Crveni sneg 11: Kuća od leda

Podrhtavanje je prestalo isto onako kao što je i počelo – iznenada. U jednom trenutku sam bio uveren da će zidovi oko mene popustiti, da će me sneg zatrpati, živog sahraniti, u drugom se sve utišalo i smirilo.

Nalazio sam se u slabo osvetljenom podrumu.

Pop je sedeo na gomili uglja, lica zagnjurenog u šake. Veliko telo mu se treslo od naleta plača. Trgao se kada sam, u pokušaju da ga utešim, spustio ruku na njegova leđa.

Treperava svetlost iz peći je Zvezdanino lice obojila u crveno.

„Ovo je kotlarnica“, obznanila je očigledno. „Ujedno i sklonište u slučaju lavine. Imali smo sreće pa smo se na vreme sklonili.“

Nisam stigao da kažem: „U poslednji čas“, Pop me je preduhitrio.

„Bojana! Ostali!“, uzviknuo je i skočio sa uglja.

Strah je malo popustio i nije više mislio samo na sebe.

„Polako, momčino“, kalkulisao sam. „Samo polako… Najpametnije je da još malo sačekamo. Riskantno je da odmah pohrlimo napolje. Treba sačekati da se sve slegne.“

Pop nije želeo da čeka. Dok sam se ubeđivao sa njim, vatra u peći je počela da se gasi. Lavina je, kanda, oštetila sistem za grejanje. Istopljeni sneg se slivao niz dimnjak, gasio žar. Podrum je počeo da ispunjava crni dim od koga su mi zasuzile oči.

Pre nego što će vatra sasvim zgasnuti, Zvezdana je iz starog kredenca izvadila tri baterijske lampe četvrtastog oblika – jednu za sebe, druge dve za Popa i mene. Pošli smo uz stepenice, kašljući i uzmičući pred dimom. Strašna misao je tada počela da me muči… Šta ako vrata ne budu mogla da se otvore? Pogušićemo se kao pacovi.

Na našu sreću i olakšanje, iz podruma smo izašli bez problema.

Kada sam zakoračio u kuhinju, zatresao sam se od hladnoće. Beše mračno, kao da je noć već pala. Počeo sam da šaram snopom svetlosti baterijske lampe po prostoriji kako bih utvrdio štetu. Zvezdana i Pop su uradili isto.

Kuhinja je izgledala kao da je kroz nju proleteo tajfun. Veliki dvokrilni prozor je bio zatrpan snegom. Staklo i drvo su popustili pred naletom, krhotine su bile razbacane svuda unaokolo. Telo mlađeg Slovenca je ležalo na istom mestu kao i ranije, samo što je sada bilo gotovo u potpunosti prekriveno belinom –  iz snega su virile samo noge u gumenim čizmama.

Laknulo mi je kada sam primetio da vrata koja su vodila iza kuće, ka jezeru, nisu zatrpana. To je značilo da nismo zarobljeni. Izaći se ipak moglo. Pokušao sam da situaciju sagledam sa pozitivne strane i malo podignem moral:

„Dobro smo prošli!“, trudio sam se da zvučim utešno. „Mislio sam da je čitavo prizemlje zatrpano.“

Snežna stihija je bila milostiva. Kroz kuću smo mogli da se krećemo. Doduše, ne bez teškoća. Dnevni boravak je bio pun snega. Lavina je porazbijala stakla na prozorima, ispreturala sve što joj se našlo na putu. Na sreću, svi zidovi su bili na mestu. Oštećenje na kući beše samo delimično. Mahinalno sam pritisnuo prekidač za svetlo. Ništa se nije dogodilo. Pa, da… Naravno. Lavina je uništila generator koji je kuću snabdevao električnom energijom.

Nastavili smo dalje da se probijamo kroz prostorije u prizemlju, oprezno, dobro pazeći gde stajemo i osvetljavajući sebi put baterijskim lampama. Uskoro sam se privikao na hladnoću. To što je sneg zapečatio prozore nam je zapravo išlo u korist – vetar nam ništa nije mogao.

Stigli smo do ulaznih vrata, izvaljenih iz šarki od siline udara. Sneg je na tom mestu prodro u kuću, zatrpao predsoblje i pristup stepenicama. Shvatio sam da ćemo morati da kopamo ako želimo da se popnemo na sprat. Već sam počeo da se osvrćem oko sebe u potrazi za nekim prikladnim oruđem, kada se Zvezdani oteo krik. Brzo sam pogledao u pravcu u kome je uperila baterijsku lampu.

