Crveni sneg 3: Poslednji gost

Dogovor je bio da se u šest okupimo u dnevnom boravku. Dušan je izrazio želju da pre večere održi govor u Valentininu čast. Ako sam želeo da stignem na vreme, morao sam da požurim.

Moja soba nije imala mokri čvor, pa sam, umesto da idem u kupatilo u prizemlju, zamolio Popa da se obrijem i istuširam kod njega. Nije imao ništa protiv. Bojani, s druge strane, nije bilo drago što sam im zašao na teritoriju. Pozdravila me je hladno, kao da smo se videli pre dva dana, a ne pre dve godine. Bojana i ja smo se poslednji put družili u leto 1984, tokom njene i Popove kratke posete Beogradu. Obišli smo Maderu i Lovac, ispijali martinije i prisećali se starih dana. Trebalo je to da bude prijatno druženje, ali nije. Bojana je sve vreme bila mrzovoljna. Mrštila se i zakerala. Ništa joj nije bilo po volji. Osula je paljbu po Beogradu, gradu koji joj je u prošlosti omogućio toliko uživanja. Stalno je ponavljala kako joj je drago što se preselila, što me je samo još više ubedilo da se zapravo gorko kaje. One nekadašnje bliskosti između nje i Popa kao da je nestalo, to mi je bilo najgore od svega. Još tada sam primetio da je nabacila koji kilogram viška. Sada je bila mnogo deblja, gotovo deformisana od sala koje joj se nataložilo svuda po telu. Čak i njena kosa, nekada talasasta i divlja, beše ukroćena. Prekrasnu grivu, njen zaštitni znak, zamenio je dosadni smeđi bob. Zapustila se. Nije više ličila na sebe, već, recimo, na svoju tetku. Svoju mrzovoljnu, džangrizavu tetku.

Stara Popova kola u kojima se sa Bojanom vozikao beogradskim ulicama

Pop i Bojana su na polici iznad lavaboa smestili kozmetiku i lekove. Malo sam pronjuškao po neseseru – tablete za smirenje, kombinovani prašak, nekakve alge za mršavljenje… Čitava mala apoteka! Na planinu su došli pripremljeni. Sažvakao sam jedan aspirin u nadi da će mi ublažiti pulsiranje u slepoočnicama, a onda požurio da završim šta treba u kupatilu, obrijao čekinje i osvežio se pod tušem.

Dok sam se vraćao u svoju sobu, začuo sam korake na stepeništu. Neko se spuštao sa drugog sprata.

Zastao sam da vidim ko to ide.

Prvi je sišao sedokosi muškarac, a za njim ženska osoba u sivom kompletu.

Njegovo lice sam prvo ugledao. Delovao je poznato, samo što nisam znao odakle.

Kada je žena izronila iz senke stepeništa, gotovo sam uzviknuo od iznenađenja.

Bila je obučena neupadljivo, u sivo. Gustu crvenkastu kosu je podigla u punđu. Dva slobodna pramena su uokvirivala ovalno lice.

Valentinino lice.

Na sekundu ili dve sam mislio da gledam u duha.

A onda…

Onda se opsena raspršila.

Nos je bio prćast, a ne pravilan. Umesto tamnog Valentininog pogleda, u mene su zurila dva plava oka. Pa, da, setio sam se… Naravno. To je Zvezdana, Valentinina sestra od tetke. U vreme kada se družila sa nama bila je još klinka, tek što je završila srednju školu u Negotinu i prešla u Beograd. Sasvim je normalno što se za ovih nekoliko godina promenila.

Kada me je ugledala, mlada žena je zastala. Plave oči su na trenutak delovale uplašeno. A onda su joj se usne razvukle u osmeh. Prišla je i poljubila me u obraz. Nije više bila bucmasti curetak. Izrasla je, primetio sam sa odobravanjem, u stasitu mladu ženu. Obrazi su joj se istopili, telo izdužilo. Zapravo, čak je bila i mršavija nego što bi bilo poželjno.

Bolelo me je koliko je podsećala na Valentinu.

„Mislio sam da živiš u Australiji“, rekao sam, nakon što sam joj uzvratio poljubac.

