Crveni sneg 5: Valentina

Zazujalo mi je u ušima, osetio sam kako mi kolena klecaju. Nisam mogao da verujem u šta gledam. Trpezarija je, kao i ostatak zimske kuće, bila raskošno opremljena. Dugački sto je bio postavljen za dvanaestoro. Pet mesta sa leve strane, pet mesta sa desne, po jedno na svakom kraju. Na stolu su se nalazila tri svećnjaka sa po pet sveća. Na sve to sam, doduše tek kasnije, obratio pažnju.

Trpezarija je bila raskošno opremljena.

U prvom trenutku su moje, kao i oči drugih gostiju, bile uprte samo u jednu tačku.

Na čelu stola je sedela i u našem pravcu svojim tamnim očima gledala ta lepa devojka. Kosa joj je bila blago talasasta i crvenozlatna, koža bleda, kao od alabastera. Lice joj je bilo ovalno, nos pravilan, usne mesnate i nakarminisane. Na sebi je imala elegantnu haljinu od grimiznog pliša, oko vrata čipkanu traku.

Posmatrali smo je kao omađijani.

Ja sam bio prvi koji se pomerio.

„Valentina“, prošaputao sam.

Nije me pogledala, ostala je sasvim nepomična.

Ponovio sam njeno ime, glasnije, nesvestan da mi niz obraze teku suze.

Ni tada nije odgovorila.

Pošao sam ka njoj.

Tih nekoliko koraka su mi se činili kao čitava večnost. Strepeo sam da će Valentinin lik izbledeti, raspršiti se, kao što se dogodilo Euridici, kada se Orfej okrenuo da proveri da li ga sledi.

Valentina nije nestala. Ostala je nepomična i zagledana u daljinu.

Kada sam joj prišao sasvim blizu i povređenom rukom dodirnuo njen obraz, magije je nestalo.

„Lutka“, viknuo je neko, sa mešavinom razočarenja i olakšanja. „To je lutka!“

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da prihvatim činjenicu da je na čelo stola posađena lutka u prirodnoj veličini, lutka napravljena po Valentininom liku.

„Lutka“, viknuo je neko, sa mešavinom razočarenja i olakšanja. „To je lutka!“. Fotografija iz arhive autora.

„Dragi moji gosti“, čuo sam Dušanov glas, ali nisam imao snage da pogledam u njegovom pravcu. „Sedite, sedite…“

Kolena su me konačno izdala. Ni sam ne znam kako, uspeo sam da sednem na stolicu pored lažne Valentine i tako izbegnem da se još jednom izbrukam.

„Nemojte da se ljutite na mene“, domaćin je nastavio.

Njegove reči kao da su dopirale iz neke druge dimenzije.

„Znam da sam vam priredio mali šok, samo što je to bilo sa dobrim razlogom. Želeo sam da večeramo svi zajedno. Jasno vam je da bez Valentine ne bismo bili svi na broju. Zato sam jednog svog dobrog prijatelja, lutkara iz „Duška Radovića“, zamolio da napravi Valentinu u prirodnoj veličini. Od drveta je, znate? A? Ko bi rekao. Prilično je uverljiva, zar ne? Priznajte da ste se štrecnuli kada ste ušli.“

Dušan je nastavio da priča o tome kako je imao dobru nameru, kako je ovo način da Valentina, pa makar simbolično, to veče bude sa nama. Pričao je i pričao, samo što ga ja više nisam slušao.

Tada sam definitivno shvatio da Dušan Koen nije normalan.

Ovo je mogao da smisli i priredi samo lud čovek.

Naš domaćin nije bio srdačan i dobronameran, sve to je bila samo varka. Njegovo pravo lice sam tokom te večeri već jednom naslutio, onda kada me je pogledao nakon što sam napao Pavla. Ipak, maska je tek sada u potpunosti pala.

Više nisam imao nikakve sumnje.

Dušan Koen je voleo da muči ljude, uživao je u tome.

Osetio sam nečiju šaku na svom ramenu i trgao se. Beše to Pop, moj verni Pop.

„Ivane, da li ti je dobro?“, pitao je zabrinuto.

Podigao sam pogled i klimnuo glavom, pokušao da se osmehnem. Istina je bila da nisam bio dobro. Nimalo dobro. Čitava prostorija se okretala oko mene.

Pop mi je sipao čašu vode, sačekao da otpijem nekoliko gutljaja, a onda seo pored mene.