Iz snega je provirivala zgrčena muška šaka.

Odmah smo se bacili na posao. Prionuli smo i udruženim snagama izvukli Požara. U prvom trenutku sam pomislio da je mrtav. Glava mu je bila povređena, bela kosa ulepljena krvlju. Zvezdana je počela da mu masira lice i šake. Došao je svesti na svega par sekundi, nešto je promrmljao, dajući do znanja da je živ, a onda je ponovo klonuo.

Odneli smo ga do troseda u dnevnom boravku, prekrili ćilimom koji je Zvezdana izvukla iz snega.

Tada je Pop rekao:

„Setio sam se. Konačno sam se setio odakle znam ovoga čoveka. Ivane, zar ga se ne sećaš? Poslednjih godina se stalno vrzmao oko Valentine. Bio je gotovo na svakom njenom nastupu.“

Pop je bio u pravu. Sada sam ga i ja prepoznao. Nisam znao njegovo ime, ali je stalno bio u Valentininoj blizini. Mislio sam da je neki njen fanatični obožavatelj. Tada, pre tri-četri godine, kosa mu nije bila seda, već tamna. Pogledali smo ka Zvezdani. Dvoumila se nekoliko sekundi, a onda shvatila da nema izbora. Pop ju je saterao u ćošak. Morala je da kaže istinu.

„On je udbaš koji je, po Dušanovom naređenju, Valentinu držao na oku.“

Pretrnuo sam kada mi je do mozga doprlo šta je izgovorila. One noći… Kada sam sačekao Valentinu, ušao u njen stan… Šta ako me je njena „senka“ videla?

Strah je bio trenutan, brzo je popustio.

Da je Dušanov udbaš i te noći pratio Valentinu, shvatio sam, da je znao da sam pustio plin, ja sada ne bih ovde stajao. Bio bih mrtav. Dušan i njegovi bi se za to pobrinuli.

Pop je prasnuo i izdrao se na Zvezdanu.

„Znači, sve vreme si nas lagala. Ovaj čovek nije tvoj otac.“

Klimnula je glavom.

„Zašto, Zvezdana? Čemu sve ovo?“

„Dušan je bio takav“, rekla je pokunjeno. „Voleo je da pored sebe ima ljude od poverenja. Okruživao se njima.“

„Njega mogu da razumem“, Pop je i dalje besneo. „Ti si ta koja mi nije jasna. Zašto si pristala na ovu maskaradu? Mislio sam da smo prijatelji.“

Zvezdana nije odgovorila. Pop je opsovao, a onda odmahnuo rukom.

„Nemamo sada vremena za ovo.“

Počeli smo da raščišćavamo sneg, ja uz pomoć srebrnog poslužavnika koji sam zgrabio sa poda, Pop golim rukama. Strah i bes su davali snagu njegovom krupnom telu.

Sa sprata se tada začuše krici, prvo prigušeni, a onda sve jači.

Neko je bio u nevolji, nekom je bila potrebna naša pomoć. Brzo smo, mnogo brže nego što se u prvi mah činilo da ćemo, oslobodili prolaz.

Pop je požurio uz stepenice. Išao sam za njim, pun zebnje. Šta li će nas gore dočekati?, pitao sam se.

Na spratu beše sablasno.

Hodnik je bio u potpunom mraku i pust. Zastali smo na trenutak, zbunjeni i uplašeni. Sada već nije bilo dileme – udarci i zapomaganje su dopirali iz Bobine i Lanine sobe. Skupio sam hrabrost i zaputio se u tom pravcu, na desno. Pop je skrenuo levo, ka sobi koju je delio sa Bojanom.

Bobu sam zatekao kako cima kvaku na vratima kupatila.

„Lana je unutra“, objasnio je uspaničeno. „Nešto se zaglavilo. Ne mogu da otvorim.“

Doduše, nije bilo potrebe da objašnjava gde mu je supruga. Čuo sam je. Udarala je po vratima svom snagom, zarobljena, poludela od straha. Nije bilo druge – morali smo da provalimo i da je izbavimo.

Tada sam primetio Nevenu.

Stajala je pored kreveta, u ćošku, nepomična poput kipa. Duga kosa joj je bila raspuštena, zift crni slap je zaklanjao levu stranu njenog bezizražajnog lica. Pozvao sam je da nam pomogne, nije se ni pomerila. Nisam mogao da procenim da li je u šoku ili uživa u Laninim mukama.

