Crveni sneg 13: Dama u jezeru

Pop je prespavao na krevetu koji je nekad pripadao Pavlu, ja sam prenoćio na podu, umotan u debelo ćebe. Nije mi smetalo što je moj smeštaj neugodan, što je u sobi ledeno. Čitavu noć sam se prevrtao, ali ne zbog hladnoće. Razmišljao sam o Zvezdani. Nežnost koju smo podelili me je osokolila, ulila mi nadu kakvu dugo nisam osećao. Nisam ni sanjao da ću u sred ovog ledenog košmara pronaći ljubav. Ali, eto, upravo se to dogodilo.

Nismo išli do kraja, to ne. Mazili smo se i ljubili, a onda, u prelomnom trenutku, kada sam gotovo došao do tačke nakon koje ne bi bilo povratka, nežno mi je dala do znanja da je vreme da prekinemo. Dobro je što je tako uradila. Zbog toga sam je samo još više cenio i voleo. Veza između dvoje ljudi se gradi postepeno, ne treba je požurivati. Sve će se dogoditi onda kada za to dođe vreme.

Neka vas zato ne čudi što sam se tog jutra probudio ukočen od hladnoće i srećan. Prste na nogama, bez obzira na tri para čarapa koje sam navukao pre spavanja, gotovo da nisam osećao. Protegao sam se i nasmejao, uzbuđen što ću za koji trenutak ponovo videti svoju Zvezdanu.

Pop je još uvek spavao.

Ruku je zabacio preko glave, zaštitio oči od dnevne svetlosti. Ritmično je hrkao. Neka, tako je najbolje. Neka se odmara, neka prikuplja snagu. Rana koju mu je jučerašnji dan zadao bila je teška. Na sreću, Pop je bio snažan muškarac – emocionalno podjednako kao i fizički. Prebrodiće trenutne nedaće. Čitav život je pred njim, ožiljci će polako bledeti.

Pogledao sam kroz prozor, u nebo boje različka.

Oluja se istutnjala preko noći, sneg je prestao da pada, vetar konačno utihnuo. Plavetnilo neba je bilo narušeno sa svega nekoliko beličastih oblaka, paperjastih i ni najmanje pretećih.

Na brzinu sam se obukao, pa se zaputio da Zvezdani poželim dobro jutro. Zastao sam na sredini hodnika. Umesto da zakucam na njena vrata, oprezno sam se ušunjao u sobu lažnog Požara.

Mirno je spavao, prokletnik, u istom položaju u kome smo ga juče ostavili. Disanje mu je bilo sasvim ravnomerno. Delovao je spokojno, kao neko ko će se svakog trenutka probuditi. Taj čovek je opasan, to sam osećao. Da je juče poginuo u lavini, oslobodio bih se svake bojazni da ću biti otkriven. Znao sam da nam živ može biti od koristi, ali…

Mračni poriv je zatreperio u meni.

Našao sam se u iskušenju. Kada bih sada uzeo jastuk i pritisnuo ga na to zavojima obmotano lice… Bilo bi brzo. Bilo bi lako.

„Ustao si?“, Zvezdana me je trgla iz premišljanja.

Ušla je za mnom, a da je nisam ni čuo. Kada sam ugledao njeno drago lice, ubilački nagon u meni je odmah zamro. Nasmejao sam se i zagrlio je. Samo… Nešto je tog jutra bilo drugačije na njoj. Iznenada sam shvatio.

„Tvoje oči…“, iznenađeno sam primetio. „Više nisu plave.“

„Nikada nisu ni bile“, odgovorila je crnooka lepotica koju sam držao u zagrljaju. „Nosila sam sočiva u boji. Znaš već kakve smo mi žene. Stalno nešto menjamo. Stil oblačenja, frizuru, boju očiju…“

„Ovako prirodno je još lepše“, rekao sam, a onda je poljubio prvo u desno, a onda i levo oko.

Nasmešila se, nekako tužno.

„Dugo si spavao“, rekla je. „Gotovo je podne. Već tri sata čekam da se probudiš.“

„Gde su ostali?“

Boba i Nevena su, objasnila je, sišli u prizemlje još pre sat, sat i po. Odlučili su da osposobe kamin u dnevnom boravku. Lana je sišla odmah za njima. Jutros je nešto bolje, mada je još uvek vidno potrešena.

