliko strašno. Zapravo, delovalo je spokojno. Uz malo mašte, mogao sam sebe da ubedim da žena na krevetu samo spava. Ono što me je, na moje iznenađenje, potreslo bila je šaka koja je stidljivo izvirivala ispod jorgana, mala bleda šaka sa u crveno lakiranim noktima. Setio sam se da je sinoć Slavica tom istom šakom, tada toplom i rumenom, uzela čašu vina koju sam joj nasuo.

Nisam više mogao da izdržim.

Odložio sam aparat na pod i otrčao do kupatila. Ni sam ne znam koliko sam vremena proveo sa glavom iznad vece šolje. Dušu sam ispovraćao. Stomak je nastavio da mi se grči i dugo nakon što sam iz sebe izbacio poslednje ostatke doručka. Trebalo mi je prilično vremena da dođem sebi, sigurno deset minuta, možda i duže. Nekako sam naterao sebe da ustanem sa poda kupatila, isperem usta i umijem se.

Kada sam izašao soba je bila prazna. U njoj više nije bilo ni Dušana ni pokojnice.

Nešto je šušnulo iza mene. Okrenuo sam se uplašeno.

„Jan i Andrej su je odneli dok si ti bacao peglu.“

Bio je to Požar. Stajao je u hodniku, u polusenci. Pošao sam prema njemu, mada bih se najradije vratio u kupatilo i zaključao vrata iza sebe.

Aleksandar Požar me je, shvatio sam, plašio gotovo podjednako kao i Dušan Koen. Još uvek nisam tačno mogao da dokučim prirodu njihovog odnosa. Dušan se prema Požaru nije odnosio kao da je muž njegove sestre, već kao da mu je potčinjeni. Još zanimljivije je bilo to što je Požar sve naredbe izvršavao bez pogovora.

„Ja sam dovršio fotografisanje umesto tebe“, rekao je Požar i pružio mi aparat. „Film smo uzeli. Ne brini, bićeš obeštećen.“

Požar je zatim krenuo niz hodnik. Napravio je nekoliko koraka, a onda zastao i pogledao me iskosa.

„Dolaziš?“, zanimalo ga je.

„Gde?“, zbunio sam se.

„Dušan nas čeka dole u dnevnom boravku. Želi da se obrati svima.“

*

„Ovo smo našli u ladici pored Slavičinog kreveta“, rekao je Dušan i pred našim očima zamahao parčetom svetloružičastog papira u providnoj fascikli.

U dnevnom boravku smo se okupili svi, uključujući i poslugu. Zajedno sa Dušanom, ukupno nas dvanaestoro. Tišina je bila potpuna. Pored onoga što je naš domaćin izgovarao, jedino se čulo hujanje vetra i pucketanje drva u kaminu.

Dušan Koen je podigao papir tako da smo svi mogli da ga vidimo. Na njemu je nešto bilo otkucano.

„Dođite, pročitajte šta piše.“

Andrej, Jan i Požar su ostali na svojim mestima, oni su očigledno već znali šta piše. Mi ostali smo prišli. Na papiru je bilo otkucano sledeće:

Žao mi je. Krivica me predugo razjeda. Odgovorna sam za Valentininu smrt. Vreme je da se pridružim svojoj curici i zamolim je za oproštaj. Slavica

Neko vreme niko nije ništa progovarao, a onda se Neveni otelo:

„Ju, naopako. Šta je ovo? Oproštajna poruka?“

„Tako izgleda. Da“, rekao je Dušan. „Poruka je otkucana na Slavičinoj pisaćoj mašini i na specijalnom papiru koji je koristila. Primećujete da je ružičast? Naručivala ga je iz Italije. To nije sve što treba da znate. Na noćnom stočiću je stajala vinska čaša sa tek malo tečnosti pri dnu. Naravno, ne možemo sa sigurnošću znati šta je uzela. Ne bez laboratorijske analize. Talog svakako deluje sumnjivo. Požar misli da su u pitanju usitnjene tablete za spavanje.“

„Slavica se, znači, ubila. Tačno sam znao!“, uzviknuo je Boba ono što su ostali već shvatili koji minut ranije, a onda ponovio moje reči. „Juče je izgledala depresivno, kao da je na izmaku snaga.“

Dobro je. Moja smicalica je uspela. Boba me nije izneverio. U pravom trenutku je izgovorio ono što treba.

Dušan je nastavio:

„Ono što mene zanima je deo poruke u kome piše da je kriva za Valentininu smrt. Da li neko od vas možda zna nešto o tome?“

Taman sam hteo da podignem ruku i istupim sa svojom pričom kada je Zvezdana viknula:

„To nije istina! To su gluposti, budalaštine! Slavica to nikada ne bi napisala.“

Požar je pokušao da smiri kćerku. Bezuspešno. Odgurnula ga je i ustremila se ka papiru u Dušanovim rukama, sa očiglednom namerom da ga pocepa. Dušan se pomerio u stranu, prilično hitro za čoveka njegovih godina, a onda sestričini udario šamar. Zvezdana je tek tada prestala da divlja. Dušan i Požar su je uplakanu odveli na sprat.

„Majko mila, šta nas je ovo zadesilo?“, Bojana se uhvatila za glavu. „Šta se to u ovoj ludoj kući događa? Ne, ja ovo ne mogu da podnesem!“

Pop je pokušao da je zagrli. Nije mu dala.

„Idem u sobu, da legnem“, rekla je ljutito.

I otišla je, dobra stara nervozna Boka. Zagegala je svoje glomazno telo i krenula ka stepnicama koje su išle na sprat.

Nisam ni slutio da će to biti poslednji put kada sam je video živu.

Sledeće nedelje, osmo poglavlje: Sabljarka.

Dame i gospodo, spremite se! Naredno poglavlje donosi preokret od koga ćete zanemeti.