Boba i ja smo jurišali na vrata. Od siline udaraca sam povredio rame. Bol je bio snažan, ali me nije omeo. Lanini krici su me podsticali da nastavim dalje.

Konačno, drveni otpor je popustio.

Lana je, raščupana i uplakana, razmazane šminke, izletela iz kupatila, pravo u muževljev zagrljaj. Ponovo sam pogledao ka Neveni. Sklonila je kosu i otkrila namršteno lice. Bilo joj je krivo što je Lana tako lako i brzo spašena, u to sam bio siguran. Nevena je oduvek bila takva. Sladila se tuđom mukom. Spolja od meda, unutra od leda.

Lanu smo izbavili, sad je trebalo proveriti da li Bojani treba pomoć.

Požurio sam u sobu na drugoj strani hodnika.

Pop i Bojana su bili smešteni na strani kuće u koju se lavina direktno sjurila. Udar je, baš kao i u prizemlju, porazbijao prozore. Krhotine su bile svuda okolo, a među njima je ležala Bojana. Odmah sam video da je mrtva. Oštro parče stakla joj je zaseklo arteriju na vratu, drugo se zabilo u levu butinu. Pop ju je uzalud cimao i dozivao. Pahulje su padale kroz razvaljen prozor, zasipale Popa i Bojanu, topile se na lokvi krvi.

Nisam znao šta da radim.

Prvi instinkt mi je bio da priđem Popu, da pokušam da ga utešim. Onda sam shvatio da to ništa ne bi pomoglo. Morao sam da ga pustim da odtuguje.

Vratio sam se u hodnik i gotovo se sudario sa Zvezdanom.

„Bojana je mrtva“, promucao sam.

Pogledala me je, užasnuta, u neverici. Zatim joj se oteo uzdah. Počela je da plače.

„Nisam mislila…“, kroz suze je govorila. „Zaista nisam mislila…“

„Šta?“

„Da ćemo svi ovde skončati.“

Njene reči su me uplašile. Da, istina je. Nalazili smo se u teškoj situaciji. Odsečeni od sveta, bez struje i grejanja. Bojana je nastradala, to je zaista bila velika tragedija. Ipak, najgore je prošlo. Zar nije?

„Zvezdana, nemoj tako“, tešio sam je. „Još uvek smo živi. Sve će biti u redu. Izvući ćemo se iz ovoga. Obećavam ti.“

„Znaš da nas je bilo trinaestoro?“, rekla je.

U prvi mah nisam shvatio o čemu priča.

„Trinaestoro u kući“, pojasnila je. „To je nesrećan broj.“

Zbunila me je. Nisam znao šta da kažem. Nisam sujeveran, ne verujem u zle sile i uroke. Bez obzira, uplašilo me je ono što je Zvezdana rekla.

„Toliko smrti…“, nastavila je. „Svuda oko mene… Postoji samo jedan način na koji se ovo može završiti. Svi ćemo ovde skončati, svi do poslednjeg!“

Dok sam bezuspešno tražio reči kojima ću opovrgnuti njenu tvrdnju, shvatio sam da počinje da me hvata panika. Šta ako je Zvezdana u pravu, ako se niko od nas neće živ vratiti sa Crne planine? Ako ostanemo ovde, zatrpani u snegu, poput domaćih izdajnika o kojima je Dušan pričao. Zauvek.

Stisnuo sam zube i nekako uspeo da potisnem mračne misli. Nije bilo druge nego da budem jak. Nisam smeo da se predam. Ne sada. Ne nakon što sam sve ovo preturio preko glave. Još uvek je bilo nade. Preživećemo.

Moramo.

Moram.

Privukao sam Zvezdanu sebi i poljubio je. Nije se protivila. Bila je tako topla, tako podatna. Na tren je izgledalo kao da će nas strast savladati, da ćemo voditi ljubav baš tu, u ledenom hodniku, okuženi leševima i uplakanim prijateljima.

Tada se Zvezdana pribrala i odgurnula me uz jecaj koji mi je pocepao dušu.

„Umrećemo ovde“, prošaptala je, još uvek ubeđena u ono što izgovara. „Svi ćemo umreti.“

Sledeće nedelje, dvanaesto poglavlje: U zimski sumrak.

Taman kada je izgledalo da nije sve izgubljeno, da nada postoji, na Crnoj planini će se dogoditi još jedan krvavi preokret. Na koga je sada došao red da umre?