Prvi poriv mi je bio da ustanem, odem odatle. Onda sam shvatio da za to nemam snage. Strovalio bih se na pod pre nego što stignem do vrata. Poželeo sam da barem promenim mesto, sklonim se dalje od te lutke. Za to je bilo prekasno. Sva mesta su već bila zauzeta.

„Valentina“ je sedela u pročelju, poput kraljice.

Sa njene desne strane sam sedeo ja, do mene Pop, pa Bojana, zatim Aleksandar i Zvezdana Požar. Nasuprot lutki, na drugom kraju stola, smestio se naš domaćin. Sa Dušanove desne strane, nasuprot Zvezdani, sedela je Nevena, zatim Nikolići i Pavle. Slavici Stefanović je zapalo mesto sa lutkine leve strane. Uhvatio sam njen pogled – za razliku od većine drugih, nije delovala uplašeno, nije se vrpoljila u stolici. Ta žena je zaista imala srce od leda. Prezirao sam je iz dna duše.

Valentina Koen, nedatirana fotografija.

Debeljuškasti muškarac u narodnoj nošnji je počeo da služi večeru.

Hrana je lepo mirisala, samo što meni nije bilo do jela. U usta sam stavio jedan zalogaj proje sa kajmakom i žvakao ga dobra dva minuta. Grlo mi se steglo, nisam mogao da progutam.

Za stolom su i dalje svi ćutali, pa je domaćin odlučio da nam se još jednom obrati.

„Nemojte se duriti“, rekao je gotovo veselo. „Po vašoj reakciji vidim da sam malo preterao. Nisam želeo da vas šokiram, već da vas obradujem.“

Nije bilo potrebno da ga pogledam u oči kako bih znao da laže. Želeo je da nas šokira, želeo je da nas protrese. Samo, nisam bio siguran zašto. Uživao je u našim reakcijama, to sigurno. Predosećao sam da to nije jedini razlog. Bilo je tu još nečega… Setio sam se Popovih reči… Da li ti je ikada palo na pamet da je Valentina ubijena?

Stresao sam se od jeze.

„Jane“, naredio je Dušan. „Vino! Donesi vino.“

Uskoro su se na stolu našli dvolitarski bokali puni crvene tečnosti. Gosti su se prvo stidljivo, a onda sve hrabrije posluživali. Sipao sam jednu čašu. Vino je bilo zaista odlično. Prijalo je.

Atmosfera za stolom je uskoro postala prijatnija, pre svega zahvaljujući alkoholu. Ljudi su se malo opustili, raspričali. Dušan je, primetio sam, sve to posmatrao sa smeškom.

„Vreme je da nazdravimo“, rekao je. „Napunite svoje čaše i ustanite.“

Poslušali smo ga bez pogovora. Jedino je Zvezdana oklevala trenutak ili dva. Otac ju je uhvatio za nadlakticu i povukao ka sebi. Kada smo svi bili na nogama, svi sem lutke, Dušan je podigao čašu.

„Za našu Valentinu“, rekao je.

Glas mu više nije zvučao veseo, u njemu sam osetio grubost. Pogledom je prošao preko okupljenih. Učinilo mi se da se na mom licu zadržao nešto duže nego na ostalim. U pitanju je bio delić sekunde, ali sam ipak to primetio.

Nemajući izbora, svi smo podigli čaše i nazdravili.

„Za Valentinu.“

*

Nakon večere smo se vratili u dnevni boravak gde su bile servirane poslastice i kafa. Većina prisutnih je nastavila da pije vino. U jednom trenutku, Jan se izvinio i izašao iz sobe.

„Jan i Andrej moraju da idu“, objasnio je Dušan. „Sve sobe su zauzete i više nema mesta, pa će prenoćiti u selu. Ali, ništa ne brinite… Sutra će se vratiti da zgotove i serviraju ručak.“

Zimska rezidencija Koenovih, polaroid. Autor slike nepoznat.

Neobično veče se nastavilo.

Sklonio sam se u stranu i posmatrao skup. Pop je seo na trosed, pored Bobe i Nevene koji su prvi zauzeli busiju. Pričali su o Londonu i Bobinoj novoj ulozi, toliko sam mogao da čujem sa mesta na kojem sam stajao. Pop mi je dao znak da priđem i uključim se u razgovor. Odmahnuo sam rukom. Nije mi bilo do ćaskanja. Želeo sam da na miru razmislim o svemu. Sa vina sam prešao na vodu, trebala mi je bistra glava.

Bojana je sa Zvezdanom i njenim ocem sela za mali okrugli stočić u blizini kamina. Jeli su kolače i pričali.

