Igor Todorović Zgro – Moja Engleska

Kako to izgleda kada se iskrena pasija prema fudbalu, u prvom redu onom ostrvskom, prelije među korice knjiga saznajemo u razgovoru sa autorom ovog uzbudljivog autobiografsko – putopisnog dela,  Igorom Todorovićem.

Intimna ispovest o ostvarenju dečačkog sna. Nepatvorena i istinska storija o ljubavi prema fudbalu i propratnim potkulturama prožeta neverovatnim i nezaboravnim situacijama. Mnoštvo ljudi može da se prepozna i poveže sa raznoraznim događajima koje ilustruje Zgro, te čitaoci mogu bez problema da uživaju u ovim ostrvskim razglednicama.

Na samom početku knjige pišeš kako si kao klinac zavoleo fudbal u tadašnjoj zemlji i vreme kada si sa svojom porodicom i drugarima odlazio na stadione i revnosno pratio rezultate domaće lige. Kakva te sećanja vežu za taj period?

Bez tranzistora se sredom i vikendima nije izlazilo iz kuće. Bila je to najbitnija stvar, verujem mnogih muškaraca, ne samo dečaka. Slušanje kombinovanih prenosa je poseban užitak koji je trebalo doživeti. Sportska štampa se redovno kupovala kako na dnevnom tako i na nedeljnom nivou a odlasci na utakmice bili su poseban ritual, da ne kažem prave male svečanosti. Bar sam ih ja tako doživljavao. Sa svake bih se vratio s nekim utiskom, bez obzira koliko je sam meč bio dosadan, loš, nezanimljiv, a vreme hladno, gadno, kišovito…

Zbog golmana Petra Borote počinješ da simpatišeš Čelsi, a godine 1982. i utakmice Engleska-Francuska na SP u Španiji, postaješ trajno inficiran engleskom fudbalskom reprezentacijom. Koliko često u glavi rekonstruišeš te momente koji će kasnije postati osnovni motiv za tvoju prvu posetu Engleskoj?

Borotino ime sam upamtio jer mi je bilo simpatično, nesvakidašnje, nekako mi je dobro zvučalo, a često ga je ćale pominjao. Zahvaljujući njemu saznao sam sa Čelsi. Inače, Borote se uopšte ne sećam iz igračkih dana, a SP u Španiji znam vrlo dobro. Sećam se više utakmica i golova nego sa poslednjeg svetskog, verovatno zato što je to bio i prvi album sa sličicama nekog SP koji sam skupljao. Finale između Italije i Nemačke gledao sam sa brdo klinaca i matoraca u kantini na moru u Bečićima. Rosi, Altobeli i Tardeli dadoše golove za žabare protiv švaba.

Krajem osamdesetih počeo si ažurno da praviš vlastite sportske dnevnike sačinjene od novinskih isečaka, fotografija fudbalera, zapisa sa fudbalskih mečeva na kojima si se obreo. Izgleda da si svoju opsesiju morao nekako da kanališeš. Kako su tada tvoji vršnjaci reagovali na taj hobi?

U to vreme to nije bio samo moj hobi, mnogi vršnjaci su isecali sličice fudbalera ili izveštaje sa njima bitnih utakmica i lepili ih u sveske. Bilo je najnormalnije da se sačuva ulaznica. Znam bar desetak momaka iz ranog detinjstva, iz 80-ih koji su imali svoje sveske u koje su lepili i piskarali svašta vezano za fudbal. Kasnije, pošto nikada nisam prekinuo da seckam, piskaram i lepim, drugari bi mi čuvali isečke iz novina koje su njihovi roditelji kupovali.

U knjizi vrlo nadahnuto opisuješ događaje sa Marakane 1987. godine kada si prvi put uživo gledao englesku reprezentaciju protiv Jugoslavije. Verovatno si bio jedina osoba u zemlji koja posle našeg poraza nije bila tužna?

