Da li imate preko 18 godina?

Crveni sneg 4: Budna

Posetioce rezidencije Koenovih na Crnoj planini očekuje ukusna večera i šok koji nikada neće zaboraviti!

Zajedničko kupatilo u prizemlju je bilo prostrano i luksuzno opremljeno, a ne minijaturno poput onog u Popovoj i Bojaninoj sobi. Sedeo sam na rubu kade. Jan, debeljušni Slovenac u narodnoj nošnji, previjao mi je šaku.

Dok me je sredstvo za čišćenje rana peklo, razmišljao sam.

Pavle je dobio šta je zaslužio, njega mi nije bilo žao. Jedino mi je smetalo što sada svi misle da sam neotesana budala.

Odlučio sam da zapodenem razgovor sa Janom i tako započnem svoje iskupljenje. Nisam podnosio da ljudi o meni imaju loše mišljenje.

„Verujem da večeras niste očekivali boks meč“, pokušao sam da se našalim i tako probijem led.

„Žal mi je. Ne govorim srbsko“, odvratio je ovaj, jasno mi dajući do znanja da od ćaskanja u kupatilu nema ništa.

Kada je završio previjanje, Slovenac se kratko naklonio i vratio u dnevni boravak. Čudno. Setio sam se da i našem vozaču, Andreju, nije bilo do priče. Boba je tokom vožnje iz njega na jedvite jade iscedio dve-tri rečenice. I on se, kao i Jan, pravdao kako ne razume srpski. Zanimljivo je bilo da su oboje bez problema izvršavali Dušanove naredbe na jeziku koji „nisu poznavali“. Stari udbaš je odlično istrenirao svoju poslugu.

Na Dušanovo insistiranje sam se rukovao sa Pavlom i obećao da više neću praviti probleme. Iako bih radije gurnuo povređenu šaku u vatru nego je pružio tom gadu, nisam imao izbora. Dušan je tako želeo, a on je, ipak, bio domaćin. Tešilo me je samo to što je Pavlovo lice već počelo da otiče. Na oku je držao pakovanje leda. Nadao sam se da mu neće pomoći.

Sadržaj mog stomaka i krhotine su efikasno pokupljeni tokom mog odsustva, u sobi je sve ponovo izgledalo normalno. Baš kao da se ništa nije desilo. Ipak, nije bilo isto. Ne sasvim. Osećala se neka napetost. Iznenada mi je postalo vruće, hteo sam da iskočim iz vlastite kože. Shvatio sam da bi bilo najpametnije da se na kratko odvojim od drugih, izduvam i priberem.

„Malo ću protegnuti noge pre večere“, rekao sam Dušanu.

Domaćin je smatrao da je šetnja odlična ideja. Upozorio me je da se ne udaljavam previše od kuće i zamolio da se vratim za deset-petnaest minuta. Podsetio me je da želi da nam se obrati pre jela, te da bi ono što ima da kaže voleo da svi čuju.

Navukao sam jaknu i izašao.

Crveni-sneg-04-02

Crni pas, beli sneg. Zima 1986. godine, Slovenija.

Hladnoća mi je prijala. Sneg je prestao da pada. Nebo je bilo prekrasno, boje tamnog indiga, ukrašeno ogromnim srebrnim mesecom.

Odlučio sam da odem iza zimske kuće.

Iskoristio sam utabanu stazu i pažljivo se spustio niz stepenice koje su, na moje iznenađenje, vodile ka zaleđenom jezercetu. Nisam se usudio da zakoračim na led, pa sam se zaustavio na samom rubu i izvadio paklicu Drine.

Udisao sam halapljivo niški nikotin i hladni alpski vazduh.

Sa druge strane ledene ploče se prostirala nepregledna šuma. Prizor je bio istovremeno prekrasan i zastrašujući. Bez tople unutrašnjosti Koenove brvnare i vozila koje bi nas odvezlo do podnožja, ova idila bi se za tili čas pretvorila u smrtonosnu ledenu zamku. Koliko bi ljudsko biće moglo da izdrži na otvorenom po ovoj hladnoći? Sat? Dva sata? Nisam znao. Nisam ni želeo da znam.

