Jela i Mangelos

Jelena Mijić ovogodišnja je dobitnica “Dimitrije Bašičević Mangelos”, nagrade koja nosi ime rodonačelnika konceptualne umetničke prakse i istoričara umetnosti s prostora Jugoslavije i predstavlja svojevrsno najveće priznanje životnog dela mladih umetnika kod nas. Nagrada podrazumeva studijski rezidencijalni boravak u Njujorku u trajanju od osam nedelja i samostalnu izložbu.

Dobila si nagradu! Prvo pitanje mora biti: iiii, kako se osećaš ?

Bila sam prilično uzbuđena prva dva dana, sada se već to uzbuđenje stišalo, čemu je dosta pomoglo i to što sam uprkos letu prilično zauzeta ovih dana, a takođe je potrebno što pre ući u procedure vezane za dobijanje vize i pripreme za odlazak u Njujork.

Sve u svemu, sada kad pogledam, više sam bila iznenađena ulaskom u finale nego dobijanjem nagrade. Od momenta kada sam saznala da sam finalista do momenta proglašenja osmislila sam i realizovala dosta kompleksan novi rad u koji je bilo uključeno dvadesetak ljudi sa više od jednog kontinenta i mislim da bi bilo lažno skromno da kažem da ne mislim da sam zaslužila nagradu. Ali da je bilo koje drugo ime prozvano prilikom proglašenja ne bih bila iznenađena, jer se radi o umetnicima koji su vrlo aktivni i angažovani i koji imaju ozbiljne portfolie sa vrlo kvalitetnim radovima. Nadam se da ostali finalisti nisu razočarani, kao i da im je bilo jednako zabavno kao meni.

Za mene je dobijanje ove nagrade ali i već učešće u finalu bilo značajno, ali i zabavno na više nivoa. Naravno da je odlazak u Njujork i dobijanje nagrade već odveć važno i samo za sebe, ali tu su i druge stvari. Kao prvo bila je to prilika za novi rad i preispitivanje dosadašnjeg rada i sopstvene pozicije.

U finalu si se predstavila radom nazvanim Jela i Mangelos, o čemu je reč?

Kako nemam običaj da se predstavljam radovima koji su prethodno isprodukovani, sa svakom novom prilikom i povodom smišljam, uslovno rečeno, novi rad koji je odgovor na trenutnu situaciju ili kontekst, odlučila sam da i sada to treba da bude slučaj. Kada je na prvom sastanku po izboru finalista trebalo da se izjasnimo o izboru i postavci rada rekla sam Miroslavu Kariću, koji je jedan od kustosa galerije Remont i zadužen za organizaciju i realizaciju dodele Nagrade Mangelos, da ne znam još šta će biti moja prezentacija, ali da sam smislila kako ću do toga da dođem. Bila sam iznenađena izborom u finale i neodlučna u vezi toga s čim ću se predstaviti žiriju, ali i publici, i odlučila sam da o idejama koje imam prodiskutujem sa još nekoliko ljudi. Napravila sam vrlo jednostavan wordpress sajt na kom sam skicirala tri ideje o kojima sam razmišljala. Poslala sam link ka sajtu i kratkoj anketi nekolicini prijatelja, uglavnom umetnika, sa molbom da mi pomognu u osmišljavanju konačnog rada. Uglavnom svi su odgovorili i imali gomilu predloga kako bi te ideje mogle da se razviju i realizuju. Naravno da je od samog početka bila ideja da i ta interakcija bude na neki način deo rada, ali nije bio cilj da neka od ideja pobedi, odnosno bude izglasana, pa potom izvedena. Dve ideje su bile povezane sa mojim prethodnim radom Slike-lutrije i sa kojima nastavljam da se bavim istim problemima, nasumičnošću, slučajnošću, kombinatorikom, ispitivanjem autroiteta umetnikove ličnosti i slično. Treća ideja je nešto za mene potpuno novo, a tiče se Dvojnica, odnosno identiteta, jedinstvenosti i toga kako nas drugi vide i doživljavaju. Na kraju sam odlučila da u nekoj formi predstavim sve tri stvari i pokušam da nekako uvežem sve, uključujući i sam taj proces u jedan rad, koji je opet više skica nego gotov rad.

I nagrađena si za rad koji “demonstrira otvoreni i eksperimentalni pristup istraživanju i sagledavanju složenih relacija na kojima se temelji proizvodnja umetnosti i njena društvena percepcija”.

Da, mislim da je upravo gore pomenuti pristup presudio da nagrada ove godine ode baš meni. Jer su ostali finalisti imali vrlo ozbiljne i kvalitetne radove, i što se tiče koncepcije i što se tiče realizacije, ali je upravo ta otvorenost, odvažnost da se upusti u istraživanje i korišćenje medijuma koji mi nisu bliski i spremnost na eksperiment i možda čak i neuspeh, verovatno ono što je žiri odvuklo na moju stranu. U samoj postavci imate uživo na iPadu- prezentaciju ilustracije koju generiše kompjuterski program Max, sliku izvedenu uljanom tehnikom u čijem je stvaranju učestvovalo pedesetak ljudi na samom otvaranju, gomilu fotografija, snimak moduliranja 3D modela, video i tekst.