Nikada nisam bio fan reprezentacije… nekako imam osećaj da se kod nas oduvek dizala neka veštačka prašina oko reprezentativnog fudbala i pokušavao da napravi kult reprezentacije u kojoj su uvek igrali oni koji moraju a da možda nisu bili najbolji. Nisam ja taj dan navijao protiv Jugoslavije već sam bio ushićen što mi se ukazala jedinstvena prilika da vidim Šiltona, Linekera, Robsona, Hodla, Barnsa… kao i engleske navijače. Trideset pet godina je prošlo od tada a engleska reprezentacija više nikada nije igrala ovde.

U to vreme dolaziš u dodir sa pank muzikom, što će naročito odrediti tvoj život, dok se sa ekipom metalaca iz kraja nalaziš na pola puta, odnosno hardkoru. Za tebe pank i fudbal čine neraskidivu vezu.

Za buntovnog klinca naloženog na fudbal i navijače nekako je logično bilo da se navučem i na pank. Iz starog kraja kod železničke stanice na kraju šestog razreda doselio sam se na Novo naselje. Prvog dana nove školske godine, u septembru 1987. bio sam jedini panker u dvorištu… tada sam i upoznao gomilu metalaca, novih drugara, koji će mi tokom vremena postati veoma bliski prijatelji. Kasnije, kada sam počeo intenzivno da se dopisujem sa Britancima, da li na temu fudbala ili muzike i kada sam počeo da odlazim na Ostrvo, shvatio sam da se ni kod njih muzika i fudbal u većini slučajeva ne razdvajaju. Meni je stvarno muzika veoma bitna tokom svih ovih godina i sa jednakim ushićenjem se obradujem kad mi stigne ploča ili CD nekog novog, dobrog izdanja, kao i kad sam bio klinac.

Godine 1995. nakon poraza Čelsija u FA kupu, poslao si pismo fanzinu Chelsea Independent u kome iskazuješ svoje simpatije prema omiljenom timu kao i molbu da ti pošalju klupske suvenire što bi za tebe predstavljalo blago. Tada stupaš u kontakt sa izvesnom Lizom, istinskom navijačicom londonskog kluba sa kojom počinješ zanimljivu korespodenciju.

Ubrzo nakon te utakmice sam stupio u kontakt sa Lizom, preko fanzina Chelsea Independent i sa njom bio na stalnoj vezi sve do bombardovanja, dakle dobrih četiri, pet godina. Razmenili smo gomilu pisama i paketa i stvarno sam bio jedan od malobrojnih kojem su u to vreme redovno stizale vesti sa Stamford bridža i generalno iz engleskog fudbala iz prve ruke. Često mi je i njen brat koji je takođe redovno pratio Čelsi home/away slao navijačke izveštaje sa gostovanja, fotke i brojne druge sitnice. Nije bilo suđeno da se lično upoznamo tih godina jer sam u periodu od 1995. do 1998. tri puta bio odbijen prilikom apliciranja za UK vizu. Ko zna kako bi se stvari generalno dalje odvijale da sam uspeo da se dokopam Ostrva već te 1995. kada sam imao 21 godinu.

Fanzinu Heroes & Villains poslao si pismo u kome pravdaš Savu Miloševića i onaj njegov ludački potez prema navijačima Aston Vile. Desetak dana pošto je pismo objavljeno, u sopstvenom poštanskom sandučetu nalaziš dva povratna pisma iz Engleske koja će imati sudbinsku ulogu za tebe…