Crveni-sneg-04-01

Zima je bila sa puno snega… Pahulje na objektivima.

Čuo sam kako sneg škripi pod nečijim koracima i okrenuo se.

Bio je to Pop.

„Šta to bi, čoveče?“, upitao me je. „Umislio si da si Roki Balboa?“

„Ne, nego Džejk la Mota.“

„Ala si se ti promangupirao otkako te ne držim na oku… Daj, bre. Šta ti je to trebalo?“

„Zar i tebi treba da objašnjavam?“, brecnuo sam se. „Taj gad ju je navukao na dop. Sve što se dogodilo, dogodilo se zbog njega.“

Pop je odmahnuo glavom.

„Pavle nije navukao Valentinu i ti to dobro znaš. Gudrala se ona godinama pre nego što ga je upoznala. Ono veče u Cepelinu, kada sam vas upoznao, sećaš se? Bila je toliko naduvana da samo što nije poletela ka tavanici. Tada Pavle još nije bio ni na vidiku.“

„Možda je tako kao što kažeš“, nisam hteo da mu dozvolim da mi oskrnavi jedno od najdražih sećanja na Valentinu. „Povremeno bi malkice dunula ili šmrknula. Kao i svi mi. Tek kada se Pavle pojavio, potpuno je zaglibila.“

„Slušaj… Valentina je bila sjajna cura, talentovana, puna života. Sve to i sam znaš. A znaš i da je u sebi imala nešto autodestruktivno. Sećaš se trka?“

Crveni-sneg-04-05

Beogradski glamur. Valentina i pratilac u šetnji (detalj).

Početkom osamdesetih je među mladim Beograđanima postalo moderno da se trkaju i prolaze kroz crveno. Valentina je to obožavala. Boba je u to vreme vozio golf kabriolet, poklon njegovog oca glavonje. Valentina ga je stalno nagovarala da učestvuje u trkama. Mnogo puta su se i svađali oko toga, pošto se Boba plašio da ne ošteti kola. Jedne večeri kod Ušća smo gotovo izginuli zbog Valentininog navaljivanja da Boba vozi brže, brže, brže…

„Uživala je u brzini, u opasnosti“, Pop je nastavio.“ Takva je bila. Divlja. Prava lavica. Da joj Pavle nije nabavljao drogu, našla bi nekog drugog. To ti je valjda jasno.“

„To ga ne oslobađa krivice.“

„Svako bira svoj put. Valentinu niko nije prisiljavao. Pavla su uhapsili pola godine pre nego što je umrla. Da li je prestala da se drogira kad njega više nije bilo u blizini? Nije. Znaš da nije. Nastavila je po starom, čak i žešće nego ranije.“

Od same pomisli na Valentinine poslednje mesece, steglo mi se grlo.

„Neprestano mislim da smo mogli nešto da uradimo. Da joj pomognemo.“

Pop je odmahnuo glavom.

„Kada smo shvatili koliko je zaglibila, već je bilo kasno. Uostalom, pokušali smo da joj pomognemo. Svako od nas na neki svoj način. Ostali smo uz nju, nismo je napustili. Bili smo joj prijatelji i u dobru i u zlu. I šta smo više mogli da uradimo?“

Sneg je ponovo zaškripao. Pavle se približavao stazom.

Pop me je uhvatio za rukav jakne.

„Sad samo polako…“, umirivao me je. „Obećao si da ćeš se lepo ponašati.“

„Zašto si došao?“, pitao sam Pavla. „Da provociraš? Likuješ?“

„Došao sam da se izvinim.“

Nisam očekivao da će to reći.