Mangelos je nagrada za životno delo mladih umetnika. Ti sebe prvenstveno pozicioniraš kao fotografa, a zatim i kao slikarku “kada se tako osećaš”. Ipak, ovde si se ponajmanje predstavila fotografijom?

Studirala sam slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu koji je jedna vrlo tradicionalna umetnička škola, ali mi od samog početka nije bilo bitno da naučim da crtam i slikam, a fotografijom se bavim još od ranije. Definitivno bih mogla da kažem da se bavim vizuelnom umetnošću, ali i to nije baš sasvim tačno, jer mogu da zamislim da ne prezam ni od drugih vrsta izražavanja. Ono što meni jeste vrlo bitno je participativnost drugih u nastanku mojih radova. Ali to je prvenstveno neka metodologija kojom dolazim do krajnjeg rada, dok su medijumi i teme kojima se bavim promenjive. Do sada sam se kroz radove najviše bavila pitanjima nasumičnosti, neodređenosti, participativnosti i haosa u oblasti umetnosti, preispitivanjem pozicije i autoriteta autora. Takođe mi je vrlo bitno istraživanje i igra, volim kada su sami procesi nastanka, ali i rezultat zabavni, barem meni. Ipak, ono što mi je uvek bitno su preispitivanja i pomeranje okvira i uzdrmavanje pozicija koje umetnost zauzima, a ako smem da budem malo pretenciozna i raskrinkavanje sistema i osvajanje slobode kao takve.

Ispred Remonta je bilo izloženo platno, činija sa papirićima za izvlačenje, kockicom, bojama i spremnim četkicama za svaku boju. I uputstvo kako publika da sve ovo spoji i da učestvuje u oslikavanju platna. Iako otvoreno za učešće ovo delo koje nastaje na samom događaju, a ne izlaže se već spremno i završeno, ipak je sasvim kontrolisano – u smislu jasnih upustva publici, bez mesta za improvizaciju (osim ako neko ne želi da poštuje uputstva i pravila), s tvojom jasnom svešću o tome kako finalni produkt treba da izgleda.

Ovo je bio samo jedan od tri segmenta rada, a radi se o nastavku nečeg čime sam se bavila poslednjih nekoliko godina studiranja. Taj rad se zvao Slike-lutrije, a nastao je iz potrebe da se proizvede nešto što ispunjava sve formalne kriterijume koje vam na fakultetu postavljaju, a uradi nešto što je suštinski u potpunoj suprotnosti u odnosu na njih. Krajnji produkt su lepe i šarene slike izvedene tehnikom ulje na platnu, ali su one nastale na principu slučajnosti i nasumičnosti, a u njihovom stvaranju je učestvovao veliki broj ljudi, prateći pisane instrukcije. Prostor slike je podeljen na kvadratna polja veličine 2×2 cm, a u svako polje je upisan broj. Koje polje će biti obojeno odlučuje se izvlačenjem papirića sa brojem označenim i na polju, a o tome u koju će boju biti obojeno odlučuje se bacanjem kockice. Svi posetioci izložbe su pozvani da učestvuju u slikanju slike.

Odavno sam razmišljala u kom pravcu bi ovo moglo dalje da se razvije, i palo mi je na pamet da bih mogla da smislim Lažne slike-lutrije u kojima bi u stvari učesnici u neku ruku bili prevareni jer bi polja koja će biti obojena bila unapred određena. Ovo izvedeno u Remontu je samo ilustracija kako bi to moglo da izgleda, a rešila sam da se ovog puta na platnu pojavi moj lik, jer je delovalo da to ima smisla pošto se jedan od segmenata već bavi dvojnicama.

Pre pet godina ovu nagradu dobio je tvoj drugar iz klupe. Kako objašnjavaš tu verovatnoću, jel ste se samo negde kosmički našli ili ste prošli možda kroz isti obrazovan proces koji je onda očito ostavio dobrog traga?

To je izuzetno zanimljiva činjenica. Ova nagrada se dodeljuje poslednjih 16 godina, te stoga postoji 16 dobitnika nagrade, a od tih 16 nas dvoje je išlo u isti razred u srednju školu, i te 4 godine smo bili najbolji prijatelji. Sloba ju je doduše dobio pre čitavih 5 godina. Zanimljivo je i to da smo u to doba imali mali umetnički kolektiv koji je činilo nas troje i zvali smo se “Tim raketa”, a u naša postignuća se ubraja jedna izložba u kafeu Dablin u Petrovaradinu i jedan igrani film za koji smo bili i scenaristi i snimatelji i glumci i reditelji, ali koji nikada nije montiran.

Ne znam koliko je na nas uticao obrazovni proces, jer mu nismo previše ni bili izloženi, pojedni profesori svakako jesu, ali je i komunikacija između nas svakako bila vrlo važna. Ipak, iako je prilično interesantno, rekla bih da je ipak u pitanju opet nekakva lutrija. Ukoliko kroz 5 godina i treći član našeg tima dobije Mangelosa, moći ćemo opet da pretresemo ovo pitanje i ustvrdimo da je možda Tim raketa zaista uz bljesak krenuo.