Taj broj fanzina Heros And Villains u kojem je objavljeno moje pismo sa adresom izašao je uoči utakmice između Aston Vile i Barnslija. Ema, navijačica Vile i Stjuart navijač Barnslija koji je taj dan pratio svoj tim na gostovanju na Vila parku videli su to moje pismo i odlučili da stupe u kontakt sa mnom. Sa Emom sam i danas u kontaktu. Stjuart se nažalost izgubio pre nekih 7-8 godina. Posle finala baraža na Vembliju za ulazak u premijer ligu 2000. u kojem je njegov tim poražen od Ipsviča, uhapšen je i tada je dobio jednogodišnju zabranu za sve stadione u Britaniji. Tada je odlučio da se preseli u južni London. Desetak godina bio je u vezi sa Rebekom s kojom je dobio i dete ali su se razišli te je odlučio da se vrati u Jorkšir. Često je menjao mejl adresu kao i brojeve telefona. Preko zajedničkih londonskih prijatelja znam da je imao neku sitnu frku sa zakonom…  ali neću se iznenaditi da se pojavi u avgustu u Blekpulu na festivalu.

Kako ti iz ove perspektive deluju vaša dopisivanja? Siguran sam da si sa velikim nestrpljenjem dočekivao svaki novi paket iz Engleske.

Nedavno sam baš komentarisao u nekom dopisivanju sa Emom kako je sve izgubilo smisao pojavom vibera i whatsappa… okej, koliko je komunikacija ubrzana i olakšana toliko je svedena na one sušte, konkretne informacije… prošle nedelje smo u tri dana razmenili pet, šest kratkih poruka i kao to je to… ranije sam znao da joj pišem pismo punih deset dana… opišem detaljno neku utakmicu, pa neki događaj iz dnevnog života, pa odlazak na koncert, pa ponovo dođe red na utakmicu… i to pismo je znalo često da ima i po desetak strana… Ista takva su jednom mesečno stizala i meni, imam ih sačuvana sva, u nekoliko punih kutija od patika… to mi definitivno nedostaje.

Posle godina neuspešnih pokušaja i tri odbijenice, konačno si 2002. godine uspeo da dobiješ britansku vizu, najviše zahvaljujući Emi. Najzad si se dokopao tla Engleske. Kakve su emocije dominirale tada kod tebe?

Prvi put je uvek prvi put, i to se ne zaboravlja. Meni je svaki momenat tamo bio nestvaran, kao da sam bio na drugoj planeti. I danas Ostrvo doživljavam kao drugu planetu u svakom smislu. Tamo je bukvalno sve što me zanima. Drago mi je što se na tom prvom odlasku u Englesku nisam razdvajao od blokčića u koji sam zapisivao bukvalno sve, od vremena polaska voza do slogana koji bih pročitao na nekoj majici. Zato je i knjiga Moja Engleska prepuna upravo tih sitnica kojih nema šanse da bih se setio da ih nisam tada zapisivao.

A kako si se osećao kada si prvi put gledao tekmu Premijer lige?

Tri dana pred put te 2002. godine bio sam na stadionu u Lučanima… Boltonov Ribok je stvarno izgledao kao svemirski brod spram stadiona Mladosti. Osim toga, sve drugo što prati jedan meč, ne samo Premijer lige, već bilo kog ranga takmičenja na Ostrvu je na mnogo višem nivou nego kod nas… od same činjenice da se na stadion može ući jedino sa plaćenom ulaznicom, preko obaveznih štampanih programa do štandova sa suvenirima… naravno, da ne spominjem infrastrukturu i samo uređenje stadiona.

Koje stvari te najviše fasciniraju kada govorimo o kulturi praćenja fudbala u Engleskoj?

Pod jedan, koliko oni stvarno vole fudbal i koliko su mu posvećeni. Sretao sam neverovatne likove, vrlo zajebane, sa dva zuba u vilici i tetovažama na obrazu ili čelu, koji su diskutovali o formi određenog igrača ili taktici koju je trener njihovog tima spremio za određeni meč. Ne postoji preča stvar od praćenja svog tima, prema rasporedu prvenstva se planiraju godišnji odmori i maltene sve druge aktivnosti.

Kako izgleda uobičajeni dan jednog engleskog navijača kada je na programu utakmica njegovog voljenog tima? E, da, znam da ne piješ alkohol, ali da li si bar nekad pao u iskušenje da popiješ jednu pintu u pabu sa navijačima?