Lana je, baš kao i ja, ostala po strani. Sa čašom u ruci se povukla u ugao i naslonila na zid. Nešto joj nije bilo po volji. Gledala je ka suprugu, pomno i usredsređeno. Ličila je na kopca koji motri na plen.

Slavica se naslonila na glomaznu kožnu fotelju u kojoj je sedeo Dušan. Pijuckala je vino i nešto mu cvrkutala u uho. Dušan ju je uglavnom ignorisao. Njegove tamne oči, tako slične i tako različite od očiju njegove pokojne kćerke, lutale su prostorijom. Pažljivo je proučavao svakog gosta. Kada je okrenuo glavu u mom pravcu, spustio sam pogled.

„Nadam se da se ne ljutiš više na mene“, rekao je Pavle.

Njega sam na trenutak izgubio iz vida. Nestao je nekud posle večere. Zenice su mu bile raširene. Očigledno se iskrao da ušmrkne večernju dozu. Toliko o njegovoj priči da se promenio. Nisam želeo da se svađam sa njim, ne sada.

Umesto toga, počeo sam da mu se izvinjavam što sam ga udario.

Odmahnuo je rukom, kao da je to nešto na šta je naviknut. Možda je i bio. Tri godine u Padinskoj Skeli su sigurno obogatile njegovo životno iskustvo.

„Želim nešto da ti pokažem“, rekao sam. „Samo moram da skoknem do sobe.“

„Naravno.“

Desetak minuta kasnije sam se vratio i pružio mu fotografiju.

„Ovo ovde“, pokazao sam prstom na progoretini, „tu se nalazilo tvoje lice.“

Pavle me je zbunjeno pogledao.

„Kod kuće imam negativ. Ovu fotografiju ću baciti, a uraditi novu. Ne želim više da te brišem iz prošlosti. I ti si bio deo Valentininog života. Moga takođe.“

„Uradićeš i meni jedan primerak?“, Pavle je bio vidno dirnut.

„Naravno, naravno da hoću.“

Negde oko deset, vino je učinilo svoje.

Nevena je počela da se glasno smeje Bobinim šalama. Kada je svoju malu belu šaku sa njegovog ramena premestila na njegovu butinu, Lana je prišla trosedu. Lice joj je bilo crveno od srdžbe. Da bi izbegao scenu, Boba se izvinio i rekao da je vreme da on i njegova supruga odu u sobu. Uskoro se povukao i Pavle, odmah za njim Pop i Bojana. U jednom trenutku mi se učinilo da Zvezdana želi da mi priđe. Krenula je u mom pravcu. Otac ju je uhvatio za ruku i šapnuo joj nešto u uho – minut kasnije i oni su se popeli u sobu.

Ostao sam sam sa Valentininim roditeljima i Nevenom.

Slavica Stefanović Koen je često menjala dužinu i boju kose, jedan od hobija joj je bio sakupljanje perika.

Nevena je potpuno okupirala Dušanovu pažnju. Dogovarali su se oko intervjua. Slavica je više puta bezuspešno pokušala da se uključi u razgovor.

„Zar ne bi trebalo i mene da intervjuišeš?“, pitala je.

Nevena ju je ignorisala.

Slavica je tada krenula ka meni.

„Mislim da je vreme da odem u sobu“, rekla je.

„Po još jedno piće pre nego što krenete na spavanje?“

Bila je iznenađena mojim predlogom.

„O, kavaljeri ipak nisu izumrli“, rekla je mazno dok sam sipao vino. „Otkud sad pa ova iznenadna promena raspoloženja?“

Pružio sam joj punu čašu i kucnuli smo se.

„Ako sam sa Pavlom zakopao ratnu sekiru, mogu i sa vama. Verujem da bi Valentina tako želela.“

Pričali smo još nekoliko minuta, a onda je gospođa Stefanović rekla da je umorna i otišla u svoju sobu. Dovršio sam piće, a onda i ja krenuo na sprat.

Nevena i Dušan su ostali u prizemlju, u prisnom razgovoru.

*

Legao sam čim sam se vratio u sobu. Bio sam siguran da me sutra očekuje dosta novih uzbuđenja, pa sam hteo dobro da se odmorim.

Dok sam čekao da me san zaogrne svojim somotskim plaštom, na svega nekoliko metara udaljenosti od mene jedan život se polako gasio.

Sledeće nedelje, šesto poglavlje: Vidikovac.

Ko će postati prva žrtva Crne planine? Da li možete da pretpostavite?