Pročistila je grlo. Glas joj je bio dublji nego što sam ga pamtio.

„Živim. Srećom, postoje avioni. Nisam mogla da odbijem Dušanov poziv.“

„Niko od nas nije“, dodao sam.

„Ovo je moj otac“, rekla je i sklonila se u stranu, kako bi propustila sedokosog da mi priđe.

Rukovali smo se. Bio je to mladolik muškarac, gipkog tela i snažnog stiska ruke. Da nije bio potpuno sed, niko mu ne bi dao više od četrdeset godina. Iako se smešio, zelene oči su mu bile na oprezu.

„Aleksandar Požar“, rekao je kratko.

Gotovo sam zaboravio na to neobično prezime. Lana i Nevena su zbog njega stalno zadirkivale Zvezdanu.

Pokušao sam da se prisetim šta znam o Aleksandru Požaru. Nije to bilo mnogo. Nakon smrti supruge, Dušanove sestre, otišao je da radi u Australiju. Jedinicu je poslao u Beograd, kod Dušana. Zvezdana je studirala Filozofski fakultet. Nisam bio siguran da li ga je i završila. Verovatno nije.

„Da li smo se nas dvojica već sreli?“, upitao sam.

„Ne, ne bih rekao“, osmeh gospodina Požara je dalje delovao lažno, baš kao i niska neprirodno belih zuba u njegovim ustima. „Zvezdana mi je toliko pričala o svima vama, da imam osećaj da vas poznajem već godinama. Verujem da je osećaj obostran.“

Odgovor Zvezdaninog oca me nije ubedio. Oko mi je izvežbano, odlično pamtim lica. Aleksandra Požara sam negde ranije već video.

Samo, gde?

I kada?

*

U salonu se okupilo nas desetoro, domaćin i devetoro gostiju. Okolo se vrzmao i Slovenac u nošnji. Njega nisam računao. Drugi Slovenac, Andrej, nije bio na vidiku. Pretpostavljao sam da se zimskim vozilom vratio u seoce u podnožju.

Kada je Zvezdana stupila u prostoriju, zavladao je muk.

Prisutni su se, baš kao i ja ranije, zbunili. Nevena je stajala blizu mene, pa sam mogao da čujem kako je počela ubrzano da diše. Da li mi se učinilo ili su Bobi zadrhtale ruke? Moguće. Šok nije bilo mali, osetio sam ga na vlastitoj koži.

„Dragi gosti“, Dušan je prekinuo neprijatnu tišinu, „moju sestričinu Zvezdanu znate od ranije. Priznaćete, izrasla je u lepu mladu ženu.“

Nakon njegovih reči, svima je laknulo.

Nevena i Bojana su prišle Zvezdani i izljubile je, obasule je komplimentima. Slobodan nije ništa rekao. Nije ni morao. Njegov pogled je govorio hiljadu reči. Zvezdanu je gutao očima – sigurno ga je uzbuđivalo to što toliko podseća na sestru. Boba je bio veliki zavodnik, ali, sada mi je to postalo jasno, Valentinu nikada nije istinski prežalio. Mogao sam da pretpostavim šta mu se vrzmalo po glavi.

Do zaključaka sličnih mojima došla je i Lana.

Trudila se da ne pokaže koliko je povređena i besna. Odali su je crveni pečati na njenim bledim obrazima.

Taman sam krenuo da se pridružim Popu i Bojani pored kamina, kada je pred mene stala Slavica Stefanović. Vešto se prikrala, gotovo nečujno. Spazio sam je tek kada je bilo prekasno da je izbegnem.

„O, lepoto“, obratila mi se svojim piskutavim glasićem, „kako mi je drago što te vidim.“

Imala je pedeset i nešto, a i dalje je govorila kao devojčica. Šta je matora zamišljala? Da je Merilin Monro ili Beti Bup? Nekad davno nekom je to možda moglo biti i simpatično, sada se moglo okarakterisati samo kao groteskno. Odmah sam primetio da je već pod gasom. Nije me to začudilo. Žena je volela da pije, u ruci je uvek držala čašu viskija. Kada sam je prvi put sreo, krajem sedamdesetih, još se dobro držala. Sad je bila olupina, zrela da bude odvučena na pučinu i potopljena. Očajnički se upinjala da izgleda mlađe. Kosu je ofarbala u najsvetliju nijansu plave, usne i kapke namazala debelim slojem šminke. Nosila je komplet živih boja i čak tri niske bisera oko vrata. Ništa joj to nije vredelo.