Emin ćale recimo, koji pola veka ima sezonsku za Aston Vilu, od momenta kad se probudi na dan utakmice počinje da priča o fudbalu i ne prestaje dok se dan ne završi. Njima je svima dan kada se ide na utakmicu rezervisan isključivo za to.

Ako nisam pio četvrt veka ne vidim razlog zašto bih to prekršio u Engleskoj (smeh). Ja sam verovatno jedini posetilac Ginisove fabrike i muzeja u Dablinu koji nije iskoristio ulaznicu da sam sebi natoči pintu. Englezima je u početku bilo prosto neverovatno da postoji neko ko ide na fudbal a ne pije alkohol, preciznije pivo, svi su me od reda pitali da li sam okej, da mi nije doktor zabranio, da nisam slučajno bolestan… posle im je to bilo simpatično. „Ej, upoznaj mog prijatelja iz Srbije, on ne pije alkohol…“

Pored brojnih sjajnih trenutaka, doživeo si i dve prilično tenzične situacije. Pričam o gostovanju u Koventriju sa Milvolom, odnosno The Battle of Maze Hill.

I jedna i druga situacija bile su kao iz knjiga odnosno filmova navijačke tematike s tim što mi je taj odlazak u Koventri sa Milvolom u top pet najboljih fudbalskih momenata u životu. Ceo dan je bio nestvaran, tačnije ceo taj moj prvi boravak od nedelju dana u južnom Londonu nije mogao da se uporedi ni sa čim što sam u nepune tri nedelje pre toga doživeo tumarajući Ostrvom.

Da li današnji fudbal na isti način budi istu strast u tebi kao i u periodu koji obuhvata ova knjiga?

Imam blizu pet banki a i dalje mi je odlazak na utakmicu veoma bitan – sastavni deo života. Nikada nisam tek tako ostao kod kuće, da me kao mrzi ili da imam „pametnija posla“. Okej, nemam uvek novaca i vremena da mogu da odem u Niš ili Surdulicu, ali recimo ove sezone bio sam na preko 50 utakmica.

Knjiga se završava izlistanim rasporedom događaja (utakmica i koncerata) koje te očekuju prilikom nove posete Engleskoj. Dakle, odličan šlagvort za Moja Engleska vol.2, zar ne?

Još uvek se ne zalećem sa pisanjem nastavka, ali štofa ima na pretek. Nije mi ideja da knjigu koja je naišla na dobar prijem čitalaca pretvorim u „špansku seriju“, ali bi eventualno još jedan nastavak mogao da dođe u obzir. Nakon povratka kući u aprilu te 2002. sa prvog putovanja na Ostrvo koji je i opisan u knjizi, išao sam još 30 puta i gledao preko 70 utakmica, od finala kupova na Vembliju odnosno u Kardifu, preko lokalnih derbija i utakmica evropskih kupova do „non league“ fudbala. Nisam ih nikada izbrojao iako imam sačuvane sve ulaznice, programe, fotografije, zapisane detalje… Deset puta sam odlazio u Blekpul na pank festival, gledao sam sve meni bitne bendove uživo (koje je bilo moguće gledati), osim toga bio sam na još nekoliko festivala i sigurno tridesetak drugih koncerata, obišao sam mnoga sjajna mesta i upoznao divne ljude. Dakle, materijala ima, od jeseni ću razmišljati šta i kako dalje.

Slažeš li se sa mnom da bi ova knjiga mogla biti objavljena za englesko tržište? Lično mislim da bi imala dobru prođu, jer nisam siguran da van ostrva postoji još jedan fanatik poput tebe sa takvom arhivom i fudbalskom bibliografijom.