„Znam da sam vodio rđav život, da sam mnoge povredio“, počeo je. „Zatvor mi je pomogao da to uvidim. Pomogao mi je da se promenim. Sada sam čist. Okrenuo sam novi list. Zato i želim da ti se izvinim i da ti se zahvalim.“

„Da mi se zahvališ?“, razrogačio sam oči. „Šta to trabunjaš?“

„Znam da si ti bio taj koji me je prijavio.“

Zanemeo sam. Kako je to Pavle mogao znati? Istina je, zabrinut zbog Valentininog zdravlja, objasnio sam Dušanu situaciju i rekao mu ko je snabdeva drogom. Otkucao sam Pavla. Bio je dovoljan jedan Dušanov telefonski poziv pa da Pavle padne. U policiji je već imao pozamašan dosije. Već su stezali obruč oko njega.

„Kako si ti to saznao? Da li ti je Dušan rekao?“

„Pa, zapravo, nisam bio siguran da si ti bio taj koji me je prijavio. Pretpostavljao sam da jesi, to da. Ali nisam bio sto posto siguran. Do sada.“

Vidi, Pavla! Kako me je samo navukao. Da se nisam tako glupo izlanuo i priznao, ništa ne bi mogao da dokaže. Primetio sam da se Pop trgnuo kada je shvatio da sam ja taj koji je ocinkario Pavla. Pažljivo me je posmatrao i čekao moju reakciju.

„Ne ponosim se time što sam te odrukao“, rekao sam konačno. „Želeo sam da zaštitim Valentinu. Morao sam da te odvojim od nje. Po svaku cenu.“

„Razumem te potpuno. Dobro je što si tako uradio. Da nisi, verovatno bih i ja sada bio mrtav. Pronašli bi me overdoziranog u nekom haustoru i to bi bilo to. Nisam kivan na tebe što si me prijavio. Nimalo. Zamolio bih da i ti oprostiš meni. Znam da tražim mnogo. Jesam grešio.“

„Ljudski je grešiti“, progovorio je Pop. „A ljudski je i oprostiti.“

Ohrabren Popovim rečima, Pavle mi je pružio ruku.

„Voleo bih da se sada rukujemo. Ovoga puta istinski, a ne pod prisilom.“

Razmišljao sam nekoliko trenutaka šta je najpametnije da uradim, a onda mu pružio svoju bandažiranu šaku. Dok smo se rukovali, pogledao sam Popa. Klimnuo je glavom sa odobravanjem.

*

„Pre nego što pređemo u trpezariju da večeramo, želeo bih da vas zamolim za malo pažnje“, počeo je Dušan. „Prošlo je, eto, već tri i po godine od smrti moje jedinice, naše drage Valentine. Nisam čovek koji voli da priča o svojim osećanjima, toliko vam je valjda jasno. Večeras ću napraviti izuzetak. Pred vama mogu slobodno da govorim, znam da sam među prijateljima.“

„Nemojte tako iznenađeno da me gledate. Znam da se samo površno poznajemo, da sam sa nekima od vas razmenio više od dve rečenice tek ovde na Crnoj planini. Bez obzira na to, imam utisak da vas sve odlično poznajem. Valentina mi je često pričala o vama. O tome kako je Oliver jedan neverovatno talentovan mladić do ušiju zaljubljen u Bojanu. O Lani i Neveni, devojkama sa kojima je odrasla, svojim najboljim prijateljicama. O Ivanu, uvek spremnom da pomogne, brižnom i privrženom, prijatelju kakav se samo poželeti može. O Slobodanu, naravno, njenom dragom Bobi… O Zvezdani, Pavlu… Verujte, sve vas je ona nosila u srcu. I zato mi je drago, neopisivo drago, što ste prihvatili moj poziv. To mi govori da niste zaboravili moju devojčicu. Da je vi sada čuvate u srcu, isto kao što je ona vas nekada.“