Biblioteka u zimskoj rezidenciji Koenovih na Crnoj planini, detalj

Počela je da mi priča o svojoj najnovijoj zbirci poezije. Jednom sam pokušao da čitam te njene nesrećne pesme. Pročitao sam dve-tri, pa batalio. Od kitnjastog, zašećerenog stila mi je pripala muka.

Videvši da sam u nevolji, u pomoć mi je pritekao Pop.

„Izvinite tetka Slavo“, rekao je. „Moram da vam ukradem Ivana. Treba nešto važno da popričamo.“

Slavica nije gubila vreme. Čim sam joj ja umakao, okomila se na novu žrtvu – sledeća na spisku je bila Lana. Omatorela poetesa ju je saterala uza zid i počela da joj recituje stihove svoje nove poeme. Ledeni izraz Laninog lica nije okrnjio ni trunku Slavičinog entuzijazma. Recitovala je i recitovala. Kao navijena.

Nakon par popijenih rakijica, Bojanino raspoloženje se popravilo. Više se nije mrštila. Smejala se Popovim i mojim šalama, čak i onda kada nisu bile ni najmanje smešne. Ubrzo nam se pored kamina pridružila i Nevena. Za njom je došao i Boba. Na trenutak, samo na trenutak, imao sam utisak da su se vratila dobra stara vremena. Piće i hrana su tome dosta doprineli. Uredni sredovečni muškarac u narodnoj nošnji je nudio meze aranžirano na ogromnim porcelanskim ovalima.

Bojana Božić, leto 1980. godine

Atmosfera je postajala sve prijatnija i opuštenija.

Smejao sam se i nazdravljao. Svi su mislili da se odlično zabavljam. Nije bilo tako. Još uvek me je mučilo ono što mi je Pop rekao.

Njegove reči su se poput senke nadvijale nad mene, trovale mi spokoj. U mojoj svesti se, zastrašujuće iznenada, iskristalisala spoznaja.

Ispao sam budala.

Nije trebalo da prihvatim poziv. Zašto nas je Dušan Koen okupio na ovom izolovanom mestu? Zbog uspomene na Valentinu, rekao je. Samo, da li je tako?

Možda zaista nešto sumnja?

Mračne misli su me razjedale sve dok nisam iskapio još jednu čašu viskija. Alkohol je tada konačno umrtvio strah koji sam osećao. Tek što sam počeo da se opuštam, Nevena je viknula i pokazala prstom ka prozoru. Farovi su se presijavali na snegu. Zimsko vozilo se ponovo približavalo.

„Ah! Odlično!“, domaćin je zadovoljno udario dlanom o dlan. „Stiže poslednji gost!“

Poslednji gost?

Bio sam zatečen, a čini mi se i ostali.

Razgovor je zamro, sve oči su bile uprte prema vratima kroz koja je trebalo da prođe pridošlica.

Dvadesetak dugih sekundi kasnije, u sobu je ušao Pavle Pavlić.

Sigurno ste čuli, makar na filmu, kako neko kaže: „Pao mi je mrak na oči, više nisam bio svestan svojih postupaka“. Meni je to uvek zvučalo smešno. Nisam verovao u takvu odbranu. Ali, eto, doživeo sam da se i meni upravo to dogodi.

Čim je Pavle zakoračio u sobu, jurnuo sam ka njemu i iz sve snage ga posred lica udario čašom. Sekund pre nego što će primiti udarac, primetio sam iznenađenje u njegovim očima. Sigurno nije mislio da ćemo mu poleteti u zagrljaj kada se bude pojavio na pragu, ali nije očekivao ni ovakvu „dobrodošlicu“.

To me je ispunilo zadovoljstvom kakvo odavno nisam osetio.