Pričao sam o tome sa prijateljem odande koji bi voleo da može da je pročita, jer kako on kaže prežvakane su sve moguće fudbalske teme u brojnim knjigama po sto puta, ima ih stvarno odličnih ali i onih koje su blede kopije ili sadržajno veoma tanke, i da bi njima Englezima mnogo zanimljivije bilo da pročitaju kako jedan stranac doživljava engleski fudbal, muziku, kulturu i generalno celo Ostrvo. Planiram da odem ovog leta pa ću baš s njim i popričati na tu temu da se eventualno prevede neki deo i pošalje potencijalnim izdavačima, pa ako bude zainteresovanih, zašto da ne…

Za sam kraj, par leksikonskih pitanja…

Možeš li sastaviti tim idealnih 11 fudbalera sa Ostrva koje si uživo gledao?

Uh, morao bih dobro da sednem i razmislim. Sastav Engleske od 11.11.1987. bih bez problema mogao da istetoviram ali mi je takođe veoma drago što sam gledao više puta i Bekama i Širera i Stjuarta Pirsa, Robija Faulera, Frenka Lamparda, Dankana Fergusona, Denisa Vajza, Nila Harisa, Kevina Nolana…

Imaš li omiljenog autora ove stadionske literature? Neki te upoređuju sa samim Nikom Hornbijem čija „Stadionska groznica“ slavi 30 godina od objavljivanja.

Kada se kod nas pojavila „Stadionska groznica“ bukvalno smo odlepili, i drugari i ja. Tih godina gutali smo Hornbija ali i knjige Tonija Parsonsa, Hanifa Kurejšija, Bila Brajsona… „Steaming In“ odnosno „Zaletanje“ kako je kod nas prevedena knjiga Kolina Vorda je obavezna navijačka lektira baš kao i sve one knjige koje su prevođene pre 20-tak godina „na divljaka“ od „Hoolifan“ („Huligan“) preko „Cass“ („Ispod čekića“) do „Guvnors“.

Da li još uvek skupljaš albume sa samolepljivim sličicama? Euro, World Cup, Premier League?

Svetsko i Evropsko ne skupljam već dugo (mislim da mi je poslednji bio 2010) ali pošto ih redovno skuplja sestrin klinac, aktivno sam uključen u kupovinu kesica i menjažu. Slična je situacija i sa albumima Premijer lige.

Od brojnih stadiona širom Ostrva koje si obišao, koji je na tebe ostavio najjači utisak?

Fulamov i Vila Park su mi možda i najlepši od premijerligaških. Tu je odmah i Stamford bridž. Volim sve i jedan stadion koji nije „plastičan“. Boltonov, na kojem sam bio nekoliko puta, nije stadion kakav volim, iako realno nema nijednu zamerku. Drago mi je što sam gledao Vest Hem na Aptonu, Mančester Siti na Mejnu kao i Brentford na Grifin parku, Totenhem na Vajt Hart Lejnu, Koventri na Hajfild roudu… S druge strane krivo mi je što nisam uspeo da overim i Hajberi. Kada sam bio na Arsenalu već su igrali na ovom novom koji mi se, uprkos svom komforu, ni malo ne sviđa.

U moru šalova, dresova, fanzina, albuma, magazina, da li bi mogao da izdvojiš za tebe, najvredniji fudbalski artefakt iz tvoje monumentalne kolekcije?

Na prvom mestu su ulaznice. Imam ih sa svih utakmica na kojima sam bio od 1986. Tačnije, nedostaje mi par iz ranog detinjstva ali na Kupindu traže bolesno velike pare za njih. Drago mi je što imam sačuvane zastavice svih prvoligaških klubova jugoslovenske lige s početka 80-ih godina, potom onu „Jugobicikl“ krpu sa finala kupa 1989, kao i par nekih engleskih i domaćih šalova koje čuvam preko 30 godina. Imam preko 100 brojeva Supertifa, sve Ćao tifo časopise, Kopove i druge navijačke fanzine, desetine hiljada fotografija, pinova i da ne nabrajam dalje…