„Ovo što ću vam sada reći će vas možda iznenaditi… Ja sam predano pratio Valentininu muzičku karijeru i bio veoma ponosan na nju. I, ne, nisam nikada koristio svoje veze da bih joj pomogao da se dokopa neke bolje pozicije. Prvo, ona mi to nikada ne bi oprostila. Drugo, za tako nešto nije bilo potrebe. Za sve što su postigli, Valentina i Oliver su se sami izborili. S tim u vezi… Oliver i ja smo za vas pripremili jedno malo iznenađenje… Sigurno znate da je Valentina poslednjih meseci svog života radila sa njim na novom albumu. Ono što ne znate jeste da su Valentina i Oliver uspeli da završe jednu pesmu. On je, na moju molbu, iz Londona doneo kasetu sa tom kompozicijom. Želim da je svi zajedno poslušamo. Da budemo prvi koji će je čuti.“

Pop je samo čekao Dušanov šlagvort. Prišao je muzičkoj liniji sa kasetom u ruci. Pritisnuo je plej. U potpunoj tišini smo sačekali prve taktove. Prvo se začula Popova klavijatura, a onda je Valentina zapevala svojim napuklim glasom:

LP-Valentina

Mesec rađa se, tama svetlo pije,

crni psi laju na sunce što tone.
Bez tebe, jedini, nikako mi nije,
misli teške čitav dan me gone.

O-o-o, boli me to.
Bledi mesec šapuće, bezdušno me laže.

Kaže u redu je, san će doći, mora.
Navlačim zavesu, tako mi je draže,
od sebe sakrivam lice puno bora.

O-o-o, boli me to

Lepi sni,
beže mi,
uzmiču,
jer ja ostaću budna,
cele noći luda,
sve dok zora ne dođe
da proguta me.

Budna,
ja ostaću budna.
Moje snove dali su

boljim ljudima.

Nikada ranije nisam čuo ovu pesmu. Nisam znao da postoji. U vreme Valentinine smrti, ona i Pop su, kao što je Dušan rekao, radili na novom albumu. Nije išlo. Prvi album su snimili u dahu, Popova muzika i Valentinini tekstovi su se savršeno uklopili. Ovog puta, saradnja se pretvorila u košmar. Valentina je kasnila na probe. Kada bi se konačno pojavila, bila je svadljiva. Nisu joj se dopadale Popove melodije i aranžmani. Desetak demo snimaka je odbačeno kao potpuno neupotrebljivo.

U svom tom ludilu, jedan cvet je ipak procvetao – pesma koju smo upravo čuli. Možda je to bila i najbolja stvar koju su Pop i Valentina ikada zajedno uradili. Svi Valentinini tekstovi na prvom albumu su bili vedri, puni mladalačkog poleta. U ono vreme su mi bili super – iz današnje perspektive su mi delovali nekako naivno. U rečima njene poslednje pesme bilo je gorčine i očaja.

Osvrnuo sam se oko sebe i video da su i drugi dirnuti.

Bojana je prekrila lice maramicom, Pavle se grčevito držao za naslon stolice. Zvezdana je delovala toliko očajno, da sam joj gotovo prišao i zagrlio je.

„Pope, pusti je još jednom, molim te“, zatražila je Nevena.

Your wish is my command, milady.“

Premotao je kasetu i pustio pesmu iz početka.

„Idemo“, pozvao nas je domaćin, „muziku možemo da slušamo i za stolom, uz večeru.“

Pokazao je ka velikim dvokrilnim vratima. Muškarac u narodnoj nošnji, Jan, klimnuo je glavom i otvorio ih.

Ukazala se trpezarija obasjana sjajem sveća.

Dugačak sto na kome su već bili poređani porcelanski tanjiri i srebrni escajg.

Tada sam je ugledao.

Gotovo istovremeno, primetili su je i drugi.

„Da li je moguće?“, Lanin glas je drhtao.

„Pa to je… Pa to je…“, počela je Bojana.

„…Valentina“, Pop je dovršio rečenicu i misao svoje supruge.

I zaista.

Obasjana zlatastim sjajem sveća, Valentina je sedela na čelu stola i gledala u nas svojim tamnim očima.

Crveni-sneg-04-04

Valentina se zamislila. Beograd, 1982. Modni atelje “Šnit”.

Sledeće poglavlje. Valentina.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: