Mileta Poštić: svako za sebe zna šta ga čini najsrećnijim

Prošlog meseca svetlost dana je ugledala knjiga “111 Recipes for an Extremely Happy Life” (“111 recepata za ekstremno srećan život”) Milete Poštića, novosadskog slikara, ilustratora i animatora. Sa Miletom smo razgovarale u njegovoj “bazi”, kafe-galeriji Izba, na čijim zidovima trenutno vise neki od recepata koji su predstavljeni u knjizi. Mileta godinama unazad ilustruje instant recepte za bolji život, u kojima, zapravo, ismeva površan pristup životu, koji ljudi olako prihvataju u svojoj svakodnevici. Na stranici Mileta’s 300 Recipes, na satiričan, ironičan, nekad apstraktan način prikazuje šta sve može život da vam učini ekstremno srećnim. Mileta nam je, na sebi svojstven način, odgovorio na to da li zaista misli da postoje univerzalni recepti koji mogu da nam poboljšaju život. 

Iako je ime stranice, na kojoj već godinama možemo da pratimo Vaše recepte, Miletinih 300 recepata, u knjizi je mesto našlo 111 recepata za ekstremno srećan život. Otkud baš ta brojka i kako ste odlučili da počnete da crtate recepte?

U Johanezburgu sam video knjigu o bizarnim knjigama, koja me je inspirisala. Plus, oduvek sam bio fasciniran raznim guruima koji tvrde da mogu da ti ulepšaju život i da ga načine srećnijim. Onda sam ja hteo da napravim kombinaciju te dve stvari i da tvrdim da će vam MIleta reći recepte za najsrećniji život, a u stvari će to biti totalne gluposti. Prvobitno sam mislio da to bude 365 recepata, ali zbog vikenada i praznika to se pretvorilo u 300. Počeo sam da ih crtam 2012. godine, a ideja za knjigu se javila 2015. Od tada do sada sam uradio 111, što se taman uklopilo u koncept knjige i format od 100 i nešto strana. Sada već imam 20 novih i nadam se da će biti i druge knjige.

Šta je to uopšte ekstremno srećan život?

Naziv “Recepti za jako srećan život” je nameran, pošto ja ne verujem da neko drugi bolje zna šta može da ti načini život srećnim, pa je to malo i parodija. Zato sam to nazvao ekstremno srećan život.

Neki od recepata su malo apstraktniji, na primer “Ask Sai Baba to give you a really big brain in front of people” (Zamoli Sai Babu da ti da veći mozak), a neki su više praktični – “Keep laughing at that really funny joke with your best friend” (Nastavi da se smeješ toj smešnoj šali sa najboljim prijateljem) ili “Attend one of those famed Self-Development forest weekend seminars” (Idi na jedan od onih slavnih vikend seminara).

Obično mi se ideja za crtež javi kada vidim nešto ili kada pogrešno vidim nešto, vidim neku sliku iz daleka pa mi se učini nešto drugo. Sai Baba je čudotvorac, a moja želja je da imam veći mozak, tj. da sam pametniji. A i crtež groteskno izgleda. Što se tiče seminara, dok sam bio na Tajlandu hteo sam da spojim te neke kliše rečenice, koje bi koristio Dipak Čopra (Deepak Chopra) ili Ugvej (Oogway) iz Kung Fu Pande. To su klišei kvazi duhovnih stvari. Ja to ismevam jer ima mnogo razloga da se ismeva taj površni pristup. To je potpuno ironično i sarkastično. U receptima je ponekad neki potpuni paradoks, a nekad suvi humor.

Šta je to što Vas čini ekstremno srećnim?

Nedavno sam čuo da si srećan kad si optimista, a da si nesrećan kad si pesimista. Kada si optimista misliš da će se nešto dobro desiti, da će u budućnosti biti dobro. Samim tim što si optimista ti si srećan. Ja sam srećan jer sam optimista, ali ne u smislu da verujem da će Srbija da postane Švajcarska u roku od tri dana ili da će odjednom da mi naraste mozak…

Ja smatram da umetnost nije vezana za status, prestiž, novac, reprodukciju, nego da je nešto bezrazložno, da nema cilj sam po sebi. Ja, u stvari, na neki način ismevam sve što ima neki cilj.

Ljudi negde pročitaju da ako ujutru popiju napitak i ne jedu uveče da će smršati, a ako smršaju biće srećni. Samim tim se ubaci šifra u glavu zbog koje se oni čine nesrećnim. Ovo (recepti prim. ur.) je čisto oslobađanje od tih šifri. Ljudi nemaju dovoljno samopouzdanja da sebi veruju, ali ja sam ubeđen da svako za sebe zna šta ga čini najsrećnijim i da bi svi bili ekstremno srećni kada bi se oslobodnili nekih prinudnih stvari.