Pavle je zakrkljao, izgubio ravnotežu, zateturao se unazad. Neka od žena je vrisnula, verovatno Slavica. Kristal se slomio. Krhotina mi se zarila u dlan, samo što ja to tada, u žaru borbe, nisam primetio.

Želeo sam da prokletnika udarim još jednom, pa još jednom…

I uradio bih to da me nečije snažne ruke nisu uhvatile otpozadi. Nije vredelo da se batrgam. Stisak je bio prejak.

„Pusti me!“, siktao sam. „Pusti me! Nisam završio!“

„Ivane, mladiću… Takvo ponašanje je nedopustivo“, čuo sam Dušanov glas. „Pavle je moj gost isto kao što si i ti.“

„Zašto ste ga pozvali? Zašto?“, sada sam već vikao.

„Zato što je i on bio važan deo Valentininog života“, rekao je Dušan. „Zar ne?“

Znao sam da je to što Dušan kaže istina. Poslednje dve godine, Valentina i Pavle su bili nerazdvojni. U jednom trenutku sam čak pomislio da će ostaviti Bobu zbog njega.

Valentina Koen i Pavle Pavlić, prijatelji ili ljubavnici?

Posegnuo sam za svojim najjačim argumentom.

„Prodavao joj je drogu!“

„Jeste. I zbog toga je kažnjen. Proveo je tri godine u zatvoru“, bio je neumoljiv Dušan. „Uostalom, moja kćerka nije umrla zbog droge. Umrla je od trovanja plinom.“

Prestao sam da se batrgam, pribrao se, i na pod ispustio ostatak čaše. Stisak je polako počeo da popušta. Tek kada je Dušan klimnuo glavom, potpuno sam oslobođen. Okrenuo sam se i video da me je zgrabio Zvezdanin otac. Prvi utisak me nije prevario, bio je snažan i žilav muškarac. Jedan od onih sa kojima je najbolje ne ulaziti u sukob.

„Eto, tako. Samo bez nasilja“, rekao je Dušan. „Sve se može izgladiti mirnim putem.“

Nisam bio siguran da li je ozbiljan ili se šali. Dušan Koen je mnoge prepreke u svom životu rešavao nasiljem. Verovatno ni sam nije znao koliko je puta tokom rata i neposredno po njegovom završetku okrvavio ruke. A i kasnije, kada se trebalo razračunati sa unutrašnjim neprijateljem, Dušan Koen je bio bez premca. Na Goli otok je slao čak i najbliže saradnike, dugogodišnje prijatelje, nekadašnje saborce.

Hteo sam da se pobunim, da mu saspem u lice da je licemer. Odustao sam kada sam video način na koji me je gledao. To više nije bio onaj simpatični matorac koji nas je dočekao. Pogled mu je bio tvrd, neumoljiv. Shvatio sam da ću napraviti veliku grešku ako mu se sada budem usprotivio. Spustio sam glavu.

Nakon moje sramne kapitulacije, Dušanov glas je ponovo omekšao.

„Da vidimo štetu“, rekao je. „Pavle, kako si? Uh, dobro te je opaučio. Srećom, nije ništa ozbiljno. Ogrebotina i otok koji će tek sutra praviti probleme. Jan, brzo donesi leda. Zavoj i alkohol, takođe. Treba da previjemo ruku Ivanu.“

Tek kada je to izgovorio, shvatio sam da sam posekao unutrašnji deo šake. Raširio sam prste i zagledao se u rez na dlanu. Presecao je liniju života negde na polovini i obilno krvario. Od tog prizora mi je pripala muka. Ispovraćao sam se po skupocenom persijskom tepihu i time zacementirao moj novostečeni status izgrednika i budale.

Jedina pozitivna stvar u svemu što se dogodilo bilo to što sam dotakao dno. Gore od ovoga nije moglo, mislio sam.

Kako to već obično biva, uskoro se ispostavilo da ipak može gore.

I to mnogo gore.

Valentina Koen uživa u toplom jesenjem danu, Zvezdarska šuma, oktobar 1979. godine

Sledeće poglavlje. Budna.