„Dobro“, rekao sam. „Sada kada sam budan, mogli bismo da siđemo i potražimo nešto jestivo. Baš sam ogladneo. Nakon toga, čeka nas važan razgovor. Moramo da odlučimo šta i kako dalje.“

Sišli smo u prizemlje. Beše potpuno pusto.

„Čudno“, Zvezdana je zvučala pomalo zabrinuto. „Gde su svi nestali?“

„Možda su izašli da potraže drva za kamin?“, ponudio sam objašnjenje.

„Možda“, nesigurno je odvratila.

Narednih desetak minuta smo u kuhinji tražili hranu koju smo mogli da iskoristimo. Na jednu gomilu smo poslagali konzerve, Evine sardine i Karneksove mesne nareske. Posmatrao sam Zvezdanu na dnevnom svetlu. Delovala je tako krhko, prozračno, kao da nije sa ovog sveta. Do jutros nisam ni primetio koliko je zaista mršava. Uklonio sam staniol sa table čokolade i odlomio jedno parče.

„Uzmi. Treba da jedeš. Da nabaciš malo mesa na te lepe kosti.“

Pogledala me je gotovo uplašeno.

„Ivane“, zvučala je neodlučno, čak uplašeno, „trebalo bi da popričamo o nečemu važnom.“

Zaćutao sam i čekao da mi kaže to što je htela. Oklevala je.

„O čemu se radi?“, upitao sam dok je u meni rasla zebnja.

„Znaš…“, počela je, a onda ućutala.

Baš sam zaustio da još jednom zatražim objašnjenje, kada je svoj prst prislonila na moja usta.

„Ćuti. Slušaj.“

Načuljio sam uši. Krici su isprva bili na samoj granici čujnosti, a onda sve glasniji. Dopirali su spolja. Ženski krici. Očajnički.

Naravno, odmah smo požurili da vidimo o čemu se radi. Izleteli smo kroz vrata koja su vodila ka jezeru.

Ugledali smo je čim smo zakoračili napolje.

Nevena se nalazila prilično daleko, gotovo na samoj sredini jezera. Gornji deo tela joj je provirivao iznad leda. Očajnički je pokušavala da se izvuče, batrgala se i mlatarala rukama. Time je situaciju samo još više pogoršavala. Užasnuto sam posmatrao njenu agoniju.

Odmah sam shvatio što se dogodilo.

Umesto da ide okolo, dužim putem, krenula je sredinom zaleđenog jezera. Led pod njom je popustio, pa je do struka propala u studenu vodu.

„Moramo joj pomoći“, zavapila je Zvezdana.

Znao sam da je u pravu. Nisam mogao da stojim i posmatram kako se nesrećnica davi u ledenoj vodi. Morao sam da pokušam da je spasem, bez obzira na riskantnost tog poduhvata.

„Slušaj“, rekao sam Zvezdani. „Idi po Popa, dovedi ga što pre. Nađite neki konopac, što duži to bolji. Požuri!“

Zvezdana je odjurila, ja neodlučno zakoračio ka jezeru.

Nevena je propala na najnezgodnijem mestu, pri samoj sredini. Verovatno je led tu bio najtanji. Grozničavo sam razmišljao šta bi bilo najpametnije da uradim.

Shvativši da nemam drugog izbora, kročio sam na zaleđenu površinu i oprezno pošao ka utopljenici.

Led pod đonovima mojih čizama je delovao čvrsto, solidno. Znao sam da je to varka, da svakog trenutka mogu začuti zvuk pucanja i propasti u ledenu vodu. Nastavio sam dalje, potiskujući strah koji je pretio da me sledi u mestu.

Kada sam se približio cilju, usporio sam.

Morao sam da pazim. Ako i ja upadnem u vodu, neću moći da joj pomognem i oboje smo izgubljeni.