Mislite li da ima previše prinudnih stvari koje ljude sprečavaju da budu srećni?

Ne samo da ih ima previše, nego mislim da skoro i ne postoji ništa drugo. Uzmimo za primer religiju, bilo koju. Ljudi upadaju u razne pogrešne zaključke, recimo da treba pozitivno razmišljati. Ne treba pozitivno razmišljati, to ništa ne znači. To ima istu vrednost kao lupiti sebi dva eksera dnevno u desnu butinu. Ili govoriti neku mantru, ili preseliti se u London. Možda je nekome London najnesrećnije mesto na svetu, a nekome Neradin najsrećnije.

Vi ste dobar deo života proveli u inostranstvu, tamo ste se obrazovali, radili na fakultetima…

Od poslednjih 30 godina, bar 15 nisam u Srbiji. Obrazovao sam se u Americi i Britaniji. 2 godine sam provero u Južnoj Koreji, 3 godine sam u Johanezburgu bio koordinator jedinog master programa iz animacije. Posle sam živeo na Tajlandu neko vreme. Uvek sam predavao animaciju na univerzitetima u inostranstvu. Jedan deo karijere sam posvetio usavršavanju karakter animacije, animacije likova i to sam radio na kursevima sa ljudima iz Diznija i Piksara. To je užasno komplikovan i zahtevan zanat u kojem uvek može bolje. Inače, azijski mentalitet me je dosta inspirisao, vrlo je drugačiji i zanimljiv. Ova knjiga je kompliacija svega čime sam se bavio, ilustracijom, animacijom, slikarstvom…

Kako biste opisali svoj stil crtanja, ilustrovanja, šta je ono što najviše volite da radite?

Crtanje mi lako ide i volim da animiram kroz crtež, crtanu animaciju. Volim da se bavim samim likovima, gotovo se isključivo i bavim likovima, portretima, pogledom, karikaturom… bizarnim, zanimljivim likovima. Naročito su mi zanimljivi likovi sa harizmom, u kostimima, interakcija između likova… Volim takođe religiozni kič, tajna društva, čudne situacije. Kada sam bio mlađi prijavio sam se za animatorsku praksu u Dizniju, ali me nisu zaposlili. Iako mi je tada to delovalo kao nesreća, mislim da sam u neku ruku imao sreće jer se nisam u stilskom smislu povinovao njihovoj šemi, nego sam vremenom sam razvio svoj, idiosinkratski stil. Svoj stil ne mogu da svrstam neki kalup, u strip, mejnstrim ili andergraund…

Izdavačka kuća Komiko za koju ste izdali knjigu inače izdaje stripove, da li ste ljubitelj stripa?

Komiko mi je inače bio jedna od omiljenih izdavačkih kuća, a stripove obožavam. Pratim veoma mnogo autora, neke zbog crteža, neke zbog priče. Ričard Korben (Richard Corben), sa njim sam recimo i komunicirao i on mi je rekao da su mu jako smešni moji recepti i to mi je jako značilo. Od francuskih Silvan Šome (Sylvain Chomet), Nikola De Kresi (Nicolas de Crécy), Majk Minjola (Mike Mignola) američki Vinzor Mekej (Winsor McCay) koji se osim stripa bavio i animacijom, a od ostalih animatora izdvojio bih Ričarda Vilijamsa (Richard Williams), Džejmsa Bekstera (James Baxter), japanskog Cugea (Yoshiharu Tsuge), ruskog Fjodora Hitruka, ali najveći majstor svih vremena mi je animator Milt Kal (Milt Kahl). Volim da skupljam antologije stripa i alternativni strip.

Šta je za Vas Novi Sad i koliko Vam je važan u životu?

Ja volim ili jako veliki grad zbog kulture ili totalnu prirodu, jer su krajnosti zanimljive. Ne mislim da se Novi Sad preterano razlikuje od drugih gradova slične veličine, od Osijeka, Temišvara, Pečuja, Banja Luke… U Novom Sadu sam odrastao i tu pripadam. Bez obzira da li živim 50 godina negde drugde, ja sam iz Novog Sada. Povezujem ga sa svojim detinjstvom, volim sredinu, vegetaciju, atmosferu, ali ne mislim da je pogodan grad za ambicioznije poslovne poduhvate, jer je manja sredina i manje je razvijena, ali ima svoje lepote. Ljudi nemaju dovoljno stimulacije. Kada je grad velik, on sam po sebi iznedri više opcija. Ono što ima u Tokiju nema nigde drugde. Tamo sam video stvari kojih nema ni u Njujorku. A opet u Njujorku ima nešto što nema negde drugde…