Kralj Čačka, čovek sa gitarom

Inače „uspavanu“, mirnu novosadsku publiku, pa još dobro zavaljenu u mraku, u foteljama Studija „M“, Kralj Čačka je uspeo da probudi, prodrma, razgali, izazove i na aplauz za bis i na stojeće ovacije nakon koncerta. Posebna priča je to što se tražilo, grebalo za kartu viška, iako cena i nije bila najpristupačnija. Recimo, za naše uslove, normalna. Tražio se i CD viška, a Kralj je, s viškom entuzijazma, zadovoljan, potpisivao svoja dva albuma očigledno vernim ljubiteljima.

Kralj stvarno ima „ono nešto“ od Elvisa, malo podseća i na Toma Vejtsa, a u zvuku njegove muzike ima crta brojnih bardova bluza, rokenrola. Nastup mu je „kabaretski“, u velikoj i dobroj meri teatralizovan, mada sva suvišna komunikacija sa publikom nije mu tako dobro išla kao ona iz njegovih pesama, koje ljudi sve više vole da čuju, pevaju, uživaju…

Nenad Marić, alijas Kralj Čačka, ime koje mu je „iskočilo iz susreta čiste igre i ogromne frustracije”, na turneji je kojom živom svirkom predstavlja svoj novi, drugi album, „Spusti svetlost na put” (Pop depresija, 2018). Na njemu, Kralj  Čačka ponovo dokazuje da je u srži njegove muzike pesništvo.

Pošto ovaj portal nosi takvo ime, samo mi se nameće pitanje šta je kod vas bilo pre, a šta posle, recimo, muzike, kojom se dugo bavite, a sada sve ozbiljnije i profesionalnije?

U muzici sam ceo život, takoreći od malih nogu, otac se bavio muzikom tako da sam se vrlo rano dohvatio gitare i preko nje otkrivao razne muzičke žanrove, van institucija, naravno. Nakon završene srednje škole, upisao sam likovnu akademiju, paralelno bivajući u muzici, da bi uz sva ta iskustva počele da dolaze pesme, a dolaze i dalje, i valjda će nastaviti da dolaze.

Kada biste morali da odgovorite na ono (ne)popularno pitanje, Bitlsi ili Stonsi, Tom Vejts ili Džoni Keš, Dilan ili Koen, garant bi se teško odlučili?!? Zašto birati, kad ih možemo slušati i u vašoj muzici imati sve, zar ne!?! Koga biste još sve dodali?

Pomenuli ste sjajna imena i čast je biti u takvom društvu. Ne bih pravio poređenja, jer svaki od pomenutih autora kroz svoja dela nosi posebnu liniju, svako otkriva nešto što onaj drugi nema ili bar nema na takav način, neponovljiv. Mogu da dodajem, ali spisak bi bio predugačak, potrajalo bi. To polje je izuzetno bogato fantastičnim ličnostima koje ponekad citiram, koji me inspirišu ili sa kojima delim nekakve ideje.

Znam da je glupo pitati umetnika koji peva o tome, ali – odakle crpite bluz, a odakle lajt, for the road (and record)?

Iz života, susreta unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, ljudi, doživljaja, već pomenute realnosti, iz iskustava kao čitalac, gledalac i slušalac nagomilan raznovrsnim iskustvima a onda dođe i odlazak u studio ne bi li se to iskustvo zabeležilo i podelilio sa nekim.

Kako se osećate, tj. šta mislite kada ljudi napišu ili kažu za vas da ste „dugo čuvana tajna“ domaće muzičke scene?

Odmah pomislim na nedostatak infrastrukture i nedostojan odnos prema bilo kakvom obliku ili pokušaju stvaranja na ovim prostorima.

Šta biste rekli o drugom albumu, a što niste rekli prvim, odnosno, kako vam je legao taj, po definiciji, teži izazov, jer za prvi muzičari uvek kažu da se gomilalo materijala i materijala… Koliko ste razmišljali o pesničkom, stilskom i tehničkom „usavršavanju“ onog što radite?

To je svakodnevni proces, iskreno, nisam osetio taj problem drugog albuma, jer dosta je pesama koje nisu stale na drugi album, pa će morati da sačekaju treći, neke možda i četvrti.

Sam sa gitarom ili sa bendom, pitanje je poput onog dilandogovskog, Gručovog, sam sa sobom ili sam bez sobe :)

I jedno i drugo ima svojih draži, nijedan nastup bio on solo, ili sa celim bendom, ili u trio sastavu, ne bude isti. Sa bendom postoji veći zvučni raspon, tako da pesme bivaju obogaćene, što mi prija, a „sam sa sobom“ baca akcenat na kantautorstvo ili na početak odakle su te pesme i krenule. Dakle, i jedno i drugo.

Često se govori o tome šta je in, a šta aut. Ima li toga danas, kada paralelno žive i rade sve vrste muzike do kojih je čovek ikad došao sa instrumentom ili bez njega? Takođe, svedoci smo da je tako i u drugim sferama ljudskog, društvenog života… Da (ne) kažemo – političkog?!?

Ne obazirem se nešto posebno na to, istina je da smo u vremenu kada je zastupljenost muzike u različitim žanrovima i više nego prepuna posuda. Malo više reda ne bi bilo na odmet. In i aut, i druge podele uz žuči osuda, niskih strasti, besa, loših ukusa i ostalih fenomena velikog mehanizma laži me jednostavno ne zanimaju.

Šta nas čeka na tom putu kojem treba svetla?

Stare i nove, možda još gore muke u digitalnim odelima.