Nevena je dozivala moje ime i molila za pomoć, videlo se da je na izmaku snage. Nisam mogao da čekam Popa i konopac. Skinuo sam jaknu sa sebe i jedan kraj zavitlao ka njoj. Iz trećeg pokušaja je uhvatila rukav. Pokušao sam da je povučem ka sebi, izvučem na neoštećeno parče leda. Gotovo da sam u tome i uspeo.

Tada je Nevena vrisnula najsnažnije do tada i cimnula jaknu. Uhvatio ju grč ili su joj smrznuti udovi otkazali poslušnost. Nikada nisam saznao šta je tačno bilo u pitanju.

„Lakše, Nevena!“, vikao sam iz sveg glasa. „Ne vuci toliko!“

Obnevidela od ledenog užasa, nije se obazirala na moje molbe. Više nisam mogao da držim svoj kraj jakne. Povređena ruka me je izdala i ispustio sam rukav koji sam do tada grčevito stezao. Nevena je izgubila oslonac i pala natrag u vodu, potonula poput kamena.

Nisam smeo da skočim za njom, to bi, sasvim sigurno, bio i moj kraj. Osvrtao sam se oko sebe, uspaničeno, sve u nadi da će se dogoditi neko čudo. Tada sam, nekoliko metara dalje, ugledao nešto ispod površine leda.

Požurio sam u tom pravcu i zanemeo od užasa kada sam shvatio u šta gledam.

Nevena se nalazila zarobljena ispod ledene ploče. Iz usta su joj izlazili mehurići, pesnicama je udarala o led u očajničkom pokušaju da ga probije i dođe do vazduha. Sekunde su je delili od smrti, to je bilo jasno. I ja sam, sa svoje strane, počeo da udaram po ledu. Nije vredelo. Bio je previše debeo. Koliko god da sam se upinjao, nisam ga mogao probiti.

Tada me je neko otpozadi uhvatio za rame.

Okrenuo sam se i ugledao lažnog Požara. Stajao je iznad mene sa nožem u ruci. Pomislio sam da će mi oštricu zariti u vrat. Nije. Umesto toga, kleknuo je i počeo je da razbija led. To što je radio imalo je efekta. Zaleđena ploča je počela da popušta pod usredsređenim udarcima. Par minuta kasnije je uspeo da napravi dovoljno veliki otvor da kroz njega može da provuče ruku. Komade leda je kidao svojim krupnim šakama, u tome sam mu i ja pomogao.

Uspeo je da uhvati Nevenu za kosu u poslednjem trenutku, baš kada je počela da tone u dubinu.

Uzviknuo sam od olakšanja.

Dok sam pridržavao crnokosu glavu, nastavio je da lomi led. Uskoro smo uspeli da je celu izvučemo napolje.

Prekasno!

Oči su joj bile širom otvorene, ali mrtve, usne potpuno plave. Sada, kada smo je izvukli iz vode, primetio sam jednu čudnu stvar –na sebi je imala samo perjanu jaknu, ipod nje beše potpuno naga. To me je zbunilo. Lažni Požar se nije obazirao na golotinju. Jedno vreme je predano masirao Nevenin grudni koš, pokušao da je oživi veštačkim disanjem. Bez efekta.

„Ne vredi je“, rekao je konačno i pogledao me svojim mačijim očima. „Mrtva je.“

Nisam odgovorio. Izmaknuo sam se i ustuknuo, požurio da se što pre sklonim odatle. Ispred kuće sam naleteo na Zvezdanu i Popa. On je u rukama držao klupko kanapa.

„To više nije potrebno“, rekao sam.

Lažni Požar nam je polako prilazio, u rukama je nosio Nevenino telo.

„Šta joj se dogodilo?“, pitao je Pop.

„Propala je kroz led.“

„Kako? Zašto? Gde su Boba i Lana?“

Odgovore na sva ta pitanja sam želeo i ja da znam. Ništa mi nije bilo jasno. Moja jutrošnja nada da će sve biti u redu, raspršila se. Shvatio sam da opasnost još nije prošla.

Ono najgore nas je tek čekalo.

Sledeće nedelje, četrnaesto poglavlje: Krv na snegu. 

Gde su nestali Lena i Boba? Da li su živi ili je i njih zadesila slična sudbina kao i Nevenu? Odgovor vas čeka u sledećem poglavlju!